7 priča o skandalima, senzacijama i aferama u Srbiji

1. Komedija s tužnim krajemRade Alavantić je 1902. obukao lažnu generalsku uniformu, ušetao u kasarnu šabačke žandarmerije i počeo da izdaje naredbe. Kad je ubijen, viknuo je: „Živeo Petar Karađorđević“Tumačenje da su srpski oficiri u Majskom prevratu 1903. ubili poslednje Obrenoviće i promenili dinastiju na vlasti jer se kralj Aleksandar oženio sa „u narodu neomiljenom“ raspuštenicom Dragom Mašin, krajnje je pojednostavljeno. Nezadovoljstvo samovoljnom vladavinom Aleksandra Obrenovića i, prethodno, njegovog oca Milana skupljalo se i uvećavalo godinama, a nemalu ulogu imale su i obaveštajne službe Austrije i Rusije. Njihovi su interesi u Srbiji i pre i posle bilu suprotstavljeni, ali su na početku 20. veka i jedna i druga htele da Obrenovićima vide leđa. Kad se ovome dodaju i spletke kruga oko Petra Karađorđevića, koji je iz inostranstva vrebao trenutak da zasedne na presto, razumljiviji je haos koji je iznedrio i jednu tragikomičnu, gotovo operetsku epizodu.Neradnik u desantuRade Alavantić bio je razmaženi sin uglednog šabačkog advokata. Državna služba koju mu je otac zahvaljujući svojim vezama našao nije ga zanimala, a osobine za korisno lično preduzetništvo nije imao. „On je jednako maštao o pustolovinama koje će mu doneti slavu i novac“, zapisao je jedan njegov savremenik. Sredinom februara 1902. godine dvadesetosmogodišnji Alavantić je u uniformi generala srpske vojske, praćen jednim štamparskim radnikom, dvojicom alasa i jednim nadničarem iz Sremske Mitrovice, tada u sastavu Austrougarske, čamcem preko Save prešao u Srbiju blizu Šapca.S carinicima koji su se tu zatekli i koji su se bez pitanja stavili pod njegovu komandu umarširao je pravo u šabačku opštinu, gde je „mobilisao“ i vatrogasce. Na čelu te šarene kolone ušao je u kasarnu žandarmerije i komandovao postrojavanje: „U front!“ - i svi su žandarmi stali u vrstu, spremni da izvrše komande „đenerala“... Tada je, međutim, dotrčao komandant šabačke žandarmerije i Alavantića upitao: „Ko si ti?“Umesto odgovora, Alavantić je pucao iz revolvera, ali je komandanta samo lako ranio. Ranjenik je, međutim, bio mnogo precizniji i Alavantića je smrtno ranio. Ne zna se da li je u samrtnom času zaista uzviknuo: „Živeo Petar Karađorđević!“, ili je to samo obrenovićevska propaganda, ali se zna da su Karađorđevići u svemu imali svoje prste.Ruska službaSlobodan Jovanović, pravnik i istoričar, docniji predsednik izbegličke vlade u Londonu, piše da mu je „jedan od najogavnijih karađorđevaca toga doba“ lično pričao da je Alavantićev plan bio poznat Jakovu Nenadoviću, bratu od ujaka i „političkom punomoćniku“ Petra Karađorđevića i ruskoj tajnoj službi. Oni su mu, između ostalog, dali i novac da u Zemunu sašije nimalo jeftinu generalsku uniformu. Opet, teško je poverovati da je nešto tako bilo moguće izvesti u austrougarskom Zemunu, a da bečka tajna policija nije znala. Niko od njih, naravno, nije verovao u uspeh mladog pustolova, ali su računali da će kralj u Beogradu pribeći odmazdi širokih razmera, kao što je to u sličnim prilikama radio njegov otac Milan, i da će ga to još više učiniti nepopularnim u narodu. Što se Srba tiče, ostaje činjenica da su u jednom trenutku pokazali slepu poslušnost pred šarenom uniformom i zlatnim generalskim epoletama. Za utehu, nisu bili ni prvi ni poslednji...

2. Domanović ubio Nušića

Tokom kafanske svađe, satiričar je bacio čašu, koja je očešala komediografa, ali nastao je haos jer se pronela priča da je Branislav poginuoAkteri događaja koji je uzburkao javnost srpske prestonice, i za koji se verovalo da je okončan ubistvom Branislava Nušića, dva su istaknuta imena naše kulture: Radoje Domanović i Jaša Prodanović.Vatrena diskusijaRadoje Domanović (29), pisar u Ministarstvu prosvete i književnik, i Jaša Prodanović (35), gimnazijski profesor, potonji ministar, bili su prijatelji i politički istomišljenici - opozicija režimu Aleksandra Obrenovića.Na sastanku književnog udruženja 21. maja 1902. u pivnici „Takovo“ na Terazijama, njih dvojica su se upustila u vatrenu diskusiju. Domanović je Prodanoviću rekao da nije u pravu, ovaj mu se uneo u lice i počeo da viče, Domanović mu je tada rekao „neku pogrdnu reč“, na šta je Prodanović prijatelju opalio šamar. Domanović je potegao čašom na svog prijatelja, ali ga je promašio - i pogodio Nušića (38) u glavu! Istina, komediografa čaša je samo zakačila po čelu, ali se podigla graja, gosti su poustajali, a konobari su onima u kafanskoj bašti počeli da objašnjavaju šta se desilo. Vikali su kako je Domanović ubio Nušića i da su ovog već odneli u bolnicu! Na to su posetioci „Takova“ iz bašte pohrlili unutra, stvorio se krkljanac.Domanović i Prodanović odmah su se izmirili među sobom, ali glasina je krenula kroz čaršiju i došla do Ministarstva prosvete. Pozvani su da podnesu pisane izjave o incidentu.Premeštaj u provincijuRadoje Domanović je napisao: „G. Prodanović je tom prilikom meni udario šamar i posle toga je moralo doći do onoga što sam ja učinio. Čovek sa iole osećanja ne može ostati hladan, pa čak ni onda kad docnije, pri hladnom razmišljanju, nađe opravdanje za čoveka koji ga ponizi... Ja sam zbog tog šamara gađao čašom g. Prodanovića u nameri da ga udarim što jače i kaznim tim putem što više, i po sreći, taj udarac nije pogodio g. Prodanovića, jer je njemu bio namenjen, već je samo zakačio g. Nušića ni kriva ni dužna. Udar je taj meni učinio više bola nego, iako nije bio jak, neposredan, već ga je samo čaša zakačila ovlaš...“ U sličnom tonu izjasnio se i Jaša Prodanović: da je sve to beznačajna stvar, da se slične stvari dešavaju ljudima od časti, „pa bili oni neznatni ili na najvišim društvenim položajima“, i da je toga bivalo u prošlosti, pa će verovatno biti i u budućnosti...Budući da su pripadali političkoj opoziciji, ministar prosvete nije imao milosti - iz Beograda ih je premestio u unutrašnjost „budući da skandal koji su izazvali baca ružnu svetlost na njihovo vaspitanje“. Domanoviću je zapao Pirot, s rokom preseljena - „odmah“. Zatražio je odlaganje od mesec dana kako bi „uredio privatne stvari“, ali je odgovor bio negativan. Dao je otkaz i ostao da siromašno živi od književnog i novinarskog rada.3. Smrt u javnostiKad je u Beogradu 1912. trebalo da bude izvršeno streljanje u tajnosti, i mediji i narod žestoko su se pobunili smatrajući to skandaloznim, jer su pre toga smrtne kazne bile pravi spektaklNeki pojmovi menjaju svoje značenje kroz istoriju. Pre sto godina naši preci zalagali su se za „javnost rada državnih organa“ jer im je bilo uskraćeno pravo da prisustvuju izvršenju smrtne kazne!Javni spektaklDo 1912. godine - podatke koji slede dugujemo Ivanu Jankoviću i njegovom radu „Utamničenja kroz istoriju Srbije“ - smrtna kazna kod nas izvršavana je javno.„Pogubljenja su izazivala veliki interes javnosti i, u jedno doba kad nije bilo fudbala i drugih masovnih sportskih priredbi, predstavljala su redak javni spektakl. U Beogradu im je prisustvovalo po nekoliko hiljada ljudi, žena i dece. Kad je 1875. streljan kasapin Kuzman Kostić zbog silovanja i ubistva devojčice s Terazija, ‚sveta je bilo valjda preko tri hiljade, koji su prisustvovali ovom izvršenju‘ (...) Uzbuđenje je raslo od trenutka kad bi se objavilo vreme i mesto pogubljenja. Svetina se delila na one koji su još u zoru odlazili do gubilišta da zauzmu što bolje mesto i one koji su pratili osuđenika na putu do gubilišta“, piše Janković.U proleće 1905. ministar unutrašnjih dela uputio je raspis opštinskim vlastima u kojem kaže da je „nesumnjivo utvrđeno“ da izvršenje smrtne kazne na gledaoce ne deluje „popravljujuće“, nego „proizvodi sasvim suprotno dejstvo“, i nalaže da se smrtne kazne izvršavaju „u najvećoj tišini (...) na mestima što zabačenijim i narodu što manje pristupačnim“. U unutrašnjosti ovo nikad nije primenjeno, a i u Beogradu je trebalo da prođe sedam godina da prvo streljanje bude izvedeno „po novom“.Dušan Lazić zvani Struja, činovnik u sudu, u maju 1912. ubio je pijan na ulici kolegu s posla i krajem leta već bio osuđen na smrt. Iako je policija rešila da postupi po uputstvu - tim pre što je prestonička štampa odreda tražila pomilovanje - novinari su saznali da će Struja biti streljan 12. septembra na Topčiderskom groblju, pa su se utaborili ispred zatvora odmah posle ponoći. Osuđenik je u četiri ujutru poveden na stratište, novinari su pošli za njima, a jedan od poslenika sedme sile telefonirao je ađutantu u Dvor i zamolio ga da prenese kralju da Lazića vode na streljanje, pa bi ga trebalo pomilovati!Čekali pomilovanje„Komesar topčiderske policije rasporedio je celim putem konjanike žandarme za slučaj ako bi se ugledao konjanik koji nosi kraljevu milost, da bi dao znak da se streljanje obustavi“, zabeležila je Pravda. „Ali od pomilovanja ni traga ni glasa!“Pre nego što je privezan za kolac ispred streljačkog stroja, „Dušan je dva puta povraćao, ali oba puta metao je ruku na usta, a i zaklonio se od publike da joj i u poslednjem času pokaže svoju učtivost“. Žandarmi su morali da ispale više plotuna da bi ga usmrtili.Politika u uvodu svog izveštaja konstatuje: „Opšte je mišljenje bilo da je javan skandal što se pronašlo da baš ovaj nesrećnik treba na jedan strašan način da ispašta za svoj greh, a da je još veći skandal što je državna vlast pokušala, protivno pozitivnim odredbama zakona, da ovo izvršenje jedne teške i egzemplarne kazne zavije u tajanstvenost!“

4. „Ne diraj mi dete, creva ću ti prosuti“ Naša Skupština je pre skoro jednog veka bila još gora nego danas, a u njoj su razmenjivane uvrede i pretnje, što ilustruje svađa iz 1924.

5. Pijani poslanik puca u premijera

Predstavnik Damjan Arnautović je 1936. u parlament ušao posle celonoćnog bančenja, a zatim je izvukao revolver i nanišanio Milana Stojadinovića Ko laže narod Presuda 6. Srbija dobila točkove Prvi automobil je stigao 1903, a već 1938. održan je Prvi međunarodni sajam automobila sa 108 proizvođača Modernizacija Kraljica volela da vozi

7. Slučajno otkriće blaga

U Šarkamenu, u Negotinskoj Krajini, 1994. otkrivena je rimska grobnica s nakitom čija je vrednost tada procenjena na 1,3 miliona maraka Problemi s novcem Prokletstvo zlata