icon-checkicon-closeicon-commentsKurir_icon_fonts_template-38Kurir_icon_fonts_template-37icon-downicon-erroricon-galleryicon-homeicon-infoicon-logouticon-nexticon-passwordicon-plusicon-previcon-reacticon-searchicon-soc-fbicon-soc-gplusicon-soc-insicon-soc-mailicon-soc-rssicon-soc-twittericon-soc-vibericon-soc-wupicon-soc-ytKurir_icon_fonts_template-34Kurir_icon_fonts_template-33icon-totopicon-usericon_reactsoc-viber

Najnovije vesti

Espreso.rs


Adria media

ISTORIJA DEMOKRATIJE U SRBA: Ćorave kutije i ostale izborne krađe i podvale

podsečanje

ISTORIJA DEMOKRATIJE U SRBA: Ćorave kutije i ostale izborne krađe i podvale

Društvo

Strpljivi čitalac ovog štiva biće zapanjen činjenicama: istorija srpskih izbora - od onih prvih održanih po odredbama Trojičkog ustava (donetog u Kragujevcu 1869.) pa do lokalnih iz 1996 - istorija je izbornih mahinacija, policijskog terora, hapšenja, ubistava, falsifikata, neprincipijelnih koalicija, demagogije, medijskih blokada...

 

Kada su knezu Mihailu Obrenoviću jednom tražili više zapadnjačkog parlamentarizma, izneo im je jedan akt tadašnje skupštine, i na njemu "krst do krsta".

 

- Dokle god ni poslanici ne umeju svog imena napisati, dotle se, Boga mi, vi mladići uzalud žurite da proklamujete velike slobode!

 

Knjaz je bio pobornik "prosvećenog apsolutizma" i voleo je da govori, kako on lično, u Srbiji poznaje sve obrazovane ljude - pa ima ih deset, najviše dvanaest!

 

- A ustanove jedne zemlje ne prave se za dvanaest ljudi, nego se moraju podešavati prema opštem nivou naroda - objašnjavao je mladim liberalima. - A dati parlamentarizam, samo da bi Milovan Janković mogao držati parlamentarne besede, bilo bi neozbiljno!

 

Knjaza ubiše, u Koštunjaku, maja 1868. Privremeno namesništvo zakazalo je Narodnu skupštinu za izbor novog knjaza, pošto Mihailo nije imao naslednike. Ali, kad su tako ozbiljne odluke u pitanju, skupština obično bude samo dekor.

 

Ministar vojni, Milivoje Petrović, koji je sam sebe, po selu iz koga je poticao, nazvao Blaznavac, jednostavno je zakleo vojsku na vernost Milanu Obrenoviću, unuku Gospodar Jevrema, rođenom bratu Miloša Velikog.

Skupština, koja se sastala kraj Miloševog konaka, u Topčideru, mogla je samo da aminuje odluku donetu većom silom od sile glasa, silom oružja, i Knez Milan, docnije nazvan "Kralj Milanče" stupi na presto, u 14 godini. Do punoletstva kneževsku vlast obavljalo je Namesništvo (Milivoj Blaznavac, Jovan Ristić i Jovan Gavrilović), sastavljeno od "mladića" sa kojima se ubijeni Mihailo preganjao oko "zapadnjačkog parlamentarizma".

 

Ustavom koji je donet 1869. godine, na skupštini u Kragujevcu - namerno

daleko od prestonice - započeo je pravi parlamentarni život u Srbiji, jer su narodne skupštine, sve do tog ustava imale saborni karakter.

 

O tome, u beogradskoj štampi - ništa!

 

Ali, "Pančevac" s one strane tadašnje granice, piše:

 

"Naše novine govore o Španiji, Braziliji, o Japanu i Hindostanu - izvješća od svuda, savetovanja na sve strane - samo ništa iz i u Kragujevac."

 

Poslanici, prvi put u srpskoj istoriji, odrediše opšte pravo glasa za svakog Srbina "koji je punoletan i plaća danak," i za svoj trud dobiše "na ime dijurme po 15 groša dnevno". Skupština se imala birati na svake tri godine, a kasnije donet izborni zakon bio je više nego precizan: izbori počinju u osam ujuru, kad se prvih dvadeset birača iskupi, izabraće "između sebe" članove biračkog odbora, svaki birač će "javno kazati" koga hoće za poslanika, biranje će se vršiti "neprestano do zalaska sunca," birački odbor će zatim "sašiti sve tabake redom" a "na jednom praznom listu zabeležiće se koliko je koji glasova dobio".

 

Bilo je određeno da "za poslanike narodne ne mogu biti birani činovnici i oni koji u činovnički red spadaju, kao pensioneri, ili oni koji primaju izdržavanje iz državne kase", a ni vojnici "bilo kog čina".

 

Vrlo lep zakon, zakon, "jedan od najnaprednijih izbornih sistema u svetu," ali... život je život. Glavni izborni faktor, u ta davna vremena, bila je - policija. Kako je to zaista izgledalo "na terenu" opisuju čuveni istoričar Slobodan Jovanović:

 

"Izbori u srezovima su zavisili od policije. Povernici koji su u srezovima birali poslanike, dolazili su sa svojim kmetovima, u ono mesto koje bi sreski načelnik tzv. kapetan, odredio. Kmetovi su se odmah javljali kapetanu i pitali za koga da glasaju. Narod je još poštovao vlast - i držao da treba birati onoga ko će biti po volji kapetanu; ko bude po volji kapetanu taj će, mislili su seljaci, biti po volji i Knezu."

 

U selima, gde je narod "još poštovao vlast" nije bilo problema, ali u varošima "vlast se nije ustručavala od nasilja, pa ni od kaišarluka", piše Slobodan Jovanović.

 

Na izborima u Beogradu, 1871. kandidat opozicije, Aćim Čumić - po kome se naziva nekad ćoravo sokače u centru Beograda poznato samo po bifeu "Mandarina" a danas po tržnom centru - umalo da dobije u prvom krugu, ali je policija bila efikasna: angažovali su "rezervne biračke trupe", i kako piše Jovanović, "nadglasan je palilulcima i noćnim čuvarima, koje je policija, kao svoje rezervne trupe, bacila u poslednjem času na biralište. Osim toga glsovi koji su padali na Aćima Čumića, beleženi su pogrešno, kao da su pali na Jovana Aćimovića, jednog beogradskog trgovca, koji je bio vladin pristalica."

Citiramo dalje Slobodana Jovanovića:

 

"U Smederevu jedna polupijana rulja, naoružana batinama, krstarila je po varoši, i nasrtala na one koji su glasali za kandidata opozicije: to su bili pravi sopadzijski izbori."

 

Da se današnji stanovnici Palilule, ne bi počem osećali krivim, Jovanovićev izraz „palilulac" piše se malim slovima, i označava čoveka zaposlenog u tadašnjoj javnoj rasveti, koji je noću palio a zorom gasio gradske fenjere.

 

Beograd nije izdržao pritisak, ali je u Jagodini, ipak prošao kandidat opozicije. Naređeno je drugo glasanje. U drugom krugu, vladin kandidat pobedio je "zahvaljujući pandurskim, činovničkim i surgudzijskim glasovima".

 

"U srezovima vlada je preko kapetana naređivala ko će biti izabran: u varošima ona je silom vlasti sprečavala izbor opozicionara..." - zaključak je Slobodana Jovanovića o izborima iz 1871. godine.

 

Prema Trojičkom ustavu iz 1869. izbori su se imali održavati svake treće godine. Tri godine bile su dovoljne da Aćim Čumić, beogradski profesor prava i advokat, pređe politički put od najglasnijeg srpskog opozicionara, do - ministra unutrašnjih dela.

 

Na izborima 1871. vlasti su, na jedvite jade, čistom "nameštaljkom", sprečile Čumića da postane poslanik. A već izbore 1874. "nameštaće" - Aćim Čumić.

Kako je najgrlatiji protivnik vlade postao ministar?

 

Aćim Čumić nije bio opozicionar u Srbiji samo kad je bio ministar policije i predsednik vlade,a na političku scenu Srbije uveo je " ruženje„ i blaćenje protivnika

 

Beogradski kandidat opozicije, Aćim Čumić, važio je za ljutog protivnika Namesništva. Bio je pravnik, školovan u Parizu i profesor Velike škole, vrstan poznavalac krivičnog prava i darovit, temperamentan govornik - pravi narodni tribun i seljački demagog. Beograd ga je birao za kmeta, tj. gradonačelnika što se smatralo otvorenim otporom prestonice prema vlasti, a kao kmet bio je "policijski smenjen" pa se kandiduje za poslanika. Tih dana, na Velikoj školi, iz koje će iznići današnji univerzitet, pobunili su se đaci, i ta buna ugušena je, ne od školskih vlasti nego od policije, u čijim izveštajima stoji kako je tu "Aćim umešao svoje prste". Kao propali kmet i propali poslanik Čumić je otvorio advokatsku kancelariju u Beogradu, i na suđenjima širom Srbije stiče još veću popularnost.

 

"U buntovnoj Šumadiji", po pisanju jednog njegovog savemenika, "njegova popularnost je tolika da seljak kad psuje vola, psuje ga Čumićem".

 

Udarao je po vlasti, sve dok nije ušao u vlast! Čumić je bio ministar policije od 1873. do 1875. a predsednik vlade od 1874. do 1875. godine. Ministar je postao u vladi Jovana Marinovića, prvog srpskog premijera koji je loše govorio srpski.

 

Čim je Knez Milan Obrenović postao punoletan okrenuo je leđa Milivoju Petroviću Blaznavcu, koji ga je doveo na presto, i prvu vladu poverio liberalu Jovanu Ristiću.

 

Ristićev kabinet zameniće vlada premijera Jovana Marinovića, Srbina iz Bosne, koji je čak imao i nadimak - Bošnjo. Bošnjo je bio oženjen ćerkom poznatog bogataša i dobrotvora, Miše Anastasijevića, koji će pokolenjima, između ostalih, kao svoju zadužbinu ostaviti Kapetan Mišino zdanje. Kapetan Mišin zet živeo je na visokoj nozi, u jednoj od najlepših kuća u Beogradu, govorio je srpski kroz nos, sa akcentom kao da je stranac, i - kako ga opisuje istoričar Slobodan Jovanović - bio je najsličniji onim ruskim zapadnjacima, koji su opisani u Turgenjevljevim knjigama. Robovao je jednoj strasti - uživao je da se kocka u velikim evropskim kockarnicama, a kockarski je ulagao velike kapitale na svetskim berzama. "Fizionomija mu je bila fizionomija mekušnog Sarajlije".

 

Kada je Marinović, koji je važio za konzervativca, privrženog dinastiji i vlasti, objavio sastav vlade, za sve je bilo veliko iznenađenje kada je za ministra unutrašnjih dela postavio Aćima Čumića. Gospodin Marinović je izgleda shvatio kako je "levičarstvo" Aćima Čumića obična demagogija, i postavljanje ovog najgrlatijeg srpskog opozicionara za ministra policije, jednostavno je objasni:

 

"Za ministra unutrašnjih dela potreban je čovek koji ima poznanstva i koji ima veštine da se s narodom i načelnicima razgovara. Čumić je sa sela, nije salonski čovek, ima veliku rodbinu, ogromna poznanstva. Bio je profesor Velike škole, dakle čovek je od nauke. Bio je kmet beogradski, zna dakle nešto i administracije. Ima dara govora, a ima sve za srazlične boje ljudima, od svake klase!"

 

Oktobra 1874. raspisani su novi izbori za Skupštinu. Izborima je rukovodio Aćim Čumić. Uoči izbora uveo je novu praksu koja će postati redovna u Srbiji: promenio je gotovo kompletno policijsko osoblje. Od 18 okružnih načelnika 16 je premešteno ili penzionisano. Slično je uradio i sa sreskim načelnicima i pisarima. Pred izbore je hteo potpuno da se osigura, da na svim ključnim mestima budu - njegovi ljudi. Ali, nije se uzdao samo u policijski teror, uveo je i druge načine pridobijanja birača.

 

Osnovao je tajni, dispozicioni fond, i za izbore potrošio preko 3.000 dukata, što je za ono vreme bila velika suma. Pored toga, primenio je i novu vrstu korupcije: nemilice je davao dozvole za otvaranje novih mehana, što bi se reklo - umeo je s poslovnim prostorima. Svaki novi mehandzija postajao je njegov izborni korteš.

 

Otvorio je toliko novih kafana, da se po Beogradu pričalo kako se pobožni ljudi plaše da će jednog jutra i Saborna crkva osvanuti kao mehana prve klase!

U Srbiji tada još nisu bile jasno iznijansirane razlike između konzervativaca i liberala. Do 1881. političkih stranaka nije bilo, ali se jasno znalo ko je za vladu, a ko protiv vlade. Čumićeva policija dobila je jasno uputstvo kako ne smeju biti izabrani ljudi koji najviše smetaju. Na primer, požarevački poslanik Aleksandar Nikolajević, Jovan Bošković iz Loznice, i dva bivša oficira, Sava Grujić iz Valjeva i Jevrem Marković (brat Svetozara Markovića) iz Jagodine.

Grujić i Marković, kao pitomci "dezertirali" su sa Berlinske akademije, i učestvovali u poljskim ratovima, a po završetku školovanja spadali u najbolje srpske oficire tog doba. Obojica su bila sumnjivi vlastima zbog veze sa socijalistima. Grujić je, zbog svog pisanja u "Javnosti";bio izbačen iz službe, zatim će 1876. biti ponovo udaljen sa mesta direktora kragujevačke Topolivnice zbog podržavanja radničke bune nazvane "Crveno Barjače", a kad "prigusti", u srpsko-turskim ratovima biće postavljen za ministra vojnog...

 

Aleksandar Nikolajević bio je jedan od najuglednijih i najumešnijih trgovaca u Požarevcu. Uoči izbora, Čumić ga je jednostavno uhapsio. Namešteno mu je da neki državni činovnik koji je proneverio državnu kasu, "prizna" kako je novac podelio sa Nikolajevićem, i ovaj opozicionar stražarno je, iz Beograda, sproveden u požarevačku samicu. Posle mesec dana, ustavnovilo se da su optužbe bile lažne, pa je Nikolajević pušten. Ipak, to ga je dovoljno kompromitovalo i nije bio izabran.Slično je prošao i Bošković u Loznici.

 

Izbori iz 1874. bili su prvi na kojima su se rasplamsale partijske strasti. "Čumić nije mogao da pravi izbore mirno i iz potaje", piše Slobodan Jovanović.

"Žustar i jedak, on ih je pravio na kavgadzijski način, koji je izazvao otpor i galamu. U borbu s političkim protivnicima unosio je mnogo lične mržnje i inata. Imao je ljutinu hrta, i na koga je kidisao, toga bi hteo da rastrgne."

 

No, i pored svih Čumićevih pritisaka i smicalica, u Jagodini je Jevrem Marković ipak izabran za narodnog poslanika. Bila je to prava mala, izborna bitka, koju je Čumić uzgubio, mada je bio - i bukvalno - upotrebio i artiljeriju!.

 

Da bi sprečio Jevremovu kandidaturu, Čumićje demonstrativno izveo topove na Crveni breg. Ipak, Jevrem Marković bio je izabran. Ali, "ljut kao hrt" ministar nije odustajao; na prvom zasedanju Skupštine Čumić postaje predsednik vlade i poništava glasanje u Jadru i glasanje u Jagodni.

 

Pohapsio je dvadeset Mirkovićevih pristalica, i u naknadnim izborima; Jevreme Marković ne dobije potrebnu većinu.

 

I u Jadru, bio je poništen izbor izvesnog Vićentija Starčevića, pa se "u drugom krugu" ponovo kandidovao "čovek koji ne sme proći", Jovan Bošković. Procenivši da Bošković dobija, Aćim ga, na sam dan glasanja, hapsi, pod optužbom "da je gradio Kneza i pretio Republikom". Ali Bošković je, i iz zatvora - pobedio!

 

Jer, Srbija je velika tajna!

 

Vrhunac rasplamsanih stranačkih strasti, za vreme ovih izbora Srbija će doživeti u Gornjem Milanovcu. Na sam dan izbora i to tri sata pošto je proglašen za narodnog poslanika, iz puške je ubijen Pavle Grković.

Pavle Grković je inače važio u Milanovačkom kraju kao veliki protivnik Marinovićeve vlade i Čumićevog policijskog terora.

 

Posle izbora, Čumić je počeo da nagrađuje one policijske i državne činovnike čijim je radom bio zadovoljan, a strogo kažnjavao one koji nisu ispunjavali njegove izborne instrukcije.

 

Pet okružnih načelnika, pet okružnih pomoćnika, četiri sreska načelnika, 26 sreskih pisara - dobilo je unapređnje.

 

Jedan okružni načelnik, dva okružan pomoćnika, dva sreska načelnika, 13 sreskih pisara... Kažnjeno je premeštajem. Jedan okružni pomoćnik i tri sreska načelnika penzionisani su.

 

Kada je Čumića valjalo smeniti, setili su se da je kao opozicionar potpisao jedan politički program sa Vasom Pelagićem. Proglasiće ga, posle svega, za socijalistu. A ljuti protivnici, Čumić i Marković, biće u jednoj od mnogih sumanutih epizoda srpskog političkog života, 1878. osuđeni na smrt zbog navodnog učešća u Topolskoj buni. Jevrem će biti streljan. Aćim pomilovan.

 

A samo šest godina pošto je u Srbiju uvedeno pravo glasa, demokratija je u Srba tako napredovala, da je na izborima već pala i prva glava. Kao daje suđeno, da se na oltar srpske demokratije prinose žrtve, i na poslednjim izborima 1996. opet će pasti jedna glava, životom će platiti Igor Starčević.

 

Prva žrtva izbora bio je Pavle Grković, koga iz puške ubiše njegovi Gornjomilanovčani (nikad nije pronađen ubica!) 24. oktobra 1874. svega tri sata pošto ga izabraše za narodnog poslanika. Bio je to najkraći mandat u skupštinskoj istoriji Srbije.

 

Izborima na kojima je pala prva srpska glava, kao ministar policije - i sami izbori su tad spadali u policijski resor a ne samo njihove posledice - rukovodio je isti Aćim Čumić, kojije sa toliko ironije opisao Topčiderski sabor, vrlo veran i uslužan Kralju koga je, s početka opisivao kao "derište".

 

Anica, udova Pavla Grkovića, javno će, u pismu Skupštini, označiti Aćima Čumića kao krivca za muževljevo ubistvo, i ta će žalba pred poslanike doći domah čim Čumić, koji je u međuvremenu, valjda zbog izbornih zasluga postavljen za premijera - bude politički "zglajzao".

 

"Niko ne može odreći da je Pavle poginuo zato što je za poslanika izabrat", piše Anica, pitajući, "što pogibe baš onog dana kad bi izabran za poslanika".

Odgovarajući na to pitanje kaže da nedostaje svaki drugi motiv zločina jer "nije ubijen bilo za pare, bilo iz osvete, dakle ne iz koristoljublja ili mržnje".

 

Zatim je optužila Čumića da je "najveću radnju razvio na tome da ne budu izabrani stari poslanici, naročito oni koji su se njemu i ostalima u Kragujevcu, pred Svetlim Gospodarem izjavili nepoverenjem".

 

Za ubistvo, udovica je optužila nekog Koču Radovanovića, telegrafistu iz Gornjeg Milanovca, koji je po varoši vodio kampanju za Čumićeve ljude, i koji je "još od letos počeo piskarati po novinama protiv Pavla, bacao paškvile u opštinskoj kasi, gde ubijeni Pavle beše predsednik".

 

Pred parlamentom, već podeljenim na liberale i konzervativce, u kojem su na zasedanju od novembra do marta pale i Marinovićeva i Čumićeva vlada, i gde su se uz buku i bes raspravljale korupcionaške afere ministra vojske Jovana Belimarkovića - pisao je odjeknulo kao bomba.

 

Žalbu je pred parlamentom pročitao izvestilac Odbora za žalbe, poslanik iz Valjevske Podgorice, Aksentije Kovačević, uz predlog da se uputi vladi, što nije baš značilo da Aničine optužbe smatra tačnim, ali da ih uzima vrlo ozbiljno.

Tad je nastala prava tarapana!

 

Odmah je nekolicina poslanika izjavila kako Odbor za žalbe nije razmatrao optužbe Anice Grković, i da je to što Koča Kovačević radi "sramota, da je to užasno, da je to nezakonito".

 

Posle izbora Koča je prebačen za Beograd po službi, i kako kaže Anica, "čim dođe u Beograd, Čumić ga odma unapredi i dade ga za člana policije, valjda zato što mu vešto nalog izvrši".

 

Predsednik skupštine, Đorđe Topuzović zatražio je isključenje iz Odbora poslanika Kovačevića, i udaljavanje iz Skupštine "bar na izvesno vreme", jer, kako stoji u zapisniku, "ovo je neprijatno", mrsko delo koje donosi samo spletke".

 

Sledili su uzvici poslanika:

 

- Tako je! Sasvim!

 

Ali, Kovačević je bio jedan od glavnih liberala poslanika, i njegovi ga nisu dali. Borba između konzervativaca i liberala trajala je dve sednice i vođena je sa dotle neviđenom žestinom svi su odavno zaboravili i nesrećnog Grkovića, i njegovu udovicu, a pogotovu telegrafistu i Čumićevog policajca Koču Radovanovića.

 

Kada je trebalo odlučiti da li da se Kovačević kazni ili ne, stvar je razvodnjena oštrom debatom da li slučaj treba rešiti odmah, ili odložiti za sledeću sednicu, a tad se, posle iscrpljujućih rasprava, ispostavilo da - nema kvoruma. Veći broj poslanika namerno je izašao iz sale i to je bio prvi primer opstrukcije u skupštinskom životu Srbije.

 

Sutradan skupštinski cirkus nastavljen je još žešće. Iscrpljeni poslanici, na kraju, trebalo je da glasaju za tri predloga. Prvi nije prošao, drugi nije prošao, a kad se glasalo o trećem - opet nije bilo kvoruma. Novi dan, novo zasedanje, novi zapleti i ucene... I na kraju je Danilo Stefanović - Čika Dača, predsednik vlade, pročitao Knežev ukaz o raspuštanju parlamenta. Poslanici su gromko uzviknuli: "Živeo", a neki od njih su govorili:

 

- Nismo se vladali kako treba, pa se Gospodar razljutio i oterao nas kući: s kakvim ćemo obrazom izaći pred narod.

 

Bilo je to prvo raspuštanje parlamenta u istoriji Srbije i pitanje je bilo kakve rezultate će dati novi izbori, i hoće li Čika Dačina vlada umeti da ih "izrežira".

 

"Jednostranački pluralizam" nije, kako je opšte mišljenje, izmislio Edvard Kardelj, nego Namesnici kralja Milana. Za vreme Blaznavca,Ristića i Gavrilovića, o partijama se govorilo kao o zlu koga se valja čuvati. Do 1874. godine poslanici se nisu delili na stranke nego jednostavnije: na vlast i opoziciju - ko je za vladu, a ko protiv nje.

 

Ali u skupštinskom sazivu koji je, nakon burne rasprave o ubistvu poslanika Grkovića, bio raspušen, jasno su se razlikovale dve političke partije: Markovićevi konzervativci i liberali Jevrema Grujića. Posle njihovog sukoba, sve se češće govori kako su srpske prilike takve zato što, uz evropski parlamentarni sistem, nismo dobili i evropski uređene stranke. Uoči izbora 3. avgusta 1875. počinje da se stvara i treća stranka, u početku svedena na dva poslanika, Adama Bogosavljevića i Miliju Milovanovića, pa je zbog toga zovu Adam-Milijina partija. To su budući radikali.

 

Raspuštanjem Skupštine Knez Milan je raspisao nove izbore, odmah stavivši narodu na znanje i ravnanje da je on za konzervativce, da ne voli liberale, a da će proganjati radikale. Izbori iz 1875. biće zapamćeni po prvoj "modernoj" predizbornoj kampanji. Knez Milan, u pratnji predsednika vlade Danila Stevanovića, obišao je istočnu Srbiju, i ta parada trebalo je da posluži konzervativcima da obezbede pobedu na izborima. "Caka" je bila u tome što je policija određivala koji će domaćin izaći pred Kneza, što se naročito odnosilo na poslaničke kandidate. Ovaj koga ne bi "pripustili do Kneza" bio je, samim tim, obeležen kao sumnjiv čovek. Onome koga ne puštaju pred kneza, nije mesto ni u skupštini.

 

Predsednik Vlade, Danilo Stevanović, zadržao je za sebe - a bio je i inače iskusan policajac - resor ministra unutrašnjih dela.

 

"Sa birokratskom crnom kačketom, koja je već bila izašla iz običaja, Danilo je bio tip naših starovremenskih činovnika, koji nisu imali mnogo škole ali su dobro poznavali narod", piše o njemu Slobodan Jovanović.

 

Danilo je bio brat čuvenog i uticajnog Miloševog sekretara, Stevana Stevanovića - Tenke. Ceo vek proveo je u državnoj službi. Pod Karađorđevićevima bio je u policiji sreski i okružni načelnik, Povratkom Miloševim na presto postao je savetnik (zabeleženo je među prenumerantima "Javnosti" Svetozara Markovića i njegovo ime: Danilo Stevanović, savetnik), da bi mu Milan, januara 1875, poverio Vladu. Imao je tada šezdeset godina, a bio po shvatanjima još stariji. Stalno narogušen, gunđao je na Skupštinu, psujući oca poslanicima. Nije mu išlo u glavu da se donošenje zakona može poveriti nepismenim seljacima "koji ni svoje selo ne umeju da ušore". Neprestano gunđanje i godine donele su mu nadimak Čika Dača.

 

Čika Dača je, uoči izbora, izvršio sve neophodne policijske predradnje. Po Čumićevom receptu, razmestio je gotovo sve sreske policijske činovnike, a aktivirao je nekolicinu načelnika još od vremena Mihaila - bez "stare garde" nije hteo na izbore.

 

Sreski i okružni načelnici bili su pozvani u Beograd, da im se "dadu uputstva koga će za poslanika birati". U "Službenim novinama" Čika Dača je štampao raspis protiv demagoga i "razno raznih elemenata" (verovatno iz pera ministra prosvete Stojana Novakovića) i rasturio ga u više hiljada primeraka, "da se narod pouči kako da glasa". A potom je krenuo u gonjenje svih onih poslanika koji su se, u prošlom sazivu, iskazali kao "opozicionari".

 

Miloš Glišić smenjen je sa mesta kmeta. Ranko Tajsić i Adam Bogosavljević završili su u apsu. Međutim, hapšenje Adama Bogosavljevića nije krenulo po dobru za vlasti.

 

Adam Bogosavljević, duhovna preteča radikalizmu bio je sam polovina svoje političke " stranke„ (uz Miliju Radovanovića) nazvane Adam - Milijina partija

Adam je bio seljak - filozof. Kako piše Slobodan Jovanović, on je "svršio celu Veliku školu ali nije hteo polagati ispite, da ne bi došao u iskušenje da sa dobivenom diplomom zatraži državnu službu". Vratio se na selo, radio zemlju kao svaki seljak, na Skupštinu je dolazio u seljačkom odelu. Latinka Perović smatra ga prvim srpskim narodnjakom, kojije poslušao zahtev ruskih socijalista "da inteligencija ide u narod". Bio je pod uticajem Svetozara Markovića. Smatrao je da činovnici u siromašnoj zemlji moraju da žive kao seoski kmetovi a ne da izigravaju gospodu. Kritikovao je sve vlade, jer "u Srbiji, posle kneza Miloša, niko nije imao ekonomski program".

 

Uhapšen je zbog jednog političkog govora. Kroz narod je proneta glasina kako su ga vlasti ubile. NJegovi seljaci navru u načelstvo. Kapetan, da ih umiri, izvede Adama pred njih, a ovaj uđe umasu, i - seljaci ga, na ramenima, odvuku sa sobom. Sad se sreski kapetan našao na mukama, pa je otišao u Adamovo selo, Koprivnicu, u Krajinskom okrugu, da zamoli Adama da se vrati u zatvor. Da proba milom ono što nije uspeo silom. Nije uspeo da ga namoli, i još je, pred zoru, morao da beži, pre nego se seljaci probude.

 

Posle je u Koprivicu dojurio i ministar pravde, i isto tako odjurio. u pitanju je bio seljački bunt, jedna mala pobuna. Autoritet vlasti je bio poljuljan, i neki ministri su tražili od Čika Dače oštre mere.

 

- Neka vide seljaci da naša pamet caruje, a ne njihova! - govorio je prosvetar Stojan Novaković.

 

Čika Dača je bio lukaviji. Kad je video da lepim ne ide, suočen sa mogućnošću da žandarmska okupacija koprivničkih sokaka može da dovede do krvoprolića i velikih komplikacija, odlučio je da se pravi nevešt.

 

Načelnik Jagodinskog okruga Đ. Stevanović uputio je 3. jula 1875. godine, mesec dana pred izbore, poverljivo pismo svom ministru i predsedniku, Čika Dači. U pismu obaveštava svog pretpostavljenog šta je sve preduzeo da Miloje Milanović (polovina Adam - Milijine stranke) ne bude izabran u Skupštinu. Policijski pedantno, ali i opširno, objašnjavaju se sredstva i metodi kojim se služe jagodinski žandarmi.

 

"Međutim, sada se radi na tome na fini način, da se osujeti Milijin izbor za poslanika, i nadam se, da će to biti i osujećeno - piše Đ. Stevanović D. Stevanoviću.

 

Pa dalje kaže kako je naređeno da se odmah pohapse svi ljudi koji su agitovali za Miliju!

 

Fini način.

 

Ali, kao čovek starog kova, Čika Dača je precenio autoritet vlasti i Knjazu u narodu i - izgubio izbore, uprkos "finim načinima" svojih pendrekaša. Pobedili su liberali.

 

Čika Dača je još pokušao neke mahinacije i pritiske na odbor za verifikaciju mandata (zvanično se to tada zvalo Odbor za pregled punomoćja), ali nije pomoglo. Dan posle izbora - tad je išlo dosta brzo sa proglašavanjem rezultata - Čika Dačina vlada podnela je ostavku. A Adam Bogosavljević, odbegli Čika Dačin uhapšenik, ne samo što je ponovo ušao u Skupštinu, nego je izabran za skupštinskog sekretara.

 

Ali, Adam ipak nije mogao da izmeni sudbinu koju mu je Čika Dača namenio. Pet godina kasnije, 1880. dopao je zatvora, u kome je "umro na prečac, u prisustvu vlasti".

 

U Srbiji 1875. i 1876. godine se nije znalo šta je gore: zemlji je pretila unutrašnja buna, a spolja tzv. "ratno okruženje". Bosansko-hercegovački ustanak s one strane Drine bio je raspalio srpska rodoljubiva osećanja, a narod je, uz podršku liberala, prosto gurao kneza Milana u rat za oslobođenje porobljene braće. Knez je uklanjanjem vlade Stevče Mihajlovića, u kojoj je presudni uticaj imao Jovan Ristić, i dovođenjem nešto umerenije vlade LJubomira Kaljevića pokušao da makar malo odgodi ulazak Srbije u rat.

Neophodne unutrašnje reforme Knez je odlagao "iz nacionalnih razloga", a kada bi nacionalni razlozi pretegli - omiljene parole bile su "Pucaju okovi stoletnog ropstva" i "Srbija se budi" - pažnja javnosti bi brže-bolje bila usmeravana na unutrašnju političku scenu.

 

Inače, knez Milan, od majke Vlahinje, vaspitavan do 14 godine izvan zemlje, po osećanjima još je bio stranac u Srbiji, nije razumevao nacionalna osećanja, nitije zbog toga podlegao "ratnohuškačkom"raspoloženju naroda.

 

Uostalom, u jednom proglasu ustaničkih bosanskih vođa iz februara 1876. kaže se kako bi braća sa srbijanske strane Drine odavno prišla u pomoć, da na srpskom prestolu sedi potomak besmrtnog Karađorđa ili neposredni potomak Miloša Obrenovića, čime se ciljalo na Milanovo bočno poreklo, preko Miloševog brata Jevrema.

 

Adam Bogosavljević tad pokušava da pomiri nacionalna i demokratska načela u politici, govoreći:

 

- Srbi u Srbiji ne mogu u sebi ugušiti svoja prirodna osećanja prema braći u Bosni i Hercegovini, niti mogu ostati ravnodušni prema njihovom ustanku i patnjama, no im se mora pomoći.

 

A pošto bi to sigurno gurnulo Tursku i Srbiju u rat, on predlaže da Skupština uzme vlast u svoje ruke i "izvrši sve reforme i popravke u zemlji „jer bi najveća besmislica bila raditi na stvari ustanka napolju, a u zemlji trpeti zulum i samovoljstvo".

 

U narodu se pevala "radikalka":

Ustaj seljo, ustaj rode,

Da se spaseš od gospode!

 

A omladina u školama počela se ponašati, po rečima jednog savremenika, kao "da je došlo vreme da profesori počnu ispite pred đacima polagati". Bunila se kragujevačka učiteljska škola, požarevački zemljodelski zavod, pa čak i beogradska Bogoslovija.

 

U takvoj atmosferi - između rata spolja i revolucije iznutra - dogodio se "Crveni barjak".

 

Sve do nedavno smatralo se kako su izbori za opštinsku samoupravu održani u Kragujevcu 1. novembra 1875. godine, kada su pobedili sledbenici Svetozara Markovića, najznačajniji lokalni izbori u istoriji Srbije. Danas je to već dovedeno u pitanje, jer se još ne zna kakvu će istorijsku težinu - kad jednom budu procenjivani s istorijske distance - imati lokalni izbori održani s jeseni 1996. godine i koji su izazvali lavinu nezadovoljstva u gotovo celoj Srbiji, koje je demonstrirano na potpuno "neprimeren" i neuobičajen način za Srbe višemesečnim mirnim protestnim šetnjama.

 

Dok Pera Todorović oduševljeno opisuje trijumf komunaca, Slobodan Jovanović to drugačije vidi:

 

"Radikali, u velikoj povorci, krenu kroz varoš. Usput je bilo svačega - i pijanke i igranke i šenluka iz pušaka. Radnici fabrike nasrtali su na građane i zlostavljali ih. U toj tuči došlo je do upotrebe oružja, dva su građanina poginula, trojica ranjena."

 

Crvena zastava nije niotkud iskrsla - objašnjava istoričar SlobodanJovanović. - Nju je dao napraviti Pera Todorović. Kako izgleda, on nije hteo ići dalje od jedne političke manifestacije kojom bi malo rastresao svoje istomišljenike, i malo napakostio vlastima. Rodom izJasenice, blizu sela Miloja Đaka, Todorović je u politici bio seoski đilkoš. Voleo je ići vlastima uz nos, i nije mogao zamisliti političku borbu bez vreve i galame. Ipak, nije on tad mislio na dizanje bune. Nije njemu bilo do bitke, nego do šenluka.

 

Bez obzira na sve već sad se mogu uočiti neke upadljive sličnosti između izbora koje deli 121 godina. Iako ni jedni ni drugi izbori, bar na prvi pogled, nisu imali poseban značaj za suštinu centralne vlasti u Srbiji, u jednom i u drugom slučaju ispalo je obrnuto. I 1875. u Kragujevcu i 1996. u Beogradu, Nišu, nizu drugih gradova i ponovo u Kragujevcu. I tad i sad bilo je pokušaja da se ponište rezultati izbora. Uoba slučaja došlo je do demonstracija koje su bile po mnogo čemu slične. Manifestacija poznata kao "Crveni barjak" prošla je u znaku pesme, igre, veselja. Na čelu tadašnjih kragujevačkih kolona išle su muzičke "bande", bilo je zviždanja, vike i graje, i šenlučenja, i - u oba slučaja - vlasti su na ulice izvele veliku oružanu silu.

 

Najveća razlika je u tome što je Milan Obrenović postupio mnogo surovije i "Crveni barjak" oduvao s kragujevačkih ulica vojskom i konjicom za jedno jedino veče.

 

Uprkos otvorenom agitovanju kneza Milana za naprednjake, i uprkos čitavog arsenala pritisaka na birače koje je sprovela vlada starog policijskog načelnika Danila Stevanovića - Čika Dače, izbore iz 1875. dobili su liberali Jovana Ristića.

 

Desilo se to - uglavnom zahvaljujući oštrije formulisanim nacionalnim programima, koji su imali izvanredan odjek u srpskom javnom mnjenju naelektrisanom Bosansko-hercegovačkim ustankom.

 

Prvu vladu obrazovao je Stevča Mihajlović i ta vlada bila je, što bi se danas reklo, prva "ratno-huškačka" klika. Kada je ratni kabinet Ristićev, bio zamenjen činovničkim, Ljubomira Kaljevića, Skupština će na inicijativu novog premijera, koji se trudio da na vlasti bude "mek", da ne bi ničim drugim poljuljao svoju popularnost osim proganjanjem Svetozara Markovića i "komunaca" a bio je toliko mek da mnogi njegovu vladavinu smatraju razdobljem anarhije i bezvlašća - izglasala zakon o opštinskoj samoupravi.

 

Seljačka Srbija nije se mnogo uzbudila oko tog zakona, ali, Kragujevac - ozbiljan školski centar, sa prvom radničkom klasom, sa Vojnom Topolivnicom, gde su izlazili socijalistički listovi Svetozara i njegovih pristaša, bacio se na samoupravljanje.

 

Pera Todorović bio je inspirator "Crvenog barjaka„, osnivač radikalne stranke, socijalista da bi završio kao veliki borac za prava dinastije. Radikali koje je izdao, namestiće mu čak i jednu morfinističko - homoseksualnu aferu

 

Uoči izbora za lokalnu vlast, zakazanih za 1. novembar, list "Staro oslobođenje" piše tekst sa mnogo uskličnika koji završava. "Sutra pohitajmo na birališta, da pokažemo da smo svesni svoga prava i dužnosti!" Što bi se reklo - svi u napad!

 

Pobedili su socijalisti, prvi put u istoriji, a za predsednika opštine izabran je Pavle Vuković, poslanik tzv. Adam - Milijine grupe, u režimskoj štampi već označen kao "komunac".

 

Jedan od sreskih špijuna piše za Beograd pismo u kome dojavljuje kako "socijalisti žele proterati kneza Milana iz Srbije, proglasiti republiku, a njen predsednik da bude Adam Bogosavljević".

 

Vladajući liberalni, režimski list "Istok", sav ustremljen na propagandu budućih ratova s Turskom, okomio se na lokalne izbore u Kragujevcu:

 

"Izabrani su po čuvenju uglavnom sankiloti, (avanturisti - pripadnici Francuske revolucije). Ovakvog nehajstva, kao što je na samom delu pokazano od strane građanstva kragujevačkog, niko ne pamti, pa stoga nije ni čudo što je sudbina Kragujevca pala u ruke nihilista."

 

A radnici Topolivnice odgovaraju u crvenom "Starom oslobođenju".

 

Mi radnici, mi građani koji snosimo sve državne i opštinske terete, ne damo više da nam kojekakvi kroje kapu, a po opštini da nam barataju nečiste ruke. Baš zato što smo sirotinja i što smo goli, naš interes i naše je pravo da se na biralištima i u opštini čuje naš glas, da vidimo ko to skida s nas runo, te ostadosmo goli.

 

Nadzornik Vojne fabrike šalje tad šifrovani telegram o tome kako "naša komuna neprestano prikuplja radnike fabrike na dogovor". Vlasti u pritvor šalju dva novinara, Peru Todorovića, jednog od najplodnijih i najvećih srpskih novinara svih vremena, i Iliju Todorovića. Dva urednika "Starog oslobođenja" stavljeni su pod istragu na osnovu tekstova koje su cenzura i policija dopustile. Još je više nastradao treći novinar, Sreta Anđelković koga odvedoše na dvogodišnju robiju, a njegovi ga ispratiše uvodnikom:

 

"Liberali su dopunili konzervativce - Kaljević je produžio delo Danilovo. Čestito, slobodoumna partijo! Produžite gonjenje i osuđivanje, punite tavanice, gušite ljude koji protestvuju u ime zadavljenog naroda protiv nasilja i tereta koji su na njega golog i gladnog legli. Udrite, gospodo, pod svakim vašim udarcem raste sila koju ste vi radi da ugušite. Raste, gospode, i najposle ona će se visoko uzdići nad nama, prekriće vas kao buran, sumoran oblak i biće vam suđaja."

 

Liberali su potom odlučili da ukinu opozicionu karagujevačku opštinu, i ponište rezultate izbora. Prema dopunama zakona o opštinama, skupili su dovoljan broj potpisa za sazivanje biračkog sastanka, na kojem je trebalo da bude zbačena vlast "nihilista".

 

Kragujevcom nastane žestoka agitacija.

 

Policija smisli jedan trik: da se zbor zakaže onda kad Topolivnica, sa 600 zaposlenih tada najveća fabrika Srbije, bude radila, "da radnici na zbor ne bi doći uzmogli".

 

Zbor za novi krug izbora bio je zakazan za 15. februar (27) februara po novom kalendaru.

 

Glasanje, bez obzira na sve, ispade pravi, novi trijumf socijalista i komunaca: 402 glasa za opštinu, samo jedan glas protiv.

 

Evo kako Pera Todorović opisuje dalji tok događaja:

 

"Pošto zbor ovako lepo svrši sve svoje poslove, on oduševljeno pozdravi Odbor uzvicima: živio, živio!

 

U tom banda zasvira, i na ulici, u oduševljenom narodu koji je izleteo iz opštinske avlije, zaleprša se visoko crvena zastava sa belim natpisom: „Samouprava".

 

Pošto je zbor glasao za vlast izabranu u "prvom krugu", nastalo je slavlje. Citiramo Peru Todorovića:

 

"Banda i crvena zastava pođoše napred, za njima se talasalo čitavo more oduševljenog naroda (bilo je, inače, oko 500 demonstranata). To behu većinom ljudi srednjeg stanja i sirotnija klasa.

 

Izbori iz 1875. bili su prvi pokušaj mladog inženjera Nikole Pašića da uđe u politiku. Pošto po tadašnjem ustavu državni činovnici nisu imali prava da budu birani za poslanike, Pašić je podneo ostavku na mesto podinženjera prve klase pri kruševačkom Okružnom načelstvu.

 

Znajući za njegove veze sa Svetozarom Markovićem i njegova "petljanja" sa Bakunjinom, tokom studija u Cirihu - poznanstvo sa Bakunjinom, smatra istoričar Latinka Perović, izmislio je Pašić lično, jer nikad nigde nisu bili na istom mestu, u isto vreme - vlasti mu ne uvaže ostavku. Kandidovaće se tri godine kasnije, i biće izabran, u rodnom Zaječaru, ali će mu mandat biti poništen na perdlog policije. Proći će tek na ponovljenim izborima, u drugom krugu, da bi, na Skupštini u Nišu, opasno zakuvao čorbu vladi, spajajući opozicionare sasvim različitih, pa čak i suprotnih programa, u savez protiv vlasti.

 

I u ovom svečanom trenutku opaljena i smežurana lica, i upali, iznureni obrazi radnika, sve je to odisalo nekom osobitom radošću. LJudi prezreni od bogataša, ljudi gonjeni bedama života, ljudi zadivljeni teškom borbom za samoodržanje, osetiše u ovom trenutku svoj čovečanski ponos i dostojanstvo.

Oni su građani, oni su bili na izborima, oni su pobedili..."

 

Knez Milan i komandant kragujevačkog garnizona tog dana su izmenjali stotinak (!) depeša, jer je slučaj uzet veoma ozbiljno. Žbiri su javljali da je razvijanje crvenog barjaka bilo znak za početak bune u Gruži i Jasenici, i da će "radikalci spaliti Kragujevac, kao komunci Pariz".

 

Austrijski konzulat telegrafiše u Beč da su oružane čete sa crvenom zastavom zauzele opštinu. A kao kolovođa bune, u depešama se pominje čak i upravnik Topolivnice, major Sava Grujić, prijatelj braće Marković, i Jevremov klasni drug sa vojne akademije.

 

Kneza je uhvatila takva panika da je tražio da vojska odmah puca po Kragujevcu. Predsednik vlade Kaljević to je odbio. Onda je imao ideju da se vojnici presvuku u radnička odela i izađu u grad, da polupaju dućane, pa taj "nered" da bude povod za vanredno stanje. Lokalni komandant je to odbio...

I na kraju:

 

"Vojska je izašla u varoš da održava red, a baš njena pojava hrabrila je na izborima pobeđene, ohrabrila je elemente koji su pravili nered...

 

Na više mesta dogodio se boj i sukob. Vojska je izmarširala u varoš i krstarila ulicama a opštinskim vlastima ništa o tome nije javljeno. Šta ovo znači! Je li Kragujevac u opsadnom stanju?

 

Je li zadatak srpske vojske da krstari po mirnoj varoši i vata, tuče i apsi mirne građane!", pita se Pera Todorović, za koga kažu da je stajao iza svega, pa se uporno tvrdilo da je cela pobuna "Perino delo".

 

Uhapšeno je tridesetak vođa pobune, a na suđenju, svoju odbranu Pera Todorović počeće grmeći:

 

- Ja ovde ne ustajem da se branim, ja ustajem da tužim!

 

(Kurir.rs/srpsko-nasleđe.co.rs)

NOVO! Od sada možete da komentarišete i na Kurir Viberu!
Pridružite nam se, podelite svoje mišljenje!

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...

Facebook Registracija

Popunite ostala polja kako bi zavrsili registraciju

Prijavi se

ili

Registracija

Promeni lozinku

Upišite email i mi ćemo vam poslati poruku sa linkom za promenu lozinke.

Unesite novo korisničko ime i lozinku

Aktivacioni mail

Upišite email adresu na koju želite da vam se pošalje aktivacioni email.

Promena lozinke

Uspešno ste promenili lozinku.


Promena lozinke

Poslali smo poruku na Vašu email adresu sa linkom za promenu lozinke. Proverite Vaš inboks i kliknite na link u mailu. Ako se poruka na nalazu u inboxu proverite nepoželjne poruke (spam).


Aktivacija profila

Poslali smo poruku na Vašu email adresu sa linkom za aktivaciju Vašeg profila. Proverite Vaš inboks i kliknite na link u mailu. Ako se poruka ne nalazu u inboksu, proverite "nepoželjne poruke" (spam).


Aktivacija profila

Vaš profil je uspesno aktiviran. Hvala što ste se registrovali.