icon-checkicon-closeicon-commentsKurir_icon_fonts_template-38Kurir_icon_fonts_template-37icon-downicon-erroricon-galleryicon-homeicon-infoicon-logouticon-nexticon-passwordicon-plusicon-previcon-reacticon-searchicon-soc-fbicon-soc-gplusicon-soc-insicon-soc-mailicon-soc-rssicon-soc-twittericon-soc-vibericon-soc-wupicon-soc-ytKurir_icon_fonts_template-34Kurir_icon_fonts_template-33icon-totopicon-usericon_reactsoc-viber

Najnovije vesti

Espreso.rs


Adria media

7 najvećih napada terorista u istoriji Jugoslavije

Sejali su strah i paniku

7 najvećih napada terorista u istoriji Jugoslavije

Društvo
Organizovane akcije ustaša, ali i drugih grupa u SFRJ nisu bile retkost

Bomba u bioskopu „20. oktobar“

1. Ustaša Miljenko Hrkač 13. jula 1968. razneo je salu na početku Balkanske ulice u Beogradu. Za to je od HOP dobio 2.500 maraka

U Beogradu je 13. jula 1968. eksplodirala bomba tokom večernje predstave u gornjoj sali bioskopa „20. oktobar“ na početku Balkanske ulice. Tom prilikom poginuo je Savo Čučurević, devojka Magdalena Novaković ostala je bez obe noge, a 76 ljudi je ranjeno.

 

Tesar iz Mokrog

Bombu je postavio Miljenko Hrkač, član ustaške tajne organizacije Hrvatski oslobodilački pokret. Ovaj tesar iz sela Mokrog kraj Lištice, kraja u Hercegovini poznatog po nacionalizmu, imao je nepunih 20 godina kad je 1968. preko poznanika Ante Penavića stupio u kontakt sa emigrantima iz Nemačke. U Štutgartu je završio specijalni kurs za diverzante. U to vreme, naime, brojna i organizaciono jaka hrvatska emigracija formirala je terorističke grupe čiji je cilj bio rušenje poretka u SFRJ.

U leto 1968. u Beograd, koji je tek preturio preko glave studentske proteste, dolaze preko Maribora Hrkač i Penavić i donose eksploziv sa satnim mehanizmom.

Na dan napada na bioskop, u parku preko puta hotela „Moskva“ povezuju eksploziv s baterijama i mehanizmom za paljenje, a onda Hrkač kupuje kartu za predstavu u 20 sati i ulazi u salu. Bombu punjenu čeličnim gelerima postavio je između naslona i sedišta broj 6 u 16. redu, i na sredini projekcije napustio salu. Desetak minuta kasnije, u 21.05, odjeknula je eksplozija. U avgustu te godine od rukovodilaca Hrvatskog oslobodilačkog pokreta za podmetanje eksploziva u bioskop dobio je 2.500 nemačkih maraka.

Početkom septembra vratio se u Jugoslaviju iz Nemačke donoseći pet bombi. Opet sa Antom Penavićem, 25. septembra u jedan sat po ponoći, u parku pored Železničke stanice aktivirao je bombu sa satnim mehanizmom, stavio je u torbu od skaja i dao je Penaviću da je ovaj preda u staničnu garderobu.
U ovoj eksploziji nije bilo mrtvih.

 

Smrtna kazna

Uhapšen je i u oktobru 1969. osuđen na smrt. Žalbe i ponovljena suđenja trajali su narednih sedam godina, a 30. decembra 1976. presuda je postala pravosnažna. Streljan je u krugu Centralnog zatvora u Beogradu u četiri sata ujutru 10. januara 1978. Vest o tome nikad nije objavljena u štampi.

Inače, studentkinja iz Beograda Magdalena Novaković sela je te večeri red iza mesta koje joj je bilo označeno na karti. U bioskop je došla s dečkom, koji je takođe povređen. Budući da su bili pred svadbom, mladić joj je i posle nesreće zbog koje je postala invalid nudio brak, ali je ona to odbila... Prilično je rasprostranjeno, ali sasvim netačno uverenje da je Oliver Dragojević svoju „Magdalenu“ posvetio njoj.

 

Ubistvo Vladimira Rolovića

2. Pripadnici Hrvatskog narodnog otpora 7. aprila 1971. upali su u ambasadu SFRJ u Stokholmu i usmrtili ambasadora

Grupa hrvatskih emigranata, članovi organizacije Hrvatski narodni otpor, 7. aprila 1971. godine upala je u ambasadu SFRJ u Stokholmu u Švedskoj s namerom da zarobe ambasadora i zamene ga za devet Hrvata koji su zbog neprijateljskog delovanja kaznu izdržavali u SFRJ.

 

Pucnjava

Miro Barešić, Anđelko Brajković i Ante Stojanov ambasadora su oko sat vremena držali kao taoca, a onda je on iskoristio priliku i pokušao da ih savlada. Na snimku sigurnosnih kamera u zgradi ambasade vidi se da su pucali u njega nenaoružanog, a docnije su ga davili kaišem kako bi se ugušio u sopstvenoj krvi. U ovom napadu ranjena je i službenica Mira Stempiher.

Ambasador SFRJ u Švedskoj bio je Vladimir Rolović, predratni član Komunističke partije, jedan od organizatora ustanka protiv okupatora u Crnoj Gori 1941. godine, posle Drugog svetskog rata visoki policijski i obaveštajni funkcioner koji se borio protiv četničke i ustaške emigracije. Imao je čin general-majora. Upravo on je 1970. putovao u Australiju da bi tamošnjim vlastima predao dokumentaciju o ustašama, koji su imali jaka uporišta na ovom kontinentu.

Posle ranjavanja Rolovića atentatori su se predali švedskoj policiji. Barešić, kao onaj koji je ispalio smrtonosne hice, osuđen je na doživotnu robiju. Međutim, u zatvoru nije ostao dugo - u septembru 1972. godine grupa hrvatskih ekstremista otela je švedski putnički avion na liniji Geteborg-Stokholm i u zamenu za oslobađanje talaca tražila Barešićevo puštanje.

Švedske vlasti su pristale na ovu ucenu, pa je Rolovićev ubica sa otmičarima odleteo u Španiju. Posle toga Barešić pod lažnim imenom odlazi u Paragvaj, gde je radio kao telohranitelj nekih ambasadora, a služio je i tamošnju vojsku... Amerikanci su ga uhapsili 1978. i vratili u Švedsku. Nastavio je izdržavanje kazne do 1987.

 

Smrt u „zengama“

Posle dolaska Tuđmana i HDZ na vlast, u leto 1991. godine vratio se u Hrvatsku i stupio u „zenge“, jedinice Zbora narodne garde. Samo mesec dana kasnije ubijen je.

Veruje se da su likvidaciju Mira Barešića naredili visoki funkcioneri obaveštajne službe Hrvatske jer je znao mnoge mračne tajne hrvatske emigracije, na prvom mestu ko je sve od Tuđmanovih saradnika bio saradnik i doušnik jugoslovenske Udbe.

Neki izvori u Evropi i SAD ubistvo švedskog premijera Ulofa Palmea, koje se desilo 1986. godine i nikad nije rešeno, povezuju sa atentatom na Rolovića. Naime, jedan od zahteva jugoslovenske delegacije koja je stigla u Stokholm dan nakon smrti ambasadora bio je da Palme zabrani rad ustaške emigracije, koja je imala više udruženja u Švedskoj. Palme je odbio da ispuni zahtev jugoslovenske delegacije, pa ga je Udba, navodno, iz osvete likvidirala.

Oslobađanje ustaše

Miro Barešić, koji je ispalio smrtonosni hitac u Rolovića, osuđen je u Švedskoj na doživotnu robiju. Ustaše su 1972. otele švedski avion i naterale tamošnje vlasti da ga oslobode u zamenu za taoce. Švedska je pristala na ucenu.

 

Obaranje aviona iznad Čehoslovačke

3. Hrvatski narodni otpor postavio je eksploziv u letelicu „Jata“. Poginula su 22 putnika i pet članova posade, preživela je jedino Vesna Vulović

„Jatov“ avion DC-9 na liniji Stokholm-Kopenhagen-Zagreb-Beograd eksplodirao je tokom leta ka Zagrebu 26. januara 1972. godine. Sa 10.160 metara letelica je pala u blizini sela Srpska Kamenjica u Čehoslovačkoj. Poginula su 22 putnika i pet članova posade, a preživela je samo stjuardesa Vesna Vulović.

 

Bomba u koferu

Bomba sa satnim mehanizmom bila je u koferu u prtljažniku. Eksplozija je presekla komande koje su provučene ispod poda letelice, pa je avion, još u jednom komadu, krenuo u nekontrolisani spiralni pad. Posada i putnici ostali su živi posle eksplozije, na snimku „crne kutije“ čuju se njihovi povici i glas jednog člana posade koji viče: „Mama, zdravo, mama...“ Do raspadanja aviona došlo je usled preopterećenja materijala tek na visini od 600 do 900 metara iznad tla. Time se objašnjava i čudesno preživljavanje Vesne Vulović. Spasioci su je pronašli s nogama na zemlji, dok joj je gornji deo tela bio u trupu letelice.

Vulovićeva je imala frakturu lobanje, slomljene obe noge i tri pršljena i kao posledicu privremenu paralizu od struka nadole. Nakon što je 27 dana provela u komi i 16 meseci na rehabilitaciji, vratila se na posao i nastavila da radi u „Jatu“, ali ne više kao stjuardesa. Danas je u penziji.

Obaranje ovog aviona bio je vrhunac serije atentata i terorističkih napada ekstremne hrvatske emigracije na građane, imovinu i privredna i diplomatska predstavništva SFRJ u svetu. Jugoslavija je  Zapadnoj Nemačkoj uručile bogato dokumentovane zahteve za izručenje osmorice terorista, s vođom organizacije Hrvatski narodni otpor Stjepanom Bilandžićem na čelu.

 

Misterija

Pokrajinski sud u Kelnu naložio je njegovo izručenje, ali su ga nemačke vlasti pustile iz zatvora iako je protiv njega u SR Nemačkoj vođen krivični postupak zbog više utvrđenih terorističkih dela.

Posle raspada SSSR, u novembru 1990. godine, Evropski parlament priznao je postojanje višedecenijske tajne operacije CIA pod imenom „Gladio“, u okviru koje su ultradesni teroristi, među njima i ustaše, bili angažovani za rušenje komunističkih vlada. Godine 2005. švajcarski istoričar Danijel Ganser iz Centra za bezbednosne studije u Cirihu objavio je knjigu „Tajne armije NATO: Operacija ‚Gladio‘ i terorizam u zapadnoj Evropi“. On iza Bilandžićevog oslobađanja vidi uticaj CIA, a potrebom da se sakrije njeno delovanje tumači i kasnije teorije o padu „Jatovog“ aviona.

Neki zapadnoevropski novinari, naime, lansirali su teorije po kojima uzrok pada aviona nije bomba već, u jednoj verziji, raketa ispaljena iz aviona čehoslovačke vojske, a u drugoj je avion oborila čehoslovačka protivvazdušna odbrana.

 

Zapad pomagao teroriste

Posle raspada SSSR, priznato je postojanje tajne operacije CIA pod imenom „Gladio“, u okviru koje su ultradesni teroristi, među njima i ustaše, bili angažovani za rušenje komunističkih vlada.

 

Upad ustaša u Bosnu

4. Grupa od 19 članova Hrvatskog revolucionarnog bratstva u leto 1972. pokušala je da podigne ustanak u SFRJ

Verujući da je nezadovoljstvo komunističkim vlastima u SFRJ toliko veliko da je dovoljan mali podsticaj da izbije pobuna, grupa od 19 pripadnika ustaške emigrantske organizacije Hrvatsko revolucionarno bratstvo (HRB) u leto 1972. upala je na teritoriju SFRJ kako bi izazvala ustanak. HRB su osnovale ustaše koje su posle Drugog svetskog rata uspele da prebegnu u Austriju i Italiju, i ova je organizacija bila odgovorna za pedeset odsto svih terorističkih i diverzantskih napada na Jugoslaviju.

 

Obuka i desant

Za pripremanu akciju većina boraca, kao i novac, pristigli su iz Australije, a vojna obuka za njih organizovana je u Zapadnoj Nemačkoj.

Jugoslovensku granicu prešli su ilegalno 20. juna kod Dravograda u Sloveniji. Tu su zaustavili kamion „Radenske“ i naredili vozaču da ih vozi ka Bugojnu u BiH. Ovaj predeo je pretežno naseljavalo hrvatsko stanovništvo, a naslanjao se na zapadnu Hercegovinu, naseljenu skoro isključivo Hrvatima.

Stigli su 22. juna, pustili vozača da ode, a oni u jednoj kapeli položili zakletvu i uputili se na planinu Radušu.

U međuvremenu, oslobođeni vozač kamiona javio je miliciji da je bio prinuđen da vozi veću grupu naoružanih ljudi. Jugoslavija u to vreme nije imala posebne antiterorističke i specijalne jedinice, pa je na Radušu upućena četa vojne policije, četa milicije i nekoliko hiljada pripadnika Teritorijalne odbrane iz Sarajeva - građana koji su prošli vojnu obuku. 
Celom akcijom komandovao je lično jugoslovenski ministar unutrašnjih poslova.

 

Svi ubijeni

Prvi sukob sa ustašama desio se 25. juna, a već narednog dana grupa je morala da se podeli: četvorica su se odvojila i poginula, a glavnina se povukla u jednu pećinu. Tu je došla do izražaja nepripremljenost TO za ovakve situacije: frontalno su jurišali preko brisanog prostora ispred pećine, pa je samo tu poginulo osam teritorijalaca. Teroristi su se pod okriljem noći izvukli iz pećine i razišli kako bi lakše pobegli. Ispostavilo se da su njihove informacije o raspoloženju stanovništva u SFRJ bile pogrešne - seljaci, pa čak i neki katolički sveštenici, masovno su ih prijavljivali vlastima, pa su u narednih mesec dana svi likvidirani ili uhvaćeni. U ovoj akciji poginulo je 13 pripadnika JNA, Teritorijalne odbrane i milicije i 15 pripadnika ustaške grupe. Četvorica terorista su zarobljena. Njima je suđeno pred vojnim sudom u Sarajevu u novembru iste godine. Sva četvorica su osuđena na smrt. Trojica su streljana, a maloletnom Ludvigu Pavloviću smrtna kazna zamenjena je dvadesetogodišnjim zatvorom. Po dolasku Tuđmana na vlast premešten je u Hrvatsku i 1991. pušten iz zatvora. Priključio se hrvatskim paravojnim jedinicama i iste godine ubijen u zapadnoj Hercegovini.

 

Pogrešne informacije

Teroristi su mislili da su svi Hrvati u Hercegovini protiv SFRJ, ali se ispostavilo da su njihove informacije bile pogrešne - seljaci, pa čak i neki katolički sveštenici, masovno su ih prijavljivali vlastima, pa su svi likvidirani ili uhvaćeni.

 

Otmica aviona iz Titograda

5. Grupa iz Hrvatske 26. septembra 1981. preuzela je kontrolu nad „Jatovom“ letelicom, ali su im oteti putnici pobegli

Grupa kriminalaca iz Hrvatske 26. septembra 1981. otela je „Jatov“ „boing“ sa 98 putnika i osam članova posade na liniji Titograd-Beograd - ali su im putnici pobegli!

 

Promena plana

Avion je poleteo kasno uveče i, čim se odvojio od zemlje, ustala su tri dugokosa mladića. Dvojica su izvadila pištolje, a jedan nož, i uz galamu i pretnju stjuardesi, kojoj su stavili nož pod grlo, ispraznili sedišta u prvim redovima. Zatim su pilotu Ljubomiru Zekavici naredili da avion usmeri ka jugu Italije.

Iznad Italije otmičari su promenili plan i naredili pilotu da ih vozi u Izrael, a pilot je uspeo da kontroli letenja pošalje signal da je avion otet. Posle dužeg natezanja, grčke vlasti su im dozvolile da u Atini uzmu gorivo i nastave let, ali su im Izraelci zabranili ulazak u svoj vazdušni prostor. Pod pretnjom dva „fantoma“ izraelskog ratnog vazduhoplovstva, u zoru narednog dana sleteli su u Larnaku na Kipru.

U avionu iz Titograda bio je kompletan prvi tim FK Budućnost sa stručnim štabom, a među putnicima su se nalazili glumci Miša Janketić I Žarko Laušević, neki političari i nekoliko heroja i prekaljenih boraca iz Drugog svetskog rata. U Beograd iz Crne Gore na nosilima je upućena i jedna teška bolesnica, pa su otmičari pristali da je na Kipru iskrcaju. Do auta hitne pomoći ispratio ju je lekar Budućnosti dr Đuro Musić. Otmičari su mu dozvolili da ostane uz pacijentkinju, ali je on to odbio i vratio se u avion da podeli sudbinu ostalih putnika. Pošto je ispratila putnicu na nosilima, u avion se poslednja vratila stjuardesa Radica Đurđević. Ona je ostavila otvorena vrata u repu aviona i samo je preko njih navukla zavesu. Neki putnici su to primetili, pa su počeli da viču: „Požar!“

Nagrnuli su ka otvorenim vratima, a fudbaleri Budućnosti su otvorili bočna vrata, pa su svi putnici i ova stjuardesa izašli. Radica Đurđević se vratila u avion da bude uz svoje kolege, a to je učinio i pilot „Jata“ Gojko Vujanović. S njima se u avion vratio i kapiten Budućnosti Petar Ljumović.

 

Grupa Bader-Majnhof

Za to vreme, posada je pojačala rashladne uređaje u avionu, pa se kabina ispunila parom, što je otmičare uverilo da nešto zaista gori. Oni su se rastrčali po avionu, a posada, Vujanović i Ljumović iskočilo su kroz prednja vrata aviona. Ostavši sami, otmičari su se predali. To su bili Borivoje Jelić iz Bjelovara, njegov sugrađanin Mirko Križić i Milan Prpić iz Rijeke, svi odranije poznati organima gonjenja zbog kriminala. Osuđeni su na osam, pet i tri godine zatvora. Neki stručnjaci za bezbednost tvrdili su da je iza ove otmice stajala teroristička grupa Bader-Majnhof. 

Budućnost i Miša Janketić

U avionu iz Titograda bio je kompletan prvi tim FK Budućnost sa stručnim štabom, a među putnicima su se nalazili glumci Miša Janketić i Žarko Laušević, neki političari i nekoliko heroja i prekaljenih boraca iz Drugog svetskog rata.

 

Nikola Kavaja otima avion

6. Srbin iz Peći koji je radio za CIA oteo je letelicu u SAD planirajući da otputuje do Beograda i udari u zgradu Centralnog komiteta

U avion na letu između Njujorka i Čikaga Nikola Kavaja uspeo je 20. juna 1979. da unese dve bombe u pivskim flašama vezanim za noge i nekoliko štapina dinamita u torbi. 

Preteći da će avion dići u vazduh, on je od američkih vlasti tražio da se iz zatvora oslobodi njegov drug Stoiljko Kajević. Kavaja je planirao da se otetim avionom zarije u zgradu Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije u Beogradu, a Kajević je trebalo da mu pokaže koja je to zgrada.

 

Diverzije

Nikola Kavaja, Srbin iz Peći, posle nekoliko sabotaža u JNA koje je izveo kao njen oficir osuđen je na 18 godina zatvora, ali je posle četiri godine pobegao u Austriju. Tu je počeo da radi za CIA. Po nalogu ove agencije bio je pratilac kralja Petra Drugog Karađorđevića prilikom svakog njegovog boravka u Americi, a pod njenim nadzorom u SAD je organizovao četničku emigrantsku organizaciju SOPO. Napadali su privredna i diplomatska predstavništva SFRJ na američkom kontinentu. Jedna od njihovih akcija bio je istovremeni napad bombama na jugoslovenske ambasade u Vašingtonu i Otavi i konzulate u Njujorku, Čikagu, San Francisku i Torontu u februaru 1969. U intervjuima pred kraj života Kavaja je tvrdio da je nekoliko puta pokušavao atentat na Tita i da je radio kao plaćeni ubica CIA, ali je njen portparol to negirao. Njujork tajms, s druge strane, pisao je da je Kavaja radio i za CIA i za KGB. Samoubilački napad na sedište Komunističke partije u Beogradu trebalo je da bude kruna njegove terorističke karijere.

Na aerodromu u Čikagu Nikola Kavaja je oslobodio svih 288 putnika i sve članove posade osim pilota, kopilota i jednog detektiva. Pridružio im se i Kavajin advokat, koji je pokušao da ga nagovori da se preda. Stoiljko Kajević je, međutim, odbio da bude oslobođen i da pođe s njima.

 

Zatvor i sloboda

Sa četvoricom talaca, Kavaja je odleteo u Njujork i tu se ukrcao u drugi, veći avion, koji je mogao da leti do Evrope. U strahu od snajperista, vezao je za sebe detektiva i kopilota pri prelasku u drugu letelicu. Poleteli su ka Evropi i Kavaja je tada, na nagovor advokata, koji mu je rekao da Irska nema sporazum o izručenju sa SAD, sleteo tamo.

Irci su ga, međutim, vratili Amerikancima, a ovi ga u decembru iste te 1979. zbog terorizma, posedovanja eksploziva i otmice aviona osudili na 40 godina robije. Pušten je na uslovnu slobodu 1997. i odmah preko Meksika, Brazila i Južne Afrike stigao u Grčku, a odatle u Srbiju.

Umro je 2008. godine u svom stanu u jednom soliteru na Novom Beogradu.

Atentat na Tita

U intervjuima pred kraj života Nikola Kavaja je tvrdio da je nekoliko puta pokušavao atentat na Tita i da je radio kao plaćeni ubica CIA, ali je njen portparol to negirao. Njujork tajms, s druge strane, pisao je da je Kavaja radio i za CIA i za KGB.

 

Atentat na turskog ambasadora u Beogradu

7. Jermeni Haručion Krikor Levonijan i Rafi Aleksander el Bekijan 9. marta 1983. ubili su diplomatu Galipa Balkara

Ubistvo turskog ambasadora u SFRJ Galipa Balkara 9. marta 1983. bio je prvi i jedini slučaj međunarodnog terorizma Beogradu. Atentatori Haručion Krikor Levonijan (23) i Rafi Aleksander el Bekijan (21), Jermeni s libanskim pasošima, bili su članovi tajne organizacije čiji je cilj bio da se terorističkim akcijama nad turskim diplomatama skrene pažnja svetske javnosti na položaj Jermena u Turskoj i genocid nad njima između 1915. i 1917.

 

Prošvercovali oružje

Njih dvojica su u Jugoslaviju doputovali i prošvercovali oružje vozom iz Budimpešte tri dana ranije. Oni su 9. marta, oko 11 sati pre podne, dok je crni „mercedes“ s diplomatskim tablicama čekao zeleno svetlo na uglu Ulice generala Ždanova, današnje Resavske, i Bulevara revolucije, Levonijan i Bekijan su mu pritrčali s pištoljima u rukama.

Pokušali su da oružjem razbiju stakla, a zatim su pucali u čoveka na zadnjem sedištu i u vozača. Vozač je lakše ranjen, a turski ambasador Galip Balkar zadobio je rane od kojih je umro dva dana kasnije.

Odmah posle pucnjave atentatori su se dali u beg - a za njima su potrčali Beograđani! Levonijana je stigao i uhvatio oko pasa penzionisani pukovnik Slobodan Brajović, a jedan drugi građanin ga je uhvatio za ruku. Terorista se, međutim, otrgao i ispalio dva hica. Jednim je ranio Brajovića, a drugim prolaznicu Zoricu Zolotić. Nastavio je da beži ka Pravnom fakultetu, a jedan policajac, koji se tu zatekao u svojim privatnim kolima, pokušao je da ga pregazi. Levonijana je zaustavio tek drugi policajac, takođe van dužnosti, Željko Mićević, koji ga je mecima iz pištolja teško ranio.

 

Osuđeni na smrt

Za Bekijanom su potrčali student Željko Milivojević i još dva prolaznika, ali se on u jednom trenutku okrenuo i sa tri hica u grudi ubio Milivojevića. Ovaj atentator se u sveopštoj gužvi domogao međugradske autobuske stanice. Ušao je u autobus za Novi Sad. Policajci još nisu imali njegovu fotografiju, prve informacije su govorile da se traga za crnim mladićem tamnije puti, pa su mislili da je u pitanju crnac. U Novom Sadu je lutao ulicama, pošto mu je pasoš ostao kod Levonijana, pa nije mogao da nastavi beg. Jedan pozornik ga je zaustavio zbog legitimisanja, ali je Bekijan pokušao da pobegne. Savladan je i sproveden u Beograd osam sati nakon atentata. Levonijan i Bekijan osuđeni su u prvostepenom sudskom postupku na smrt, a docnije im je kazna preinačena na po 20 godina zatvora.

Potera

Posle atentata u centru grada u poteru za ubicama krenulo je nekoliko prolaznika. Levonijan je uhvaćen u Beogradu, ali je Bekijan uspeo da pobegne do Novog Sada, gde je uhapšen.

 

NOVO! Od sada možete da komentarišete i na Kurir Viberu!
Pridružite nam se, podelite svoje mišljenje!

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...

Facebook Registracija

Popunite ostala polja kako bi zavrsili registraciju

Prijavi se

ili

Registracija

Promeni lozinku

Upišite email i mi ćemo vam poslati poruku sa linkom za promenu lozinke.

Unesite novo korisničko ime i lozinku

Aktivacioni mail

Upišite email adresu na koju želite da vam se pošalje aktivacioni email.

Promena lozinke

Uspešno ste promenili lozinku.


Promena lozinke

Poslali smo poruku na Vašu email adresu sa linkom za promenu lozinke. Proverite Vaš inboks i kliknite na link u mailu. Ako se poruka na nalazu u inboxu proverite nepoželjne poruke (spam).


Aktivacija profila

Poslali smo poruku na Vašu email adresu sa linkom za aktivaciju Vašeg profila. Proverite Vaš inboks i kliknite na link u mailu. Ako se poruka ne nalazu u inboksu, proverite "nepoželjne poruke" (spam).


Aktivacija profila

Vaš profil je uspesno aktiviran. Hvala što ste se registrovali.