Samo sedam godina nakon što je Bel izmislio telefon, "čudesnu spravu koja prenosi glas", prvo istorijsko „halo“ začulo se i u Beogradu. Bilo je to 14. marta 1883. godine. Sa jedne strane je govorio Teša Nikolić, srpski ministar vojni, a sa druge kapetan Kosta Radisavljević.
Za stizanje telefona u Beograd najzaslužniji je bio Panta Mihajlović - savetnik i prijatelj Nikole Tesle koji je, pravo iz Njujorka, gde je bio šef firme „Simens-Halske”, rešio da se vrati u Beograd i modernizuje Srbiju. Godine 1882. dobio je od kralja Milana dozvolu da u prestonici podigne telefonske stanice.
Beograđani nisu imali razumevanja za „novotariju” pa je Mihajlović sam, od svojih para povezao kafanu „Tri lista duvana”, u kojoj je bilo smešteno inženjersko odeljenje vojnog Ministarstva, i kasarnu na Paliluli. Na toj relaciji je i obavljen prvi telefonski razgovor u Beogradu na opšte oduševljenje prisutnih zvaničnika.
Ipak, javnost je i dalje bila sumnjičava, pa je od prvog razgovora do uspostavljanja javnog telefonskog saobraćaja u Srbiji, preteklo više od jedne decenije. U maju 1897. godine u Beogradu je proradila prva telefonska centrala smeštena u Kolarčevoj zadužbini u kojoj se tada nalazila Glavna beogradska pošta i Glavni telegraf.
I tako je krenula raspodela telefonskih brojeva.
Novinar Ljuba Bojović bio je prvi civil koji se prijavio, pa je njegov telefon dobio broj 1. Međutim, kada se došlo do broja 13, nastao je zastoj jer niko nije želeo "maleroznu cifru".
Zabeleženo je da je čak jedan poznati beogradski advokat poručio da ne samo da mu ne pada na pamet da uzme broj 13, već da neće ni bilo koji broj čiji zbir iznosi 13!
Na kraju, baksuzni broj je dodeljen beogradskoj klanici.
(Dnevno.rs)
