BEOGRAD - Posle prošlonedeljnog štrajka, koji je nekoliko dana potpuno blokirao rad gradske železnice vožnja Beovozom od Vukovog spomenika do stanice na Novom Beogradu je utisak je prepun kontrasta: BG voz je tačan kao „švajcarac“, a po izgledu kompozicija, uništenom enterijeru i napuštenim stanicama, više liči na - Bronks!
Daleko od ulične vreve, putnici čekaju voz ispod Vukovog spomenika. Po redu vožnje, stiže tačno u 14.06. Navala ljudi, koji se sudaraju ramenima kao u filmskim scenama, jedino je što podseća na slike metroa iz velikih gradova. Voz išaran grafitima, ispod kojih se pomalja plava boja, uplovljava niz šine u stanicu. Studenti, đaci, penzioneri, roditelji sa decom ulaze u vagone. Traže slobodno mesto. Niko se ne osvrće, ne isteže vratove kao u autobusima, pogledom tražeći kontrolore u prepoznatljivim belim majicama.
- Svakog dana putujem vozom do Novog Beograda, skoro tri i po godine - priča srednjoškolac Dimitrije Maljević, naslonjen na vrata, tik uz aparat za poništavanje karata. - Lakše mi je nego busom. Nema kontrolora, a i vozovi ne kasne. Najviše minut-dva. Najveće gužve su ujutru, ali meni ne smetaju.
Pored novih validatora stoji i stari aparat za otkucavanje karata
Da i kojim slučajem žele, putnici nemaju gde da očitaju karte. Samo jedan aparat daje znake života. Ostali su razbijeni. Niko od putnika se ne žali na to. Zamišljeni, gledaju u prozore presvučene prašinom i farbom. Drugi čitaju džepna izdanja knjiga, uz muziku koja dopire iz slušalica. Zauzeta su sva sedišta, rukodržači lebde iznad glava, igraju u ritmu tutnjave voza koji se zaustavlja u sledećoj stanici. U ćošku blizu prolaza do drugog vagona ušuškao se stariji gospodin. Zamišljen, ljuti se što mu neko prekida mir.
- Putujemo vozovima zaboravljeni. Nema kontrolora i nemojte sad da ih prizivate - kaže Milutin P. - Mogao bih da psujem, samo kada se setim kakve vozove smo mogli da imamo.
Zadah ostarelih vrata, oguljenih zidova, prozora koji se ne otvaraju, memljivog poda, meša se sa hladnoćom iz tunela kroz koje voz prolazi. Prepun je putnika, ali gužva izgleda da ne smeta nikome. Kao u paralelnoj stvarnosti, nekom drugom Beogradu. Bez čuvenog „ajmo malo ka sredini“, bežanja od komunalne policije i napetih vozača i kontrolora.
- Volim vozove, udobni su i prija mi da putujem bez onog haosa na ulicama - priča penzionerka Sava Milentijević.
Do železničke stanice na Novom Beogradu voz stiže za desetak minuta. Izlazi tek nekolicina putnika. Većina čeka znak za Batajnicu. Svakog dana, od Pančevačkog mosta do Batajnice i nazad, vozovima prođu desetine hiljada putnika. Ukrštaju im se putevi na istim kolosecima, pod pritiskom besparice i srpskog inata, pod parolom - snaći ćemo se.
Ni obaveštenja ni znakova
Na novobeogradskoj stanici nema gužve tokom dana, tek pri kraju radnog vremena. Klupe oguljene, slomljene, prekrivene pikavcima. Nema obaveštenja, ni znakova. Ni „domaći“, a kamoli stranci ne uspevaju da se snađu.
U špicu idu na 15 minuta
U gradskoj železnici važe „bus plus“ kartice, u svakom vagonu postavljen je barem jedan validator. Vozovi u špicu idu na 15 minuta - od 6.00 do 10.00 i između 14.00 i 19.00. Inače saobraćaju na pola sata, a uveče na 45 minuta.
( Večernje novosti)
