Život mu je u detinjstvu bio baš trnovit, jer rođen je u vreme onih čuvenih, posleratnih gladnih godina. Ali kad je uzeo mikrofon u ruke, pardon, u ruku, sve mu je postalo pesma. Otpevao je neke od večitih hitova narodne muzike. Objavio je 26 albuma. Najveće priznanje za svoj rad dobio je 2019, kad je postao nacionalni estradno-muzički umetnik Srbije. Tri braka, troje dece, troje unučića, i to je on, čovek koga niko ne zna po imenu.
Pamtim svoj život od druge godine. Rođen sam 1955. godine, a moj pradeda Mata, solunac, umro je 1958. Zašto pamtim pre? Dok je bio živ, baba me je vodila na bunar blizu kuće po vodu. Ubrali bismo po grozd i nosio sam ga dedi, a on me, sećam se, poljubi u glavu... Nosio je šubaru i roze šlofjanku, zavrnutu leti. Sećam se kad je umro, bila je neka lapavica, a ljudi su došli na sahranu konjima...
Bila su to drugačija vremena. Kad sam se rodio, bila je najveća glad, suša, ljudi nisu imali šta da jedu, a opet su se trudili da imaju po nekoliko dece. To su se zvale gladne godine, ti i ne znaš kako je to, i bolje što ne znaš. Svaka porodica posle rata, pogotovu na selu, živela je teško, uglavnom su bili nadničari.
Ljudi nisu bili toliko bogati. Imali bi jednu kravu ili konja, pa bi je spregli s komšijom da bi mogli da obrade zemlju i prehrane se. Pa ipak, sve se postizalo, radilo se, a odmaralo se svakog petka i nedelje. Igranke su bile nedeljom i družili bismo se. Danas ljudi gledaju samo u telefone, jer nemaju emocija. Dokle god nemaš čežnju za nečim, ne možeš da imaš želju ni da to ostvariš. Ubili smo emociju, a ona je za sve osnovni faktor.
Detinjstvo
Moji su roditelji bili sirotinja, a ja sam bio nadničar u detinjstvu. U petom razredu osnovne škole radio sam u radnoj zadruzi i ne stidim se toga. Nikome nisam ostao dužan, niti koga prevario i svakoga mogu da pogledam u oči. Odrastao sam u petočlanoj porodici, sa dve starije sestre, Zoricom i Jelicom. Sestre su me malo sažaljevale, jer sam rođen s hendikepom...
Zlatna ruka
Težak je život ljudi s hendikepom. Kad shvatite da vas svi na neki način sažaljevaju, to treba preživeti i ostati normalan. Detinjstvo je bilo teško, do momenta kad sam počeo da izlazim javno u narod. Bilo je situacija kad su druga deca ismevala moju šaku, ali kasnije su shvatili da su pogrešili, pa su se, verujem, na neki način i postideli... Počeo sam mikrofon da držim baš tom levom rukom, koju zovem zlatna. Nije bilo povratka nazad. Nije problem ako imaš hendikep na telu, ali ako nisi razvio mozak, tu već nema pomoći.
Neki dečko što lepo peva
Prvi javni nastup imao sam u mom rodnom Drugovcu, u drugom razredu osnovne škole. Pevao sam pesme "Ima jedna cura u sokaku mome" i "Volim, majko, siroticu". A prve pare sam zaradio kao ispomoć legendarnom Bori Spužiću Kvaki u rudnicima Kolubare. Velika je stvar kad ti Bata Kvale kaže: "Sine, bićeš veliki pevač." Prvu ploču sam snimio tek u 33. godini.
Od sedmog razreda osnovne škole sam pevao i narednih 20 godina sam bio neki dečko što lepo peva, dok nisam snimio prvi album. Od pevanja sam izdržavao porodicu. Kad sam počeo da pevam, roditelji više nisu morali da budu nadničari. Nisu imali više tu muku i ja sam srećan zbog toga. Znaš, kad nekog mrziš - ako si tako loš čovek - samo ga kuni da radi pod nadnicu i da se seli. Ništa gore od toga nema.
Nadimak
Sticajem okolnosti, kroz život mi je bilo najbolje u mom Drugovcu. To je 17 kilometara od Smedereva. Opevao sam ga za sva vremena. Tamo mi je najbolje, mir i tišina. Opušten sam i nemam stresa. Za pola sata sam u centru Beograda, a onaj što krene iz Rakovice, na primer, nekad ne može tako brzo da stigne kao ja. Pametan živi gde mu je lepo, a budala gde mora. Znam, kreativnije bi bilo da sam izabrao neki drugi nadimak, kao na primer Napoleon, ali to nisam ja. Ja sam Smederevac. To je moja lična karta.
Ekonomski fakultet
Bio sam vrlodobar đak, s tim uspehom sam i završio školu. Nisam polagao prijemni, jer sam imao dobar prosek. Nije mi bilo važno da li ću dobiti peticu ili ne, već da mi nešto ostane u glavi. Imao sam šansu da završim ekonomski fakultet. Upisao sam spoljnu i unutrašnju trgovinu u Subotici, ali sam prekinuo studije na drugoj godini. Ne žalim što nisam završio. Pet fakultetskih plata sam donosio kući od pevanja.
U životu je sve trud
Pevač se rađa, baš kao i likovni umetnik. Sad da ti kažem, Šaban i Cune, recimo, nemaju dana muzičke škole, a pevali su sve što čuju. Znam mnoge slikare koji nemaju dana škole, a nacrta čoveka kako ga vidi. Kolege koje su uspešne ne moraju da budu muzički obrazovane, već samo od boga obdarene. Kad sam otišao kod Koste Mihajlovića da doškolujem glas, rekao mi je na drugom času: "Sinko, nemoj da dolaziš. Bog ti je dao to. Postavio ti je dijafragmu i glas. Možeš da pevaš godinama, a da ne promukneš." Otkriću ti tajnu: onaj ko promukne za dva sata, taj ne peva iz stomaka. Što je najgore, ako nastavi da se muči, ostane kao mutava plovka u starim danima.
Prvi album
Mene je kao već stasalog pevača u PGP RTB doveo Mića Đorđević, koji je bio glavni urednik za narodnu muziku. Do boga mu hvala. Na jednoj tezgi me je čuo, prišao mi posle svirke i pitao me: "Sine, imaš li ti nešto snimljeno? Ko je sve snimao, žalosno bi bilo da ne ostaviš neki trag." Priznajem, bio sam zatečen pitanjem, a bio sam i zadovoljan tadašnjim zaradama od pevanja.
Kaže meni Mića: "Danas je subota, nemoj da dođeš u ponedeljak, tad je gužva. Dođi u utorak negde oko 12." Kad sam došao kod Miće u kancelariju, zatekao sam kompozitorsku elitu u punom sastavu: Doca Ivanković, Vukas, Peda Negovanović, Miša Mijatović, direktor Stanko Terzić. U jednom momentu ustaje Mića i kaže: "Mišo, ti, Peda i Doca, hoću za deset dana da napravite album ovom dečku, imate sve otvoreno i da ga šaljemo na Ilidžu kao novu nadu PGP."
Uspeh
Od tada sam vrtoglavo krenuo nagore. Prvi album mi je izašao 1988. godine, dao sam 75.000 maraka da pojačam reklamu. Za godinu dana sam zaradio trostruko više. Do dan-danas sam uradio jedno 26 albuma, plus pesme na festivalima, ali sam bio u zapećku dok nisam sam sebi počeo da biram pesme. To sam shvatio onog momenta kad sam video da me kompozitori i tekstopisci foliraju. Daju pesme ispod žita.
Pokojni Miša Marković napravio je Lepi Lukić "Srce je moje violina". Tada sam već imao album s pesmom "Mrak, mrak" i pitao sam ga da mi da neku pesmu da imam kolaž za svakog ponešto, a on mi je odgovorio: "A ne, ne, ja radim ceo album, jer pravim samo hitove." Ti meni daj samo tu pesmu za koju smatraš da je hit i ja ću platiti kao da si mi uradio album. Misliš da mi je dao? Naravno da nije.
Ljuba Zemunac
Trudio sam se da budem pošten profesionalac, da ispoštujem ljude s kojima se dogovorim i opravdam poverenje. U inostranstvu na veseljima pevao sam ljudima koji su na poternici, a bili su glavni gosti kafana. Ja sam došao da odradim svoj posao, da pevam i gledam svoja posla.
Ljubu Zemunca sam upoznao sasvim slučajno, ne znajući ni ko je ni šta je. Došao je u restoran gde sam pevao. Seli su tamo, naručili piće, i hteli su muziku. "Ajde, dođi ti ovamo, da sedneš kod nas, da nam pevaš." Otvori on akten-tašnu, a unutra šilinzi, marke, sve i svašta. Kaže mi da uzmem koliko hoću, i da pevam da im bude lepo. Ja kažem, nećemo tako, ja ću da pevam šta znam, vi naručite, pa koliko budete zadovoljni, vi ćete da date. Ili ako niste zadovoljni, ne morate da date ništa. Na kraju, on polazi, i kaže: "Jedini si koji me je kupio tako perfidno, al' ćemo da se vidimo mi još!" Uzeo je pare, nije ni gledao koliko je imao u rukama i dao mi.
Nisam ni ja gledao pare. Odnesem ih orkestru i dam. Uvek sam bakšiš ostavljao tamo, da mi bude mirna glava. Dao mi je broj telefona, i rekao mi: "Bilo ko da te zajebava nešto u Evropi, slobodno se obrati meni, i nikakav problem neće da bude."
Tri braka
Iza sebe imam tri braka. Prvi put sam se oženio sa 23 godine i s tom ženom sam dobio prvog sina. Kaže narod prvi put je teško - ha-ha-ha! - a posle ide kao ladna voda! Sadašnju suprugu Zoricu sam upoznao sasvim slučajno, da li je to bilo neko predodređenje, ne znam. Ona je ekonomista po struci, nikad se nije eksponirala. U braku sa trećom suprugom sam dobio mlađeg sina, a ona je iz prethodnog braka već imala Jelenu. I ona je moja ćerka, tako je gledam, drugačije ne može i ne sme da bude! Radomir se rodio u Americi 1998. Čovek sve može da bira, a porodicu mu bog dragi podari.
Najveća radost
Imam troje dece, dvojicu sinova i ćerku. Najstariji sin je Vladan, ćerka je Jelena, a najmlađi je Radomir. Od Vladana imam dva unuka i unučicu, a od ćere imam malog unuka. Radomir je moj muzički naslednik, Vlada je završio školu unutrašnjih poslova i bavi se transportom novca, a ćera je magistrirala na FON. Deca se međusobno vole, a sve ostalo je relativno.
Kad ostaneš sam
I šta da ti kažem na kraju... Lako je slagati ljude, ali kad svi oni odu, ti ostaneš sam sa sobom, pa se preispituješ. U životu možeš da prevariš svakoga, ali ne možeš boga i sebe. Ima neki crvić koji ti govori: "U redu, slagao si njega/nju, ali ne možeš sebe."
Kurir.rs
NE PROPUSTITE
Bonus video:
