Naime, nakon ubacivanja amonijaka, potrebno je svega 3 – 4 sekunde da nikotin dođe do mozga, što je glavni razlog da se danas daleko teže ostavlja pušenje nego nekada. Stvara se jača zavisnost i jače je izražena apstinencijalna kriza po prestanku pušenja. Medjutim, uz svest o posledicama koje duvanski dim ima na pušače i njihovo okruženje, pobeda zavisnosti je moguća! Ma koliko da se, na prvi pogled, pušačima činilo teško ili čak, nemoguće, iskustva nekadašnjih zavisnika govore da je za samo 25 dana moguće ostaviti cigarete!To svedoči i Dnevnik koji je tokom programa odvikavanja od pušenja vodila J.Đ. 
“Iako tablete citizina ne predviđaju prestanak pušenja prvog dana terapije, ja sam cigarete odmah ostavila. “Bacila sam se” na pospremanje i ribanje stana, iščekivala krizu i želju za cigaretom. Sutradan sam ostala dosledna i, uprkos blagoj nervozi, na koju su mi ukazali drugi , nisam zapalila cigaretu. Doduše, brecala sam se na partnera i kolege, ali mi tuđe cigarete nisu smetale. Imala sam afektivnu “potragu” za cigaretama preturajući po torbi da uzmem telefon i u sličnim situacijama, ali nisam odustala. Već osmog dana, duvanski dim počeo je da mi smrdi. Uz tablete citizina koje su meni “čarobne” - praktično nisam imala apstinencijalnu krizu. S obzirom da radim u ugostiteljstvu, oblasti čiji je sastavni deo duvanski dim, uspela sam da već devetog dana terapije popijem kafu bez cigarete, i to u pušačkom delu kafića! Iznenađujući samu sebe, počela sam da osećam averziju i primećujem kako mi kosa i odeća smrde na duvan posle susreta sa pušačima pa sam počela da ih izbegavam. Smanjila sam dnevnu količinu kafe, a nesumnjivo sam samu sebe oduševila mnogo većom energijom koju sam imala. Neverovatno je i što sam posle 10 dana života bez cigareta imala i mnogo više vremena!Hrana je već posle 12 dana imala drugačiji i lepši ukus. Počela sam sama da pečem hleb bez belog brašna, dobila želju i potrebu za zdravom ishranom. Posle 16 dana, imala sam povremene “napade” nervoze i dosade. Ipak, sve više mi je smetao smrad cigareta pa sam bežala od duvanskog dima. Počeo je da me iritira.
Kafa koju sam popila 19. dan terapije, imala je tako lep ukus, potpuno drugačiji nego uz cigaretu. Već sam imala utisak da dišem punim plućima. Prvu istinsku krizu, koja je trajala 20 minuta, imala sam tri sedmice od početka terapije. Od obaveza i posla nisam stigla da zapalim cigaretu, što mi je mnogo pomoglo da prebrodim kriznu situaciju. Sutradan mi se plakalo, pušilo i jednostavno, nisam znala šta ću sa sobom. Podrška voljene osobe me sprečila da posle 22 dana, ponovo zapalim cigaretu. Sutradan me, u iščekivanju krize, povremeno hvatala blaga nervoza jer sam u program ušla nesigurna u svoju želju i nameru da prestanem da pušim. Uspela sam da samu sebe demantujem i posle 25 dana, bila sam ponosna na sopstveni uspeh u kome sve više uživam.Ubrzo sam uspela da sve manje samu sebe opterećujem mislima o simptomima, krizama, i trudila se da mi dan prođe kao svakom nepušaču - bez opterećenja cigaretama. “Želja” za cigaretom mi se javljala u konfliktnim situacijama, kada sam samu sebe preispitivala: da li bi mi tu cigareta pružila utehu? Sad, kad se osvrnem na pušački staž, zaista se ne mogu da objasnim ulogu cigareta u mom životu. Odgovor i dalje pokušavam da nađem …”
