Hoću da vas upozorim da ste se upetljali u vrlo mračne poslove. Ne znate vi s kim imate posla? Rečenica koju u čuvenom filmu “Balkanski špijun” izgovara fenomenalni Bata Stojković u ulozi Ilije Čvorovića. Čoveka inficiranom paranojom, bivšeg zatočenika sa Golog otoka, informbiroovca u stalnom strahu od svemoćne, komunističke Udbe. Urbane legende kažu da je to bila moćna služba, čiji ostaci i danas upravljaju svim važnijim procesima na prostoru nekadašnje velike države.
O njoj se malo znalo, veo tajne i mistifikacija osnovna je pretpostavka rada svake tajne službe pa i jugoslovenske. Iako su veći deo stvari koji su radili zapravo radili javno, sve je izgledalo tajno. U tome je, valjda, bila umetnost u toj raboti.
Kako je ubijala Udbe
Besprizorna, nemilosrdna i opasna. To su bili najčešći epiteti koji su ih pratili. Mit je ostao živ i dan-danas. Svako malo na ulici, u kafiću, čujete: služba me prisluškuje ili služba stoji iza nekog uspešnog biznismena ili kriminalca… Nažalost, ima u tim pričama istine, možda mnogo više nego što smo sami bili spremni da priznamo. Svemoćna Udba je zaista u svim sferama vukla konce.
Slovenački publicista Roman Leljak je nakon što je Slovenija otvorila arhivu komunističke tajne službe prikupio ogromnu dokumentaciju i pre dve godine je publikovao kroz knjigu “Propisi o metodima rada Udbe i KOS-a”. Vrlo jednostavan recept, nije se mnogo opterećivao, samo je fotokopirao sve pravilnike o radu tajnih službi do 1990. godine i objavio ih. Na taj način je ostavio ogromnu građu koja svedoči o organizaciji, metodama i sredstvima rada jugoslovenske tajne službe od 1940. do 1990. godine.
Pravilnici o radu, metodama i merama koje je skoro četrdeset godina primenjivala Udba, otkrivaju kako se infiltriraju agenti u neprijateljske redove, šta su to saradnici, ko su oni i kako se štite. Ko je zadužen za likvidacije protivnika, ko ih i kako izvršava, a ko naređuje i odobrava.
Saradnik - osnovno sredstvo za rad tajne službe
Osnovno sredstvo za rad tajne službe su čovek i informacija. Oni su uzročno-posledično vezani. Kao osnovni vid prikupljanja informacija, ali i ostvarivanja drugih ciljeva, u svom radu tajna služba koristi mrežu saradnika. Oni su birani na brižljiv način i u njih kao u vitalan ljudski resurs za rad službe je ozbiljno ulagano.
“Pojam angažovanja – Angažovanje je proces uspostavljanja saradnje između SDB i našeg građanina ili stranog državljanina uslovljeno određenim ciljem. Po tome od koga potiče inicijativa za saradnju, angažovanje je pridobijanje lica za saradnju ili prihvatanje inicijative za saradnju.
Prema osnovu zasnivanja, angažovanje može biti dobrovoljno ili prinudno.
Ponekad pridobijanje lica za saradnju može biti otežano, te se pribegava metodi prisiljavanja na saradnju kompromitujućim materijalom.
Prema pravilima SDB, tačka 19 odstupanje od principa uspostavljanja saradnje po osnovu dobrovoljnosti, humanizma slobodne i prava građana, dozvoljeno je kada na drugi način nije moguće otkrivanje ili dokumentovanje neprijateljskog delovanja stranih obaveštajnih službi… Manje-više su svi ljudi ranjivi. Samo se postavlja pitanje koliko je to što se poseduje optužujuće i efikasno… Saradnika obučavamo kroz praktičan rad tokom saradnje ili kroz specijalno za to namenjene škole i kurseve. Kroz praktičan rad vrši se najkonkretnija obuka, s obzirom na zadatke, način izvršenja i sredstva koja se koriste.
Jedinstvena načela o primeni sredstava i metoda u vršenju poslova Državne bezbednosti iz 1975. godine
Metode ispitivanja svedoka i osumnjičenih
Dva su načina davanja iskaza svedoka: dobrovoljno i pod prinudom.
Forma saslušanja:
1. slobodno izlaganje 2. postavljanje pitanja 3. kombinovano – slobodno izlaganje i postavljanje pitanja. U ovom metodu pitanja mogu biti: 1. dopunjujuća (o okolnostima o kojima svedok ništa nije rekao u slobodnom izlaganju) 2. precizirajuća (o okolnosti o kojima je saslušanik već govorio ali nedovoljno precizno) 3. podsećajuća (da bi se podstakao mehanizam asocijacija) 4. kontrolna pitanja (radi provere istinitosti iskaza).
Sugestivna pitanja se dele na više vrsta:
1. potpuno disjunktivna pitanja 2. nepotpuno disjunktivna pitanja 3. ekspektativna 4. odlučna pitanja 5. čista pitanja sa pretpostavkom, odnosno kapciozna pitanja koja su u stvari sa lažnom ili izmišljenom pretpostavkom 6. nadovezana pitanja – kada je ispitanik već podlegao sugestiji.
Ispitivanje okrivljenog
Cilj je ovog ispitivanja dobijanje priznanja. Osnovno pitanje prilikom ispitivanja okrivljenog jeste u kom momentu ga upoznati sa dokazima sa kojima raspolažemo o njegovom učešću u izvršenju krivičnog dela. Insistirati na priznanju. Onaj koga ispitujemo ne sme imati utisak da nam je njegovo priznanje važno.
Taktika poznaje niz načina za dobijanje priznanja. Jedan jeste sakupljanje i predočavanje dokaza. Drugi način je više puta ispitati okrivljenog na iste okolnosti da bi se došlo do kontradikcije u njegovim iskazima, koje kasnije koristiti kao metodu dokazivanja.
Jedan od načina može da bude i ukazivanje na prednost priznanja. Jedan od mogućih načina za dobijanje priznanja je tzv. sitan kriminalistički rad koji se odnosi na eventualno počinjenje drugih krivičnih dela koja nisu procesuirana.
Priznanje može da se dobije delovanjem na osećanja, emotivnu vezanost za određena lica iz njegovog okruženja: članovi porodice, ljubavnici, prijatelji itd. Ovaj način može da bude uspešan pre svega kod delinkventa početnika, slučajnih krivaca ili krivaca iz strasti.
Okončanje obrade - krivično gonjenje, proterivanje ili likvidacija
Okončanje obrade može se vršiti na dva načina - realizacijom i obustavom. Realizaciju čine operativno taktičke mere i radnje SDB koje su usmerene na presecanje neprijateljske delatnosti lica pod obradom sa ciljem da se krivično goni, ili da se na bilo koji drugi način onemogući dalje neprijateljsko delovanje lica pod obradom. Realizaciju možemo vršiti na više načina:
1.krivičnim gonjenjem lica, podnošenjem krivične prijave
2.fizičkim uništenjem lica-objekta obrade
3.angažovanjem objekta obrade
4.upozorenjem objekta obrade
5.proterivanjem iz zemlje ako je u pitanju stranac.
Realizacija obrade ne mora uvek da znači krivično gonjenje lica, koja su bila pod obradom ili kažnjavanje druge vrste. Može se desiti da bude u formi fizičkog uništenja, što je ranije bilo u praksi. U praksi SDB veoma mali broj obrada okončava s krivičnim gonjenjem iz više razloga, a najčešće što u toku vođenja obrade nismo obezbedili odgovarajuću dokumentaciju za potrebe krivičnog gonjenja.
Za realizaciju obrade potrebno je podneti pismeni predlog u koji se precizno unosi prikaz neprijateljskih aktivnosti objekta obrade i sve što nam je poznato o toj aktivnosti. Posebno treba naglasiti način realizacije, krivična prijava, fizička likvidacija i drugim putem. Na osnovu pismenog predloga o realizaciji nadležni starešina u SDB donosi odluku. Obrade koje se vode nad odmetnicima, diverzantima i drugim opasnim elementima često mogu biti realizovane i fizički unuštenjem.
Ako se za likvidaciju koristi saradnik, treba ga posebno obučiti i pružiti svaku pomoć pri izvršavanju zadatka, treba mu staviti na raspolaganje sigurna sredstva, obučiti ga u rukovanju ovim sredstvima, lično ga obezbediti, jer najsitiniji propusti mogu imati velike posledice po njega...Saradnik se mora sačuvati od izvođenja na sud i krivične odgovornosti.
Pravilnik rada SDB iz 1990.
NE PROPUSTITE
Podsetimo, mehanizam za likvidacije, torture, proizvodnju savršenog straha i omraze stvoren je pred kraj rata. To “savršenstvo” se u početku se zvalo Ozna, posle Udba, DB i danas BIA.
U osnivanju 13. maja 1944. u Drvaru bila je uramljena u skoro hrišćansku ideju “Odeljenje za zaštitu naroda”. Iz te mimikrije rodila se zver, ideja Josipa Broza, kreativna ruka u razradi i praksi nosi rukopis Srbina Aleksandra Rankovića.
Ovo nije priča o tome kako je nastala krilatica “Ozna sve dozna”, nego minijaturna retrospektiva industrije smrti, kako je nastala, kojim metodama se služila, i na kraju – kakve mentalne i psihosomatske tragove je ostavila Srbima u njihovom genetskom nasleđu.
Ozna za Srbiju nastala je na Visu juna 1944. dok partizanske snage nisu dublje prodrle u Srbiju. Na njeno čelo postavljen je Slobodan Penezić Krcun, koji je već do kraja 1944. premrežio celu Srbiju moćnom Oznom. Koliko je ta mreža ozbiljno shvatala svoj posao pokazuje podatak da su 364 zaposlena oznaša do 1947. sačinili kartoteku od 47.534 lica. Primera radi, u Bosni ih je bilo oko 15.000, a Crna Gora svega 6.000 sumnjivih.
Pojedini bivši pripadnici jugoslovenske tajne policije svedoče da je “glavne neprijatelje” hvatao NKVD, dok je sitnije ribe prepuštao Ozni.
Po osvajanju gradova, Ozna zauzima zgradu zatvora ili neku veću kuću, i tu otvara svoje sedište. Često, po unapred sačinjenim spiskovima odmah kreću hapšenja, isleđivanja uz torturu, koja se završavaju tajnim streljanjima, uz skoro obavezno sakrivanje tragova. Dešavalo se i da su naknadno fabrikovane presude. O svim ovim poduhvatima, za razliku od ostalih tajnih službi u zemljama komunizma u Evropi, “naša” Ozna pažljivo je vodila evidenciju žrtava, kako bi docnije pratila članove porodice i potomke. Ti dokumenti su danas poznati javnosti, ali interesantno da je arhiv BIA i dalje dostupan samo istoričarima, ali ne i novinarima.
Praksa je bila sledeća: Po prijavi građana, koja je mogla biti samo na osnovu glasina, agenti Ozne su privodili osumnjičene, saslušavali i pravili njihov karton (dosije). U Beogradu se, na primer, sa svim kartonima i spiskovima dnevno (nekad i dva puta) odlazilo u Maglajsku ulicu (Dedinje) gde su ljudi iz glavnog štaba Ozne pregledali spiskove. Njihova olovka je najčešće ispisivala dve reči: „Banjica” ili „streljati” (uglavnom ovo drugo, ako su u pitanju bila uniformisana lica ili označena kao „izraziti neprijatelj”). Skinuti sa spiska na kojem su ljudi stavljeni u kategoriju S i određeni za streljanje bilo je gotovo nemoguće.
Likvidacije su rađene po unapred pripremljenom i dobro osmišljenom planu. Direktive sa vrha su bile precizne. Tražila se najveća tajnovitost i beskopromisni obračun sa “reakcijom i kolaborantima, kao i njihovim jatacima”. Jedan od najznačajnijih metoda naučenih u SSSR-u bilo je “pokrivanje”, na 10 građana dolazio je jedan poverenik, u svakom odeljenju ministarstava i ustanova ili pogonu preduzeća trebalo je ugraditi po jednog agenta. Članovi KPJ dobili su ulogu denuncijanata, a u velikim gradovima sistem špijunaže i kontrole došao je do stanara svake zgrade. Nastojnici zgrada imali su zadatak da za Oznu kontrolišu stanare i posetioce. Nepouzdani nisu mogli dobiti zaposlenje.
U jednom dokumentu Ozne piše: „Treba imati na umu da poverenici ne smeju znati jedan za drugog, kao i da se isti na radu pokažu što konstruktivniji. Samo streljanje mora biti izvedeno u najvećoj konspiraciji, tako da ni sam Štab brigade ne zna. Napominjem vam još jednom, da se ovo odnosi na sve one koji se nalaze u vašoj jedinici. Imajte ovo na umu, jer ukoliko se ne budete držali ovoga, snosićete lično punu odgovornost…”
(Kurir.rs/Ekspres.net)
