SRBIJA GA JE VOLELA I ON SRBIJU: Nebojša Glogovac bio je Dorćolac iz Trebinja

Društvo - 09.02.2018. 11:15h

Nebojša Glogovac, doajen srpskog glumišta, iznenada je preminuo u 48. godini posle teške bolesti.

Bio je Nebojša, sem glumac, nesuđeni psiholog poreklom Trebinjac. Dane detinjstva proveo je u Pančevu, a Beograđanin - Doćolac postao je zahvaljujući glumi.

"U Beograd sam došao zbog akademije koju sam upisao. Način studiranja je takav da si, od 8 do 20 časova, na akademiji. Tako da tada nisam mnogo kačio Beograd, onako uživo. Eventualno u nekim provodima posle nastave. Svi smo bili toliko obuzeti akademijom i srećni što smo je upisali da nam je to bilo primarno u životu. Moja klasa je kompletno bila iz provincije, niko nije bio iz Beograda. To je bio plan pokojnog profesora Vlade Jeftovića da, ljude sa strane dovede na klasu jer je smatrao da više grizu i više se bore. Tako da smo svi bili ujedinjeni i zajedno se držali. U tom poletu i mladosti sve je bilo super. Ali, s neke malo ozbiljnije distance, bilo je jasno da počinje ono strašno. Odjednom sam počeo da viđam neke mrtve ljude na naslovnim stranama novina. Do tada nisam video mrtvog čoveka, čak ni na slici. Dobro se sećam tih prizora po novinama, ranjenih, poubijanih, koji su bili ozbiljna najava velikih problema koji su se desili. Ali jedan deo akademije smo proveli tako što smo bili na demonstracijama, spavali na stepenicama Moskve. Sve je to bila jedna velika igra, pokazalo se, ali dobro, to je bila naša porcija revolucije.

Potom je došla 2000. godina. Ljudima se činilo da je sam grad, nekako prodisao. Da li si i ti imao taj osećaj?

To je bila ta nada koja se rodila posle odlaska Miloševića u Hag. Sve je delovalo kao pobeda. Na tom poletu je počivao i taj osećaj. Naravno, pokazalo se da je to jedna vrsta neiskustva i sve je to bilo nešto novo i obavijeno tim revolucionarnim poletom koji je, naizgled, uspeo. Onda se pokazalo da je sve to neka slična igra i da narodu nije mnogo bolje.

Stanuješ na Dorćolu. Da li je to tvoj omiljeni deo grada?

Živim u Strahinjića bana u iznajmljenom stanu, ali ne bih živeo centru. Supruga i ja smo baš u potrazi za nečim van centra. Za Dorćol sam vezan poslednjih 20 godina sticajem okolnosti, ali i zato što ga volim i što je odmah preko mosta kada se dođe iz Pančeva. Volim kako izgleda Dorćol i atmosferu ovog dela grada. Živeo sam na Gundulićevom vencu, zatim kratko na Bežanijskoj kosi, potom sam na Gundulićevom vencu kupio svoj prvi beogradski stan, zatim sam prešao u Cara Dušana i evo sada u Strahinjića Bana. Tako sam se, praktično kretao u krugu od kilometar. Tu mi je omiljeni kafić u kome, skoro da nema dana, a da ne popijem kafu, pekara… Međutim, iako je ovde sve blizu, nekako mi je sada potrebniji mir i zato i želim da se preselim iz centra grada.

Spomenuo si da su svi ljudi iz tvoje klase na akademiji došli iz unutrašnjosti.

Beograd važi za otvoreni grad koji prihvata sve. Da li je to bilo i tvoje iskustvo?

Ta vrsta definisanja mentaliteta jednog grada je neuputna. Nekada je Beograd mogao da se definiše, danas više ne. Mislim da je izgubio gomilu svog šarma, duhovitosti, gospodštine. Dosta toga se razvodnilo u ovim nekim novim standardima, ukusima, estetikama. Beograd je žrtva politike i estetike koju ta politika poštuje, ceni i promoviše. To je sve, prema mom mišljenju, otišlo u jednu vrstu neukusa i manjka šarma.

Imaš troje dece. Iz ugla roditelja, gde je lakše odgajati decu, u Beogradu ili manjoj sredini poput Pančeva ili Trebinja?

Veliki gradovi se dele na nekoliko malih gradova. Teško je reći ja sam iz Beograda. Mislim da je realnije govoriti ja sam iz Zemuna, sa Dorćola, Palilule… Beograd je ogroman pojam i različiti krajevi znaju da se međusobno dosta razlikuju. U okviru svake celine postoji neka vrsta karakterističnog običajnog ponašanja. Beograd kao skup tih gradova jeste malo izazov. Treba imati jaku mentalnu i duhovnu orijentaciju da se ne pogubiš i kreneš da osvajaš Beograd, da te ne povuče ta gomila izazova. To je kao kupovina u velikom marketu dok si gladan, kupuješ i šta ti treba i šta ti ne treba jer je sve to tu. Opet u maloj prodavnici kupićeš hleb, mleko i par stvari koje ti trebaju jer nema baš sve tu i odmah. Mogućnost ogromnog izbora je, mislim, to što ljudima pravi problem. U manjim sredinama ljudi se međusobno poznaju jako dobro, znaju se roditelji, znaju se deca. Čak i ako nisi starosedelac brzo se sazna ko je ko. Neka vrsta ponašanja, odnosa prema stvarima i morala se gradi kroz to “znamo se”, što je dobro za korigovanje ličnosti. Ne možeš da ovde napraviš neku glupost, a onda upadneš u drugo društvo pa budeš super. U Beogradu je to izvodljivo, možeš, nažalost, da se foliraš duže vreme.