Pevač je progovorio o svom odrastanju, a potom i ocu koji je umro od posledica zračenja tokom NATO agresije.
Početak
Meni je ime dala mama. Trebalo je da se zovem Alesandro, ali to nije moglo u ono vreme u Splitu, pa mi je dala ime Aleksandar. Ali ja sam, u stvari, ceo život Sandro. Rođen sam u Nišu, 5. aprila 1970. godine. Ubrzo smo se preselili u Split. Tata mi je bio vojno lice, pa je bio na službi. Ćale se seljakao, a mi smo ga pratili u stopu. Neko vreme smo bili i u Prizrenu, pa opet u Splitu. Tu sam čitavo detinjstvo proveo. Prve školske dane, prve srednjoškolske i fakultetske dane.
Sećam se sebe kao đaka prvaka. Bio sam veoma uplašen, počeo sam da plačem, nisam znao šta me je snašlo. Kakva škola... Ali me je mama, koja je bila profesorka srpskog jezika i književnosti, smirivala. Rekla mi je: "Ne dozvoljavam ti da plačeš", i objasnila da je to jedan od najlepših perioda života koji mi predstoji. Nekako me je smirila da bi ispala lepo fotografija iz školske klupe. Vidite po izrazu lica da sam bio uplašen. Ali zavoleo sam brzo školu. Bio sam odličan đak, uzorno dete. Isti takav sam bio i u srednjoj - upisao sam Kemijski školski centar, u stvari staru splitsku gimnazija. Najelitnija gimnazija u Splitu, najbolja, "Vladimir Nazor" se zvala. To je škola koju upisuju oni koji žele da studiraju medicinu. Prvo sam bio kemijski tehničar, namerno kažem "kemijski" jer je oni tako zovu. I brat Nikica i ja smo bili štreberi.
Izbeglištvo
Mi smo 1992. godine došli iz Splita u Leskovac. Tu je bila tatina familija. To je najgori period u mom životu. Bili smo super porodica kada su nam dolazili na more, a kada smo mi došli tamo, bukvalno su nas maltretirali. Teča nas je terao da kopamo kanale, smejali su nam se, sprdali se s nama dok nam je ćale bio zarobljen u Splitu, a majka ostala tamo da čuva stan. Kada smo bežali iz Splita, mene je hrvatski vojnik, zapravo ustaša, a ne vojnik, izbacio iz autobusa jer se zovem Aleksandar i piše da sam rođen u Nišu. Dok je on otišao do kraja autobusa, počelo je takvo nevreme da me je to spaslo. Imao sam 20 godina tada. U glavi mi je bilo samo da ne podigne mamu i Nikicu, njih je spaslo to što nemaju srpska imena. Mama mi se zvala Nikolina. Evo, sada sam se naježio kada pričam o tome.
Vojska
Po završetku škole nisam odmah upisao fakultet, a za to je kriva vojska. Tačnije, ja sam želeo da izbegnem služenje vojnog roka, da budem iskren, zbog toga sam upisao Vojnu akademiju u Splitu 1988/1989. godine. Vojska je katastrofa. Definitivno sam shvatio da to nije za mene. Hteo sam da budem kapetan duge plovidbe i shvatio sam da ne trpim autoritet, da je to jedan uređen sistem koji sam ja imao u kući jer mi je pokojni otac bio vojno lice, ali nisam nikada takav autoritet imao kao tamo. Tako da se nisam snašao. Izgubio sam dve godine na akademiji. Trebalo je da budem mašinski inženjer na brodovima, kapetan vojnog broda.
Ljuštio sam i krompir, imao sam četiri meseca obuku u Kninu, odatle je i ova fotografija. Četiri meseca sam bio na brodu "Jadran". Plovili smo brodom "Jadran", što je gore od bilo kakvog krompira. Uslovi su grozni. To zna ko je sa broda "Jadran", uslovi su katastrofalni. Spava po 120 ljudi u potpalublju, imaš bakule, odnosno domaće životinje su nam bile ogromne bubašvabe koje šetaju pa nama. Tu se jede i spava, katastrofa. A i ja sam pacifista, nisam militantan tip, ne volim oružje, čišćenje oružja, ništa od toga.
Porodično prokletstvo
Bio sam i ostao dobar brat. Znam da delujem mlađe od svog brata Nikice, ali ja sam stariji dve godine. Nas dvojica smo se oduvek dobro slagala, nikada nisam bio ljubomoran na njega. Znate ono, kada tako mali dobijete brata ili sestru, maltretirate ga, ali ja sam njega od prvog dana mazio, ljubio, čuvao. U prilog tome je ova slika. Na njoj smo tata, Nikica i ja. Tako je uvek bilo.
Imali smo divno detinjstvo. Svaki rođendan smo slavili, roditelji su činili sve da nam obezbede šta nam treba. Mislim da smo Nikica i ja zapravo skinuli kob naše familije. Braća sa tatine strane nisu pričala generacijama unazad. Četiri kolena unazad rođeni brat s bratom nije razgovarao. Jedino sam ja u dobrim odnosima s Nikicom. On i ja smo razbili porodično prokletstvo. Ta loša karma je valjda otplaćena. Verujem u to. Verujem da sam debelo platio nečije grehe. Jer zadesilo me je u šest godina brdo problema, ali kroz pakao se hoda uspravne glave. To sam naučio od majke Nikoline. Kako god da ti je, uvek moraš da ideš napred. Podigao sam se kao feniks. Brat je takođe dobio ime na mamin predlog, po njenom ocu. Deda sa mamine strane je bio poznati četnik u kninskoj krajini Nikica. Zbog toga sam imao problema u vojsci (smeh)! Ozbiljno!
Medicina
Nakon što sam odustao od vojske, odlučio sam da upišem medicinu, što su priželjkivali i roditelji. A medicinu sam upisao jer je tamo išlo mnogo žena, a malo muškaraca. Ozbiljno. Zato mi vojska nije odgovarala. Mnogo muškaraca na jednom mestu. Zbog žena sam otišao na medicinu, zbog žena sam naučio da sviram gitaru. Lep je osećaj. Prve dve godine sam studirao u Splitu, a u Nišu ostalih... pa... dosta godina. Šest godina sam učio medicinu, a posle sam specijalizirao sportsku medicinu. Nikica i ja smo diplomirali 1999. godine u Nišu, bila je velika proslava. Čak su i vesti snimale našu diplomsku odbranu rada jer su prvi put u istoriji grada Niša dva brata u isti dan diplomirala. Isti dan, isti sat. Prvo ja, pa Nikica. Kada sam diplomirao... fenomenalan osećaj! Nisam bio zbunjen kao većina. Već sam se tada bavio muzikom, tako da sam mislio kako ću i dalje da se bavim tim hobijem.
Otac i majka
Moj otac je bio moj ponos. Skroman čovek. Kako je skromno živeo, tako je skromno i umro. On je ozračen 1999. godine, bio je komandant u Prokuplju i prva bomba je pala na njihovu kasarnu. Umro je od zračenja 2006. na mojim rukama. Borio se za ovu zemlju svim svojim srcem. Sećam se kada su ga zvali na ratište... Išao je kao da ide u... bioskop. "E, sine, idem u rat!" Jeste, u nekom filmu ima kao neka duhovita opaska s tom rečenicom, ali moj otac je stvarno bio hrabar. Ta skromnost je moj ponos, dika, sav se naježim kada pričam o tome. Bio je altetičar, gimnastičar neprikosnoveni, šestostruki prvak u džudu vojnih akademija.
Inače, veoma čudno za vojno lice jeste to što nas je podržavao i za hobije koji nisu tipični za profil ljudi poput njega. Podržavao nas je kada smo imali dugu kosu, minđuše, a majka, vidiš, nije! Ona je samo podržavala fakultet, nju nije zanimalo što smo zarađivali mnogo, to što smo bili popularni, što donosimo u kuću, što smo napravili kuću u Nišu. Pamtim dan kada je umro. Došao sam na VMA jer sam tražio lekove za njegovu bolest. On je drugi čovek u svetu koji je imao takvu vrstu zračenja, akutni abdomen. Kada mi je doktorka to rekla, pitao sam koliko mu je ostalo. Rekla mi je: "Petnaest minuta." Držao sam ga u rukama... Kako da ne dobijem šećer?! Mami sam to rekao preko telefona. Ona je pre nešto više od godinu dana umrla. Ironija je to što sam išao da je posetim posle četiri meseca, jer nisam stigao od posla. Ona se obraduje, iako je imala Alchajmerovu bolest, prepoznala me je i počela da me grli, da priča, ručali smo zajedno. Posle tri sata ona umre u fotelji, dok je gledala TV. Zaspala je, izdalo ju je srce. Javili su mi kada sam odlazio. Sećam se tog trenutka jako dobro, bio sam u šoku. To je užasno, pogotovo kada je neko vezan za majku kao što sam ja za nju bio. Sve mi se skupilo u četiri godine.
Dijabetes
Pre nekoliko godina sam radio u Padovi kao lekar za jednu agenciju. Imao sam neku imunološku bolest, pao sam u krevet, a pošto mi je snajka šef imunologije, povezala me je s nekim lekarom i rešili smo to. Imao sam žestoki pad imuniteta od preteranog rada. A posle, kada sam se razveo i izgubio stan, dobio sam i šećer. Dijabetes je zapravo deo porodičnog "biznisa", DNK, ali i zbog stresa. Gubitak stana, kredit u švajcarcima, u Novom Sadu prodao dva stana... To je za mene bio strašan udarac. Imao sam simptome, mnogo sam pio vode, grčili su mi se mišići, smršao sam, imao sam 60 kilograma na visinu od 190 cm. Sada imam 85! Redovno treniram, šetam, pazim na ishranu. Ne pijem alkohol, ali ni ranije nisam voleo da ga pijem. Jedino dam sebi oduška petkom, pušim tompus i pijem viski. Samo petkom, to je moj hedonizam, dajem sebi oduška.
Upravo zato, kada je krenula pandemija koronavirusa, morao sam mnogo da pazim, zbog čega neko vreme nisam smeo uopšte da izlazim iz stana. Bojim se toga kao ovca noža. Maska je za mene i medicinski i modni detalj i ne skidam je. Bio sam uplašen, i dalje sam uplašen. Ali svestan sam da je to stanje u kome se nalazi ceo svet i da moram da se borim. Napravio sam razne maske sa inicijalima omiljenih likova - AC/DC, "Igre prestola"... Rizična sam grupa jer sam dijabetičar, pa sam prvi talas, ukupno 42 dana, bio u stanu i nigde nisam izašao. Jak sam dosta psihički, tako da sam to zatvaranje podneo vrlo dobro. Izašao sam tri puta jači. Upravo u tim trenucima sam dosta vagao i doneo odluku da promenim život iz korena i da se preselim za Novi Sad. Knjige, serije, filmovi su mi pomogli da presečem. Kada čovek toliko vremena provede sam sa sobom, nešto se izrodi iz toga. Kod mene je pozitivno. Jednostavno mi je kvrcnulo da moram da budem bliže deci. Oni odrastaju, a ja ih viđam jednom u dva meseca. Zbog toga mi je dugo bilo veoma loše.
Gubitak stana
Pre nekoliko godina stan u Beogradu mi je uzela banka. Kupio sam ga na kredit u švajcarcima i, da bih ga plaćao, morao sam da prodam stan u Novom Sadu.
Rata mi je skočila sa 320 na 650 evra. Nisam mogao da izdržim finansijski, pa sam našao ljude koji su kupili stan i oni su mi ga iznajmljivali. Bio sam u svom stanu kao podstanar. Drugi stan u Novom Sadu sam pre toga prodao da bih opremio stan u Beogradu. Tu su krenuli problemi. Prodao sam ga nekom advokatu, a on sedam godina nije plaćao infostan. A nije ga prebacio na sebe, nego je ostao na moje ime, pa se nakupio dug i moja ordinacija, privatna praksa, bila je zamrznuta. Rešio sam to. Materijalno nije bitno. Materijalno čovek zarađuje da bi ostalo nekom drugom. Ono što tebi ostaje je putovanje. Proputovao sam čitav svet - to je moje bogatstvo, pored dece, naravno. Sve što zaradim ja potrošim na putovanja, na garderobu pomalo i na uživanje.
Novi Sad
Vanredno stanje mi je izazvalo strah i paniku, posebno zbog toga što sam dijabetičar rizične grupe. Međutim, potpuna izolacija od mesec i po dana pomogla mi je da život promenim iz korena. Bukvalno. Napustio sam posao profesora u srednjoj školi, ali i Beograd, i otišao u Novi Sad. Preselio sam se iz tri razloga. Prvi je ljubav, drugi je ljubav, a treći je ljubav. Ljubav prema deci koja žive tamo. Ljubav prema gradu i ljudima koji su me prihvatili fenomenalno. I ljubav prema ženi svog života koja se tamo nalazi. Ne živimo zajedno, ali kao da živimo. Ne planiram ništa. Mi od početka nismo ništa planirali, puštamo sve spontano. Planiram samo šta ću raditi danas. Deca su bila presrećna što sam došao blizu njih. Sad se viđamo stalno. Imam dvoje divne dece, ćerku Nikolinu, koja ima 16 godina, i sina Alesandra.
Oboje su sportisti, ona se bavi tenisom, on košarkom, odlični su učenici, ponosan sam na njih. Oni su sve moje bogatstvo koje imam.
Sada sam lekar veštak u PIO fondu u Novom Sadu. Nisam imao ponudu, vezu da počnem tamo da radim, već sam konkurisao i dobio posao. Bilo je iznenađenje za mene, ali pozitivno. Lepo mi je, zadovoljan sam tamo, fenomenalno su me prihvatili i mogu da kažem da je to jedan od boljih kolektiva u Novom Sadu i Srbiji. Prezadovoljan sam i nadređenima, načelnicom, direktorom, i kolegama. Jedno od boljih iskustava. Uživam u medicinskom poslu i radim ga s ljubavlju. Imam divnu kancelariju. Nije mi bilo teško da se preselim. Novi Sad mi je mirniji, lakše je, nema toliko brzog života, saobraćaja, automobil nisam upalio... ne pamtim. U centru živim, svuda idem peške.
Dečji san U
životu sam bio kapetan, muzičar, voditelj, lekar... sad sam opet lekar. A nisam želeo nijedno od toga da budem kad sam bio dete. Želeo sam da budem glumac. Palio sam se na to. Snimio sam i neke serije u detinjstvu, učestvovao sam u sekcijama. Ali to u mojoj porodici nije moglo da se izgura, niti sam ja imao afiniteta jer je mojima bilo normalno da posle škole ideš na fakultet. Tako smo vaspitani. Nisam razmišljao o glumi kao o struci, to mi je bio kao hobi. Odmah da se izvinim glumcima na ovome, ali meni je to u tim godinama delovalo kao hobi.
Mladalačka želja.
Voditeljska karijera
Već tri decenije vodim emisiju "Prslook again", koja je jedna od popularnijih emisija u dijaspori. Skoro sam počeo još jednu za KCN, ali i na novosadskoj televiziji. Ta se zove "Sa nama u svet", to je treća koju radim. Kako mi je jedna od najvećih strasti u životu putovanje, osmislio sam da mi gosti donose sedam slika iz života, sedam sa putovanja i da od toga pravimo jednu celinu. Opišu klopu, kupanje, kakve su žene tamo, muškarci, more... Tu ideju sam dugo imao, a kako nisam navikao da sedim u mestu, počeo sam i to da radim. Imam puno hobija, jer čovek bez hobija nije čovek. Ako nemaš šta da radiš pored prvobitnog posla, da nemaš gde da se usmeriš, izduvaš, bilo da je to bašta, pecanje, skupljanje znački... Mnogo ljudi mi se odazvalo, posebno sa estrade. Već su mi gostovali Željko Vasić, Vladimir Ilić Ila, Đuro Palica, Zorana Pavić... Iako sam često umoran kao pas, dolazim barem jednom nedeljno u Beograd, jer pored "Prslook again", snimam i "Prva noć s doktorom Sandrom". Tu dolaze najumniji ljudi Srbije i govore o prvoj noći. Šta je prva noć za njih, kako u braku, poslu, u školi, jer sve se dešava noću. Mnogi su se otvorili tu. Aleksandar Vulin je pričao o Azri, Milica Dabović je plakala, gostovao mi je i doktor Vanja Milošević, dečko Snežane Đurišić. Stižem sve zahvaljujući mojim producentima i prijateljima Dejanu i Milanu. Oni me voze, pomažu, obave veći deo posla, na meni je samo da sažvaćem materiju. Mnogima je neverovatno kako se za potrebe emisije transformišem u drugu osobu, posebno kada je u pitanju "Prslook", pitaju me: "Kako to?" Pa glumim! Zato i nosim naočare. Uvek sam bio po svemu, od spavanja, učenja, rada... mamin i tatin sin. Onda sam ja zapravo napravio nekog Sandra kakav bih možda želeo da budem, a nisam. Alter ego. Stavio sam cvike da mi se ne vidi lažni sjaj u očima, jer to se vidi.
Hobi
Obožavam jedrenje i to mi je jedan od najdražih hobija. Primorsko dete. Znam pomalo da upravljam jedrilicom, ali nisam završio skiperski kurs. Imam druga skipera koji nas svake godine vodi na jedrenje, prve nedelje juna i poslednje nedelje septembra idemo na Kiklade ili na Jonsko more. Sanjao sam da imam svoju jedrilicu dok sam živeo u Splitu, sad, kada sam ovde, to mi je neostvariv san tako da ne sanjam neostvarivo. Sanjam ono što mogu‚ što mi je dohvatljivo. Rastežem se koliko sam dugačak.
Hobi mi je i pecanje. Jednom prilikom smo upecali na jedrenju ogromnu tunu od 110 kilograma. Pet sati smo je vadili iz mora i krili smo je od grčke policije jer zabranjeno je uhvatiti toliku ribu. Ali zadesilo nam se baš u pet sati, kada sam ja ustao, krenula je da trza. Bila je ukusna, ali ogadila nam se jer smo sedam dana jeli paštetu od tune, pa salatu od tune, pa ovo od tune, pa ono od tune, sve od tune!
Devojka
Upravo sam preko jedrenja upoznao Svetlanu. Oboje volimo to i to nam je hobi. Nisam joj bio simpatičan na početku, moram da priznam. Pošto smo oboje zdravstveni radnici, navikli smo da ustajemo rano i ona mi je tada svako jutro u pet na jedrilici kuvala kafu. Tako smo se zbližili. Ostali smo tri meseca u kontaktu i na novom jedrenju smo uplovili u ljubav. Spomenuo sam da sam se izdigao iz pepela kao feniks. To je počelo onog trenutka kada sam nju upoznao. Bukvalno, nije da mi je ona otvorila oči, ali mi je bila putokaz.
Prva ljubav
Prva ljubav zaborava nema. Maja Vukmirović... Imao sam 16 godina. Split, obala, more. Otišla je za Švajcarsku jer joj je otac postao konzul tamo. Ali nisam patio. Prva ljubav, ali ne i iskustvo.
Jedna od žena koja me je povredila u životu zvala se Ozana, to je ova sa slike. Mada, bili smo klinci. Bili smo par na maturi i neformalno smo proglašeni za kralja i kraljicu. Imao sam 18 godina. Povredila me je kao čovek, ne kao žena, nego... Podržavala je HDZ u to vreme, čak je možda i bila njihova članica, što me je užasavalo. A ja sam mogao da izgubim glavu, morao sam da bežim iz Splita.
Džiboni i Dino Dvornik
Ali pre toga sam u Splitu imao bend. Naš prvi bend bio je predgrupa Dinu Dvorniku. A Džiboni nam je pevao prateće vokale, a da nije ni znao! Škare Silvio je čovek koji je zadužen za sve što smo napravili u životu. Bio je naš gitarista i producent. Snimali smo u njegovom studiju, a on je bio drug sa Džibom. Kada smo snimili album, zamolio je Džibu da nam otpeva prateći vokal. Na pesmi "Kaži kad, kaži gdje, vidim nije ti svejedno, sestrice". Nismo sada u kontaktu, ali kada je bio u Novom Sadu, prepoznao me je. Doduše, nisam mu ja prišao, već moj sin. I zamislite, od cele publike novosadske, on je izabrao samo mog sina da uđe u bekstejdž. Eto, šta ti je intuicija. Ja dolazim, nisam hteo da ga smaram, ali moj sin je bio uporan i ponavljao: "Džibo, Džibo, Džiboni!" i onda su ga pustili, pa smo se videli i izljubili. Tada smo još smeli da se ljubimo.
Posle mene
Iza mene će ostati moji anđeli, a to su moja deca, i ostaće moja putovanja. Materijalno me apsolutno ne interesuje. Ostaće moje pesme koje sam pisao inspirisan životnim događajima, kako srećnim, tako i onim manje srećnim. Ostaće i moje emisije pune anegdota, suza, smeha...
Zabeležila: JELENA STUPARUŠIĆ/ Foto: Sonja Spasić
NE PROPUSTITE
