Za njega ne znate! On je zaštitnik Srba, koji je iz Paštrovića potegao da brani narod preko Save! Njegove mošti su usred Beograda! Sad su stigle i u Dalj!
Knez Stefan Štiljanović vratio se tamo gde je i u preteškim vremenima od Turaka branio svoj narod - čestice moštiju ovog srpskog sveca, za koga mnogi i ne znaju, stigle su iz Beograda u Saborni hram u Dalju. I to simbolično, baš na slavu ovog patrona Eparhije osečkopoljske i baranjske - Svetog Stefana i prepodobne Jelisavete (Jelene Štiljanović), kako je 17. (4. po starom) oktobar upisan u kalendaru SPC.
Ne samo da mnogi među nama ne znaju da ova slava i postoji već mnogi nikad nisu ni čuli za Stefana Štiljanovića. A takvih je verovatno hiljade i hiljade koji su ušli u Sabornu crkvu u Beogradu i svaki put sa leve strane, pred oltarom, videli kivot prekriven crvenom čojom. A ovaj knez, u narodu poznat i kao despot, značio je Srbima preko Save i Dunava u vreme turske najezde mnogo. Bio je i otac i majka, i sabljom branio i hlebom hranio.
Put od Beograda ovog kišnog jutra odveo nas je preko graničnog prelaza Bogojevo, pa kroz Erdut i u Dalj. Narod već napunio hram. Tobojka se vijori navrh crkve koju Srbi podigoše još 1715, nakon što ovde zastadoše i ostadoše u Velikoj seobi. Koju stotinu metara naviše, do Dunava pa desno, u uličici je i znamenita kuća - rodna velikana nam Milutina Milankovića. I za nju mnogi ne znaju. Sve to čuva ovo slavonsko mestašce nedaleko od Vukovara, ono tipično ravničarsko, gde promiče narod na biciklima, međ ušorenim kućama. I gde su ove subote sa domaćinom, vladikom osečkopoljskim i baranjskim Heruvimom, šestorica crkvenih velikodostojnika služila liturgiju, na slavi eparhije koju 1991. osnova blaženopočivši patrijarh Pavle. I dade joj za patrona baš Svetog Stefana Štiljanovića. Vladika Heruvim dodeli najviše znamenje ove eparhije, Orden Svetog Stefana Štiljanovića, arhiepiskopu sirmijumskom i mitropolitu sremskom Vasiliju i arhiepiskopu i mitropolitu budimskom Lukijanu. U znak zahvalnosti za sve što za ovu eparhiju činjaše. Na službi je i prof. dr Đuro Macut, premijer Srbije u tehničkom mandatu. Nimalo slučajno jer u godini u kojoj se proslavlja 35 leta od osnivanja eparhije i čak 320 od podizanja Patrijaršijskog dvora u Dalju, koji bi letnja rezidencija srpskih mitropolita, a kasnije patrijarha u oblastima pod vlašću Habzburga, Vlada Srbije dala je sredstva za obnovu ovog zdanja. To je danas neveliki, ali divno uređeni dvor koji je vezivno tkivo za Srbe u ovom delu Hrvatske.
- Naša eparhija nije velika, obuhvata unutar teritorije Hrvatske, deo zapadnog Srema, istočne Slavonije i Baranje, sve do Drave i granice sa Mađarskom, i u njoj je 35.000 do 40.000 ljudi koji se izjašnjavaju kao Srbi pravoslavne veroispovesti. Eparhija svojim postojanjem svedoči upravo onu misiju koju je obavljao i Sveti Stefan Štiljanović - da čuvamo ono što je vekovno ognjište našega naroda, da čuvamo svoju crkvu, da se trudimo na putu spasenja i da istrajemo noseći krst Hristov, kao što je i on u teškim vremenima nosio krst Hristov i pronosio veru pravoslavnu - reći će nam episkop Heruvim, pa nastaviti:
- Mnogo našeg naroda i ne zna ko je bio Sveti Stefan Štiljanović, ne zna ni kakva su njegova dela i uloga u životu Srba. Ali crkva zna, naša istorija svedoči da je bio veoma veliki trudbenik, rodoljub, čovek ogromnog srca i jevanđeljske ljubavi. Pomagao je siromašnima, bavio se raznim misijskim delatnostima koje su doprinosile boljem položaju srpskoga naroda na ovim prostorima Srema, Slavonije i Baranje i upravo zato je Sveti Stefan Štiljanović uzet kao nebeski zaštitnik naše eparhije, a slava je zauzela posebno mesto u životu našega naroda na ovim prostorima.
Ovaj praktično neznani srpski knez i svetac je iz Paštrovića. Rodio se u Bečićima, na samoj obali Jadranskog mora, naspram ostrva Svetog Nikole, u kući nakraj sela, između Crkve Svetog Tome i zaseoka Vidov Do, napisaće Slobodan Mileusnić u knjizi "Sveti Stefan Štiljanović - ratnik i svetac", koju je 1992. izdala Eparhija sremska. Poslednji je knez paštrovićke autonomne vlasti, koja nasta u vreme slabljenja srpskog carstva nakon smrti cara Dušana, a osta neko vreme i kad ovi krajevi dođoše pod mletačku vlast. Za životne puteve Stefana Štiljanovića biće vezana sudbina poslednje srpske srednjovekovne vladarske loze Brankovića i njeno izumiranje u decenijama nakon ozvaničene propasti srpske države 1459. Posle pada Smedereva i despotovine, poslednji Brankovići beže preko Save i Dunava, pod skute Ugarske. Kad 1502. umire poslednji despot iz ovog roda - Jovan, njegovoj udovici, despotici Jeleni Branković, onoj od roda znamenitih Jakšića, koja je neretko pogrešno navedena kao žena kneza Stefana Štiljanovića, oduzimaju sve posede u Ugarskoj jer nema poroda. Da bi nešto spasla, pristaje da je ugarski kralj Ferdinand uda za hrvatskog velikaša Ivaniša Berislavića, koji time dobija titulu srpskog despota. Kad i on umre, despotica Jelena ostaje sa četvoro male dece. Turci uveliko kreću prema Sremu i Slavoniji, te despotica, kako se navodi u knjizi, zove srodnika Stefana u pomoć. U istoriografiji je podeljeno mišljenje kada je knez Stefan Štiljanović krenuo ka Savi i napustio Paštroviće, gde sva svoja imanja ostavlja manastirima - da li krajem 15. veka ili neposredno posle Mohačke bitke 1526, kada je sultan Sulejman Veličanstveni do nogu potukao Ugare. Jedno je sigurno - kralj Ferdinand 22. decembra 1527. izdao je u Ostrogonu darovnicu kojom knezu Stefanu dodeljuje imanja Miholjanec i Glogovnicu. Knez Stefan, koji je bio kastelan krajiških gradova Novigrada i Orahovice tokom sukoba za ugarski presto Jovana Zapolje, koji u pomoć zove Turke i Ferdinanda, staje na stranu potonjeg. Ali pre svega na stranu svog naroda na ugarskoj teritoriji.
- Glad nije nastupila toliko od nerodice i nevremena koliko od turske pljačke i višegodišnjeg ratovanja sa njima. Turci porobiše i odvedoše stoku i radnu snagu, tako da zemlja i nije mogla biti obrađivana. Videći glad i stradanja svoga naroda, pravedni i častoljubivi Stefan otvori tada narodu svoje žitnice, te tako prehrani gladne ljude svoje - zapisano je u citiranoj knjizi.
Stefan Štiljanović juna 1540. zapovednik je utvrđenog grada Valpova, koje tri godina kasnije osvajaju Turci. Tada se Stefan sa preostalom vojskom povlači u Šiklošun (današnji Šikloš u Mađarskoj), gde i umire 1543. Sahranjen je na proplanku Đuntir kraj Šikluša, koji ubrzo osvojiše Turci. Legende zbore da se jedne večeri na grobu pojavila neobična svetlost, a Turci, misleći da je tu blago, počeše kopati i na čuđenje iskopaše netruležno telo. Turski zapovednik, poturčenjak Amir iliti Omer-paša, kako različiti izvori navode, prepozna bliskog srodnika Stefana, tj. po velikom pečatnom prstenu i amajliji oko vrata svog brata, te celiva ruku svetog. Tu se, po jednoj priči, zatekao i šišatovački iguman Teofilo, koji je sa monasima sutradan, pod pratnjom turske vojske, odneo mošti Svetog Stefana u manastir Šišatovac na Fruškoj gori. Zbilo se to 14. avgusta 1453, pa od tada svake godine na taj dan mnogo naroda iz Baranje, Slavonije i Srema dolazi na svečev grob u Đuntir, gde je podignut mermerni krst i gde se služi liturgija. I dan-danas početkom avgusta Srbi iz ovog dela Mađarske i iz Hrvatske idu na pomen Svetom Stefanu Štiljanoviću.
Kult Stefana Štiljanovića brzo se širio Slavonijom, Baranjom i Sremom, pomeni o svecu stizali su do njegovog zavičaja, Makedonije i Bosne, pa čak i Rusije, gde je u ruskim mesecoslovima njemu određen 4. oktobar kao dan pomena. Na freskama i ikonama uglavnom je prikazan i sa žezlom i krstom, i kao vladar i kao svetac, a neretko zajedno i sa Nemanjićima, Lazarevićima i Brankovićima.
- Da bi se potvrdila svetost moštiju Svetog Stefana Štiljanovića, šišatovački monasi nose njegovu ruku 1641/42, skoro sto godina posle njegovog prestavljenja, vaseljenskom patrijarhu. A on "dušom radovaše se usnama ljubeći i jezikom govoraše: Prepevani otac Gospode Bože, blagosloven jesi" - stoji u knjizi.
U Hramu Rođenja presvete Bogorodice šišatovačkog manastira Štiljanovićeve mošti bile su u miru poštovane sve do 1941. i dolaska ustaša i nacista, kad ovaj kraj ulazi u tzv. NDH. Uspeo je da ih, uz dozvole okupatora, iznese i sačuva čuveni prof. dr Radoslav Grujić, koji je tog 13. aprila 1942. u Sabornu crkvu u Beogradu preneo i mošti kneza Lazara i cara Uroša. Fruškogorske manastire odmah su '41. poharale ustaše i dragocenosti prenele u Zagreb, odakle će deo njih biti vraćen '46. Većina ih je danas u Muzeju SPC u Beogradu, gde su sačuvani i ustaški inventarski brojevi, kao živi svedoci. Prof. Grujić je zapisao i kakve je mošti zatekao te '42. godine - s glave Stefana Štiljanovića skinuta je i odneta srebrna kruna, kao i druge dragocenosti iz kivota, a prilikom skidanja prstena s leve ruke zaderana je koža na domalom prstu.
- Napominjem da sam (...) smatrao svojom dužnošću da hrvatskim oficirima, članovima hrvatske komisije i okupljenim hrvatskim i nemačkim vojnicima dam najkraća obaveštenja o tome čije mošti primamo i kakve su zasluge tih nacionalnih svetitelja ne samo za srpski narod i srpsku crkvu nego i za celu evropsku civilizaciju, za koju su knez Lazar i knez Stefan Štiljanović položili i svoje živote u borbama sa fanatizovanim Turcima, koji su u ono doba pretili da poplave celu Evropu. Videlo se da ih je to mnogo zainteresovalo, jer su me u nekoliko mahova molili da im ponovim datume smrti tih srpskih svetitelja i njihova imena - zapisao je prof. Grujić 1942. u izveštaju Sinodu SPC.
Mošti kneza Lazara prenete su 1989. tamo odakle su i krenule u Velikoj seobi Srba - u Ravanicu, cara Uroša vraćene su u manastir Jazak 2001. Čestice obojice srpskih svetitelja ostale su u kivotu u Sabornoj crkvi u Beogradu. Kraj njih, pred oltarom, i dalje su mošti Svetog Stefana Štiljanovića. A odsad i njihova čestica sa Srbima u Hrvatskoj.
- Blagoslov njegove svetosti došao je među nas kroz česticu moštiju, koja će trajno biti pohranjena u Sabornom hramu u Dalju. Biće na utehu i molitvu našem narodu i biće snaga da istraje na putu spasenja - istaći će vladika Heruvim.
KO JE BILA JELENA ŠTILJANOVIĆ
O prepodobnoj Jelisaveti, zapravo Jeleni Štiljanović, sačuvano je malo istorijskih podataka. Jedini poznati istorijski izvor je darovnica iz 1535, kojom je kralj Ferdinand dodelio knezu Stefanu i njegovoj ženi Jeleni, rođenoj Bogdanović, posed Eštjen u Sremu. Nema pouzdanih svedočanstava da su imali potomstvo. Među uglednim Srbima koji su čuvali ugarsku granicu od upada Turaka jeste i Pavle Štiljanović, koga je car Maksimilijan 1573. imenovao šarlovskim vojnim zapovednikom. Ne zna se je li bio sin ili unuk Stefana i Jelene, ili samo njihov srodnik.
Jedno od predanja o Jeleni, kako piše u knjizi, kazuje da posle Stefanove smrti odlazi negde na teritoriju današnje Nemačke, a vraća se po saznanju da je Bog proslavio njenog muža kako bi se poklonila njegovim moštima. Tada se i zamonašuje kao Jelisaveta i do smrti, još tri godine, ostaje u manastiru blizu Šišatovca. Po predanju sahranjena je u priprati crkve manastira Šišatovca.
POKUŠAJ OTIMANJA STEFANA ŠTILJANOVIĆA
Ivan Kapistran bio je zanimljiva ličnost 15. veka, strastveni borac za papu i katoličku veru, koji je sa svojim krstašima 1456. bio uz ugarsku i srpsku vojske kad su odbranili Beograd od Turaka. Umro je iste te godine od kuge u franjevačkom samostanu u Iloku, gde je i sahranjen. Kad su Turci 1526. zauzeli Ilok, franjevci su pobegli ostavljajući Kapistranovo telo, te osvajači pljačkaju njegov grob, a telo bacaju u Dunav. Papa Grgur, kako piše Mileusnić, objavljuje blaženstvo Ivana Kapistrana, ali je za kanonizaciju trebalo naći telo i dokazati netelnost.
- U toj i takvoj situaciji najpogodnije su bile mošti Svetog Stefan Štiljanovića - piše u Mileusnić, koji ističe da je bilo nekoliko verzija nestanka Kapistranovog tela, a sve se svode na to da su ga "šizmatici" odneli u jedan od fruškogorskih manastira - Hopovo, Vrdnik, Krušedol ili Šišatovac, kao najčešće navođeni.
Traganje za telom trajalo je sve do 1917, kada Vatikan konstatuje da su sve verzije neistinite i za njegov nestanak okrivljuje isključivo Turke.
KNEŽEV PEHAR I KRUNA S MOŠTIJU U MUZEJU SPC
U Muzeju SPC čuva se, prema podacima sa sajta, pehar Svetog Stefana Štiljanovića iz 16. veka, kao i kruna sa njegovih moštiju 1760, koja je na podobije ruske carske krune.
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama Mondo INC uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.
