Frontmen legendarne Riblje čorbe, Bora Đorđević, koji će uskoro obeležiti 40 godina karijere, ubeđen je u to koji će pevači opstati na sceni, a koji će trajati kratko. U intervjuu za Kurir Stars otkriva stav o muzičarima koji pevaju na autotjun, dotiče se svog braka sa suprugom Dubravkom, života u Ljubljani, bombardovanja i novog CD-a "Do tebe nije"
- Nažalost, moj kum i najbolji producent Milan Popović je preminuo. Možda je to posledica bombardovanja, ali pre bih rekao da je posledica pušenja, pošto su mu otišla pluća. Bez njega je prazno u studiju i nedostaje nam.
Da li se isplati snimati albume?
- Ma ne! Pa ko to kupuje? Sve to ide preko interneta, onda potplate Kineze da im naprave gledanost, pa potom nešto naplaćuju. Spotovi su nužni, i to nama nedostaje. Više nismo ni mladi ni lepi, pa ćemo se dovijati nekako da ih snimamo.
Kako onda zarađujete?
- Osnovni prihodi su nam od autorskih prava ako ove pesme zažive, a verujem da hoće. Takođe, tu su i žive svirke koje su još posećene.
Oseti li se razlika nekadašnjeg i današnjeg vremena na estradi?
- Svako ima svoje staro dobro vreme. Neću da govorim o parama, nije to bitno. Mi trajemo 40 godina, imamo neke honorare, živimo od toga, profesionalci smo i ne stidimo se. Nego, imaš ljude mojih godina, pa i starijih, koji kažu: "E, onda ste bili pravi sa prvih pet albuma". Svako je imao neku svoju ljubav uz "Lutku s naslovne strane", "Ostani đubre do kraja", pa preko nove "Tebi", a neko će se tek voleti uz neku novu numeru.
Možda folkeri i narodnjaci ugrožavaju rokere?
- Nas niko ne može da ugrozi. A nisu to folkeri i narodnjaci, to su neki hibridi. Kako da nazovem ljude koji se služe autotjunom? Pa i moja baba može da bude pevačica, i to izuzetno dobra. Dođeš, kažeš tri reči u mikrofon i onda ti mašina sve naštimuje. Imamo jednu pesmu, još je nismo objavili, ali govori o tome "veštački se zvezde prave što pevaju kao fol, neke polugole krave ubijaju rokenrol".
Da nisu te veštačke zvezde Buba, Džala, Rasta koji su kratko na sceni, a već pune stadione i velike dvorane?
- Neka pune, neka rade, ali mislim da će vrlo brzo biti provaljeni. Neću ništa ružno da kažem o njima, ali jednostavno ne mogu da ih cenim kao umetnike. Slušao sam neki tekst u kom klinac zaglavi zbog kokaina u sedmom razredu osnovne škole. Otkud mu lova u sedmom razredu, a kokain skup? Nelogičnosti u tekstu, blago rečeno.
U čemu je tajna Riblje čorbe?
- Ne znam da li ste primetili moj entuzijazam, to je ključno. Još se radujemo kao mala deca kad napravimo dobru pesmu.
Pišete li još tekstove za druge pevače?
- Trenutno ne, ali mislim da će Nedeljko Bajić Baja snimiti jednu pesmu koju sam mu davno dao. Nemam vremena da radim za druge jer pišem za Čorbu.
Na koje tekstove ste najponosniji?
- Teško je reći. Možda su najpopularnije pesme "Produži dalje", koju sam pisao za Čolu, "Dolazim za pet minuta" namenjena Generaciji 5, pa onda Šabanova pesma "Preskočiću tarabu i jarak"... Veoma mi je žao što nas je napustio, bio je divan čovek.
Da li vas je nekada bilo sramota što pišete za narodnjake, a u duši ste surovi roker?
- Mnogi pevači pevaju moje pesme i vrlo sam ponosan na sve što sam radio, nemam čega da se stidim. Pa šta ako sam pisao za narodnjake? Uostalom, šta su Buba, Džala i Rasta nego hibridni narodnjaci.
Ima li među rokerima zavisti i ljubomore?
- Nema konkurencije, nema zle krvi. Meni je veoma drago da Bajaga, Ju grupa i ostali dobro prolaze. To su divni ljudi. Bio sam skoro u Skoplju, primio sam nagradu Zlatna bubamara, a jedan od dobitnika bio je i Vlatko Stefanovski, kojeg je bilo fantastično slušati dok izvodi svoju pesmu sa horom i orkestrom.
Postoji li neki kolega s kojim ne razgovarate?
- Možda ima, ali neću da pričam o tome.
Zbog čega?
- Zato što ne pričam o tome, ne volim da tračarim (smeh).
Za Vas kažu da se fizički ne menjate i da ste isti kao i pre 20 godina.
- Nisam baš isti, daleko sam fizički od istog, ali duhovno jesam. Mnogo sam kilograma nabacio, ali počeo sam opet da treniram.
I kako ide?
- Naporno je. Treniram i zbog zdravlja i zbog kondicije jer je za koncerte neophodna. Poslednjih pet godina živim u Ljubljani sa ženom koju volim. Ima tamo mnogo brda na koja se penjem, savladao sam tri vrha, ali na Triglav sumnjam da ću se popeti.
Kako je u braku?
- Sve lepo funkcioniše, hvala. O privatnim stvarima ne govorim.
Da li ste u kontaktu sa bivšim članovima žirija Pinkovih zvezda Cecom, Marinom, Miroslavom i Harisom?
- Nismo se dugo čuli, ali s ponosom mogu da kažem da su to bile dve najbolje sezone i da je tada emisija bila najgledanija.
Kako ste reagovali kada se Marina teško razbolela od kancera?
- Uz nju sam. Marinče i ja smo drugovi već 40 godina, čak ima jedan tekst koji smo zajedno radili za Čorbu.
Pesmom smo prkosili bombama
Bliže se dve decenije od bombardovanja Beograda. Sa bendom ste tada za džabe pevali na trgovima i podržavali narod.
- Samo sloga Srbina spasava. To su retki trenuci kada su Srbi zaista složni.
Kako ste se osećali dok ste tada pevali?
- Bio sam ponosan. Nosio sam target, imali smo i znak Riblje čorbe. Bio sam uz svoj narod, kao u svim kriznim situacijama.
MARIJA DEJANOVIĆ
