Među nekoliko stotina hiljada Srba i ostalih Jugoslovena koji su bili na prinudnom radu u nemačkim logorima tokom Drugog svetskog rata, ili služeći Trećem rajhu kao robovska snaga ili čameći u zatočeništvu, bilo je i na desetine hiljada oficira Vojske Kraljevine Jugoslavije.Jedan od logora u kojima su ovi potonji tamnovali bio je i logor “OFLAG VI C Osnabrück Eversheide”. Među njegovim stanarima nalazili su se i Oto Bihali Merin (naš književnik, publicista, istoričar umetnosti i likovni kritičar jevrejskog porekla), Milan Bogdanović (pisac i književni kritičar), Stanislav Vinaver (naš pesnik, veliki prevodilac i patriota jevrejskog porekla), Dušan Duda Timotijević (nadrealista, novinar, jedan od pokretača Politikinog Zabavnika) i mnogi drugi.
Niko od navedenih međutim nije stradao u savezničkom bombardovanju Osnabrika dana 6. decembra 1944. godine, kada je poginulo 116 srpskih oficira, dok je 128 teško ranjenih preminulo kasnije. Kada su maja naredne godine, nakon nemačke kapitulacije, napokon sahranjeni kako dolikuje na budućem Srpskom vojničkom groblju u Eversburgu kod Osnabrika, nemački pastor Fridrih Grisendorf je održao govor okupljenima među kojima je bilo najviše lokalnih Nemaca.
U trenucima dok je nemački narod polako počinjao da saznaje za užase koji su nacisti počinili nad porobljenim narodima u njihove ime, otac Grisendorf je izrekao sledeće besmrtne reči:“Naša otadžbina je izgubila rat. Pobedili su Rusi, Amerikanci, Englezi. Možda su imali bolje oružje, više vojnika, bolje vođstvo. Ali to je, u stvari, izrazito materijalna pobeda. Tu pobedu su oni odneli. Ali ovde, među nama, ima jedan narod koju je izvojevao jednu drugu i mnogo lepšu pobedu - pobedu duše, pobedu srca i poštenja, pobedu mira i hrišćanske ljubavi. To su Srbi!
Mi smo ih ranije samo donekle poznavali. Ali smo isto tako znali šta smo činili u njihovoj otadžbini.Ubijali smo stotinu Srba, koji su branili zemlju, za jednog ubijenog našeg vojnika, koji je, inače, predstavljao vlast okupatora nasilnika. Pa ne samo to da smo činili, nego smo blagonaklono gledali kako su na Srbe tamo pucali sa sviju strana.
Znali smo da se ovde, među nama, nalazi 5.000 oficira Srba, koji su nekada predstavljali društvenu elitu u svojoj zemlji, a sada su ličili na žive kosture, iznemogli i malaksali od gladi.Znali smo da kod Srba tinja verovanje: ‘Ko se ne osveti, taj se ne posveti!’.I mi smo se, zaista, plašili, osvete tih srpskih mučenika.Bojali smo se da će oni, po našoj kapitulaciji, raditi ono što smo mi sa njima činili. Zamišljali smo jasno tu tragediju i već videli našu decu kako plivaju kanalizacijom ili se peku u gradskoj pekari. Zamišljali smo ubijanje naših ljudi, silovanja, rušenje i razaranje naših domova.Međutim, kako je bilo?
Kad su pukle zarobljeničke žice i kad se 5.000 živih srpskih kostura našlo slobodno u našoj sredini, ti kosturi su - milovali našu decu, davali im bombone! Razgovarali su sa nama! Srbi su, dakle milovali decu onih koji su njihovu otadžbinu u crno zavili!
Tek sada razumemo zašto je naš veliki pesnik Gete učio srpski jezik. Sad tek shvatamo zašto je Bizmarku poslednja reč na samrtnoj postelji bila „Srbija!“Ta pobeda Srba je veća i uzvišenija od svake materijalne pobede! Takvu pobedu, čini mi se, mogli su izvojevati i dobiti samo Srbi odnegovani u njihovom svetosavskom duhu i junačkim epskim pesmama, koje je naš Gete tako voleo…
Ova pobeda će vekovima živeti u dušama Nemaca, a toj pobedi, i Srbima, koji su je izvojevali, želeo sam da posvetim ovu moju poslednju svešteničku propoved.”Kasnije, na mestu na kojem su sahranjeni podignut je spomenik na kome piše: “Putniče, kad staneš kraj kostiju ovi’, na kolena klekni, glavu dole povi! Ovde leži Srbin, širom sveta hvaljen, u tuđinu dognan, zatvoren i spaljen”.
