BEOGRAD - Na današnji dan pre sedam godina, 2014. godine, umro je moj otac Milovan Vesić.
Umro je iznenada kao da nije hteo da optereti nikoga od nas, od svoje supruge Ljiljane, do sinova Zorana i mene, snaja i unuke. Tako je i živeo. Uvek se borio za svoju porodicu, trudeći se da nam pruži sve, da imamo dom, sigurnost i mirno odrastanje.
Kada nas napuste dragi ljudi razmišljamo o tome da li smo mogli više vremena da provodimo zajedno ili šta smo hteli da kažemo ili učinimo, a nismo. I danas, sedam godina posle, razmišljam šta me je sprečilo da odem u bolnicu kod njega dan pre smrti. Zato provodite vreme sa svojima jer svaki propušteni trenutak nikada ne može da se vrati.
Jutros sam na grobu odrecitovao Besmrtnu pesmu Mike Antića. Tako sam se ponovo oprostio od oca. Jer za nas, njegovu porodicu, živeće doveka.
Ako ti jave: umro sam,
a bio sam ti drag,
onda će u tebi
odjednom nešto posiveti.
Na trepavici magla.
Na usni pepeljast trag.
Da li si uopšte ponekad
mislio šta znači živeti?
Ako ti jave: umro sam
evo šta će biti.
Hiljadu šarenih riba
lepršaće mi kroz oko.
I zemlja će me skriti.
I korov će me skriti.
A ja ću za to vreme
leteti visoko...
Visoko.
Zar misliš da moja ruka,
koleno,
ili glava
može da bude sutra
koren breze
il' trava?
Ako ti jave: umro sam,
ne veruj
to ne umem.
Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.
I zato: ne budi tužan.
Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast i čudno drag.
Noću,
kad gledaš u nebo,
i ti namigni meni.
Neka to bude tajna.
Uprkos danima sivim
kad vidiš neku kometu
da nebo zarumeni,
upamti: to ja još uvek
šašav letim, i živim.
Kurir.rs/Facebook
