Voditeljka Aleksandra Ivanović je već osamnaest godina deo Informativnog programa ružičaste televizije. Kroz smeh otkriva da joj je drago što je baš u ovoj medijskoj kući dočekala punoletstvo.
- Raditi u Informativnom programu je vrlo inspirativno, jer to je posao koji od vas uvek traži više. Tu rutina najmanje dolazi do izražaja jer je jako dinamično i konstantno ste u pokretu. Tako da i ne osetite koliko je godina ustvari prošlo, jer svaki dan, iako je na neki način isti, kao da je novi početak.
Da li ćete ove godine obeležiti dve i po decenije vašeg profesionalnog rada?
- Kada govorimo tako u brojkama, deluje mi baš neverovatno da je već toliko godina prošlo, jer u ovom poslu si uvek nekako mlad. Nisam planirala neko posebno obeležavanje, iako moram priznati, to jeste jedan fin jubilej za mene.
Imali ste izlete u autorskim emisijama, ali uvek ste se vraćali vestima. Zbog čega?
- Pa ne neke posebne izlete, mada je bilo nekoliko emisija ali više su to bili mini intervjui sa gostima. Ipak glavna baza uvek su mi bile vesti, a to je najozbiljniji i najodgovorniji deo televizijskog posla. Bilo je trenutaka kada sam pomišljala kako je recimo opuštenije i možda lepše raditi u zabavnom, dokumentarnom, kulturnom programu. Ipak, ostajala sam verna informativi. Teško joj je odoleti kada vam uđe u krv.
Jednom ste izjavili da je svaka žena-zmaj. Koliko je muškarcima uvek lakše u poslu kojim se bavite?
- Zaista tako mislim, jer sada već imam dovoljno životnog iskustva da mogu da podvučem crtu i da vidim kako stvari stoje. Obaveze koje ima jedna žena ne mogu da se porede sa onima koje imaju muškarci. Tako da je njima ipak možda malo lakše u životu a koliko je baš u ovom poslu, nisam sigurna, jer nema tu neke velike razlike. Eto, bar negde i u nečemu. Ali isto tako želim da kažem da mi se ne sviđa ovaj neki rat između muškaraca i žena i preuzimanja muške energije i uloge od strane žena. Upravo naša različitost treba da nas spaja, jer šta je žena bez muškarca i šta je muškarac bez žene? Mi treba da smo podrška jedni drugima, da se nadopunjujemo, jer za to smo stvoreni.
Da li ste svesni da gde god se pojavite, uvek skrećete pažnju na sebe. Jesu li tome doprinele vaše fotke na društvenim mrežama ili...
- Nisam svesna, ne znam za to. Nisam ni razmišljala o tome ali kada sam pre dosta godina počela da delim svoje fotografije na društvenim mrežama, pre svega na Fejsbuku, reakcije su bile burne, čak i u nekim medijima. Bilo je to tada nekako preslobodno ili možda, pre bih rekla, neshvaćeno na pravi način. Danas vidimo da je praktično ceo život ljudi u bukvalnom smislu dostupan svima na društvenim mrežama, jer smo ga sami dali na dlanu.
Nedavno ste rekli da i sitnice znače sreću. Žalite za nekom sitnicom u životu?
- Sreću može da donese bilo šta pa i sitnice. Ko zna za čim bih sve mogla da žalim ali i ne razmišljam o tome. Radila sam u životu onako kako sam u datom trenutku osećala a ono što mi je najvažnije bilo je sve iz srca. Verovala sam da je to za mene najbolji put. Sada razmišljati o tome da li je nešto trebalo ovako ili onako, prosto nema smisla.
Da li je i dalje vaš životni moto: “Bog je u tebi, potrudi se da ga sretneš?”
- Naravno! To kakav je neko čovek, uverena sam, zavisi od toga da li se trudi da, pre svega, u sebi pronađe Boga. To je tako kompleksna stvar ali i najvažnije pitanje u životu. Mi se rodimo i dobijemo od roditelja i društva neko vaspitanje, usmeravanje ali čovek je dužan da sam sebe vaspitava dok je živ, da se koriguje, da napreduje u duhovnom smislu. Svedoci smo i kroz istoriju da su ljudi u kojima ne živi Bog odnosno ljubav, milosrđe, empatija, dobrota, ustvari zveri u ljudskom obliku. Da su čisto zlo. A zlo su jer u njima nema ljubavi, odnosno Boga. Takvi nam nameću ovakav život i zato je toliko nesrećnih, nezadovoljnih, potlačenih, zato je presudno biti čovek u svoj slavi božijoj. “Hodite k meni svi vi koji ste umorni i natovareni i ja ću vas odmoriti” (Jevanđelje po Mateju). Hoću reći, svi odgovori su nam dati u Bibliji, čitajmo je!
Iako ne skidate osmeh sa lica, kada vam je bilo nateže i da li ste se tada zapitali kako dalje?
- Svaki čovek u životu ima i lepe i teške trenutke. Kako bismo se radovali da ne znamo šta je tuga. Čovek mora da nosi svaki teret života koji mu je dat. Ja sam zahvalna na svemu: na divnom detinjstvu, divnim roditeljima, porodici, prijateljima. Hvala Bogu na svemu!
Voditeljka je preživela veliku tragediju. U emotivnoj ispovesti o pilotu Vladimiru Bulatu, s kojim je bila u ljubavi, a koji je stradao u blizini Zrenjanina.
Vest o njegovoj smrti slomila je urednicu Aleksandru. Šta se dogodilo tog kobnog 18. jula saopštila joj je majka. Posle prvobitnog šoka i potvrde kolege Mladena Mijatovića da u padu aviona "zlin", koji se srušio nekoliko stotina metara od aerodroma kod Ečke, Sandra Ivanović potpuno je zanemela.
"Mama je plačući ponavljala Bulat, Bulat. Tako je zvala Vladu. Prenula me je iz sna, a pošto sam znala da je on sjajan pilot, nije mi palo napamet da je moglo nešto da se desi. Pozvala sam kolegu Mladena koji je izveštavao o dogadaju. Uz komentar da je slika loša, rekao je da će mi se javiti. Kada mi je javio da pilot, nažalost, nije preživeo, zanemela sam", ispričala je jednom prilikom svoju ispovest.
kurir.rs/Blic
NE PROPUSTITE
Bonus video:
