Igore, idemo redom. Prvo si mi bio kolega, pa postao ortak jer smo obojica tekvondo tate, onda smo negde zagrebali i prijateljstvo. Vremena za više nije bilo. I zbog toga sam baš tužan. Znam, sebično je, ali voleo bih da mi te nisu uskratile te neke sile koje ne razumem.
Porazila me vest koju dobih u ponedeljak. Znao sam sve, pa opet. Poraz. Prvo bol, pa praznina, pa tečnost u očima. Valja mi zvati tvoju Dadu, iako ne znam šta bih joj rekao. I onda sećanja počeše da naviru.
Bili smo prve komšije onih nekoliko dana dok su nam deca bila na kampu u Vrnjačkoj Banji. Pratili smo naše „galebane“, a ti si pravio šou. Pamtim još kako Dadi pretiš da će „peške za Beograd“ i kako ona kaže „voziće me brat Gojko“, pa kako se iskidamo od smeha svi redom. I one ćevape i voćnu salatu u bašti kraj šetališta. I neke savete koje si mom Matiji davao pred takmičenje: „Zadnji kružni i gotova stvar“. I opet kidanje od smeha.
Koliko samo reči o našem Partizanu izgovorismo, a da se ne namesti da bar jednu tekmu odgledamo zajedno. Evo, koliko danas igraće crno-beli, a ja ću biti u loži. Sa tobom. Svih 90 minuta. Više nam, složićeš se, neće biti potrebno. Igore, pozdravi gore na nebu armiju pravu. Imaćeš dobro društvo.
Ljubi te kolega, tekvondo tata, prvi komšija iz Vrnjačke Banje i brat „grobar“. Spavaj sad i sanjaj dobre stvari, dobri moj Igore, a ja ću sa tobom i o tebi pričati i dalje. Vodiće te Milica i Bogdan na buduća velika, ma šta velika, najveća takmičenja.
I ne brini, neće Dada peške u Beograd dok je brata Gojka.
Kurir.rs/Gojko Filipović
NE PROPUSTITE
