Briljantno rukovođenje kolubarskom operacijom svrstalo je ovu ratnu epizodu iz 1914. godine u krug istorijskih bitaka koje se detaljno izučavaju na našoj Vojnoj akademiji, ali koje nisu nepoznate ni prestižnim vojnim školama u svetu, kao što su francuski San Sir, ruska Frunze ili američki Vest Point. Načinom raspoređivanja trupa, taktičkim iskoracima i preciznim donošenjem odluka, Mišić je održao lekcije ne samo Austrougarskoj vojsci, već i generacijama budućih oficira.
Iako je istorija sveta zapamtila na hiljade ratova i nebrojeno primera briljantnog komandovanja i pobeda, u zbirku bitaka značajnih za vojnu nauku upisano je i nekoliko srpskih.
Potpukovnik Slobodan Đukić, koji predaje vojnu istoriju, kaže da su burni događaji na ovim prostorima dali veliki doprinos ratničkoj teoriji i nauci iz koje stranci i te kako imaju šta da nauče.
- To se posebno odnosi na Kolubarsku bitku, koja je po mnogo čemu posebna - objašnjava Đukić.- Pobeda u ovoj bici je osvojena manevrom unazad, što se u ratovanju retko događa. Reč je o sukobu u kom je srpska strana preuzela defanzivnu ulogu. Posle povlačenja do Kolubare i okolnih planina, usledio je kontraudar koji je neprijatelja potpuno paralisao i omogućio briljantnu pobedu.
Potpukovnik Đukić kaže da o značaju ove operacije dovoljno govori činjenica da je srpska vojska zarobila čak 42.000 austrougarskih vojnika, kao i ogromnu količinu ratne tehnike, municije, opreme...
Za razliku od Cerske, pobedu na Kolubari pratio je i veliki publicitet. Ona je došla u trenutku kada je i na istočnom i na zapadnom frontu došlo do pat pozicije, pa je injekcija pobedničke energije saveznicima više nego dobro došla. Cerska bitka, uz to, jeste bila taktički uspeh, ali strategijski nije imala veći značaj. Nije bila odlučujuća ni u kom pogledu i rat je i posle nje nastavljen sa sličnih pozicija.
Proboj Solunskog fronta u stranim udžbenicima navodi se kao primer borbe u kojoj jak motiv može da bude presudan element bitke. Na krilima želje da se što pre vrate u otadžbinu, srpski vojnci poveli su juriš savezničke vojske. Istini za volju, oni nisu bili glavna snaga na ovom frontu (glavninu su činili Francuzi, a više je bilo i grčkih vojnika), a Bugari su bili gotovo napušteni od Nemačke i Austrougarske.
Srpski oficiri su se posle povlačenja preko Albanije, upoznali sa načinom ratovanja na zapadnom frontu i doktrinom „artiljerija osvaja, pešadija zauzima“. Komandant savezničkih snaga general D'Epere prepoznao je motiv Srba i dao im ključnu ulogu u jurišu na Kajmakčalan.
- Na stranim vojnim školama ne izučavaju se samo pobede, već o porazi. U tom smislu vojnoj nauci dragocena su iskustva iz Aprilskog rata, kada je Vojska Kraljevine Jugoslavije koja je brojala 1,5 miliona vojnika pobeđena za samo 12 dana, i uz svega 900 poginulih Nemaca. Primera radi, Poljska je pružila mnogo žešći otpor u kome je nastradalo čak 10.000 Hitlerovih vojnika - navodi Đukić.
