Slušaj vest

Vojvoda Petar Bojović je rođen 16. jula 1858. godine u selu Miševići, kod Nove Varoši. Otac Peruta i majka Rada su osim Petra imali još petoro dece. Kada je Petru bilo devet godina, njegovi roditelji su prebegli preko planine Javora u selo Radaljevo kod Ivanjice, tako da je Petar osnovnu školu završio u Ivanjici putujući do pozne jeseni bosonog u školu. Petar Bojović je prvi razred Gimnazije završio u Užicu, a preostale razrede u Beogradu. Nakon završenog petog razreda Gimnazije stupio je u Vojnu akademiju 1875. godine. Još kao nesvršeni oficir učestvovao je u Prvom srpsko-turskom ratu kao pisar pri glavnoj intendanturi Vrhovne komande u Paraćinu. Čin podnarednika dobio je 1876. godine, a pred početak drugog rata srpsko – tusrkog rata unapređen je u čin narednika i poslat u bateriju Drinske artiljerijske brigade. Po završetku Akademije postupno je napredovao u službi: artiljerijski potporučnik (1880), konjički poručnik (1883), generalštabni kapetan prve klase (1891) pešadijski potpukovnik (1897), generalštabni pukovnika (1901). U čin generala proizveden je 1912. godine. Službovao je u Beogradu, Nišu, Kragujevcu, Zaječaru, potom ponovo u Beogardu i Nišu. U Kragujevcu je upoznao Milevu Jovanović. Venčali su se u kragujevačkoj Sabornoj crkvi 1893. godine. Sa njom je imao šestoro dece - četiri sina i dve ćerke.

Slavu stekao u Prvom svetskom ratu

Učestvovao je u šest ratova i u sedmom Aprilskom koji se neslavno završio. Posebnu slavu stekao je u Prvom svetskom ratu kada je kao komandant Prve Armije u poslednjoj fazi Cerske bitke izveo je forsirani marš, Prva armija na čelu sa Petrom Bojovićem za jedan dan prešla je 60 kilometara da bi pritekla u pomoć Drugoj armiji, preotela Šabac i proterala Austrijance preko Save. Tom prilikom je Petar Bojović ranjen u nogu, a konj pod njim ubijen. U odstupnim borbama 1915. godine primio je dužnost komandanta trupa Novih oblasti koje su branile odstupnicu srpskoj vojsci prilikom povlačenja preko Albanije. Posle rata je o tim prilikama napisao svoje memoare „Odbrana Kosovoga Polja“ u kojima ističe: „Srce mi se steglo duša zaplakala za izgubljenom milom domovinom zarobljenom svojom porodicom, proklinjući sudbu, zašto ja ovo da preživim!? Pa sada, žad pišem ove redove, 2. januara 1920. godine Novome Sadu, kao Komandant preporođene pobedonosne 1. Armije...i sada, sećajući se toga sudbonosnog trenutka, ne mogu da zadržim suze očima ne znam da li su to tadašnje suze tuge žalosti ili sadašnje suze radosti, ili pomešane jedne druge!“

Pod njegovom komandom oslobođen Beograd

Petar Bojović je januara 1916. godine, postavljen za načelnika štaba Vrhovne komande, na mesto obolelog vojvode Radomira Putnika. Međutim, svoj trijumf je doživeo 1918. godine kada je ponovo postavljen za komandanta Prve armije. U proboju Solunskog fronta Prva armija je, posle teških borbi od 15. do 18. septembra 1918. godine, oslobodila Veles i Ovče polje. Dve bugarske divizije bile su prinuđene da polože oružje. Petar Bojović unapređen je u čin vojvode 26. septembra 1918. godine. Vojvoda Bojović je tada preduzeo je energično gonjenje 11. nemačke armije dolinom Južne Morave i oslobodio Vranje, Leskovac i Pirot. Prva srpska armija udaljena 150 kilometara od savezničkih snaga i Druge armije, uspela je sama da oslobodi Niš 12. oktobra. Pod komandom vojvode Petra Bojovića oslobodila je i Beograd 1. novembra 1918. godine.

Petar Bojović je pored svega bio i naš najtalentovaniji i najplodniji vojni pisac i prevodilac. Možda jedan od najboljih opisa vojvode Petra Bojovića dao je dr. Arčibald Rajs „...Vojvoda Bojović je vatreni patriota. On je posvetio svoj život svojoj zemlji. Njegove tri glavne osobine su: iskrenost, požrtvovanje i dobronamernost. Ovaj hrabri vojnik je blag. Njegov glas, malo potmuo, gotovo se nikad ne uzdiže i njegove oči koje gledaju pravo u vaše, imaju nečega melanholičnog: to je nostalgija za otadžbinom i žalost za svima onima koji su izginuli za njenu slobodu...“

Sahranjen bez počasti

Vojvoda Petar Bojović je posle rata imenovan za načelnika Generalštaba 1921. godine, ali zbog navodne nesposobnosti ubrzo je penzionisan i polako zaboravljan. Ponovo su ga se setili na početku Aprilskog rata, kada je postavljen za zastupnika vrhovnog komandanta Kraljevske jugoslovenske vojske, mladog kralja Petra II. U vreme Drugog svetskog rata odlučio se za izolaciju u svojoj kući u Trnskoj br. 25. Nakon završetka rata doživljava poniženja, batine i saslušanja od novih oslobodilaca. Preminuo je 19. januara 1945. godine pod pretpostavkom da su sva pretrpljena poniženja njegovo već narušeno zdravstveno stanje samo pogoršala i ubrzala smrt. Vojvoda Petar Bojović sahranjen je 21. januara 1945. godine u porodičnoj grobnici u parceli br. 6 na Novom groblju u Beogradu, bez počasti i govora. Godine 1960. Grad Beograd je grobnicu vojvode Petra Bojovića oslobodio plaćanja i na taj simboličan način odao priznanje svom oslobodiocu.


JKP “Pogrebne uslige” Beograd