Brzo su ga zaboravili.Na Novom groblju juče je održan petogodišnji pomen nekadašnjem klavijaturisti grupe Bijelo dugme Lazi Ristovskom. Pored spomenika je nemo, sa suzama u očima, stajala njegova majka Radmila. Tu je bila i njegova ćerka Sandra, bliski rođaci i nekoliko prijatelja. Od kolega niko. To što nijedan njegov saradnik nije došao da obeleži pet godina otkako je umro povredilo je njegovu majku.
- Živim zbog svog pokojnog sina. Kad bi me video ovako uplakanu i bespomoćnu, rekao bi mi: „Mama, kakav si ti slabić“ - sa suzama u očima za Kurir priča gospođa Ristovski.Ona se i danas teško miri sa činjenicom da njenog sina više nema.- Teško mi je, on je bio moj jedinac. Stalno mislim na njega i pitam se zašto je život tako surov. Moj Laza je bio odličan sin, dobar muž svojoj bivšoj ženi, najbolji otac i perfekcionista u svom poslu. Njemu je muzika bila sve, živeo je za nju. Često se setim vremena kad je išao u školu, pa kad uradi domaći zadatak, sedne za klavijaturu i do dva sata iza ponoći svira i peva. Njegove instrumente sam čuvala jedno vreme, a onda sam ih poklonila muzičkoj školi „Stevan Mokranjac“ u Kraljevu. U početku su Lazine kolege zvale da pitaju kako sam, ali se već dugo niko više ne javlja, osim Duleta Jovanovića i Nikole Čuturila. Šta da radimo, živimo kako moramo i kako nam je suđeno - kaže na kraju Radmila.
Đorđe David: Niko me nije obavestio Bora Đorđević: Nisam bio u gradu
