Hteo bih da vidim Dunav i Moravu. Onako, samo da sedim i gledam u reku. I da popijem čašu srpskog vina.
Tako, o svojom namerama i stremljenjima, ovih dana govori nobelovac Peter Handke. Svi su izgledi da će želja uskoro da mu se ostvari. Vanredne mere polako popuštaju. S velikim nadama očekuje se odluka da se od sredine juna ponovo otvore evropske granice. Taman da se briselska odluka poklopi s piščevim planovima.
- Mislim da odem malo do Srbije, krajem juna, možda, ili početkom jula. Put će mi organizovati prijatelji - otkriva Handke.
- Moji prijatelji iz Salcburga u Beograd idu baš drumom. Voleo bih i ja. Ali, stigle su me godine. Dug je to put.
Avionom će.
Kolima je zanimljivo. Uzbudljivo je kad promiču predeli, a destinacija se lagano približava. Cilj se polako materijalizuje. Čim se uđe u Sloveniju njegovog porekla, sve već postaje domaće. Miris bivše Jugoslavije.
- Lepo rečeno!
Do sada, otkako nas je zaključala pošast korone, uspeo je da otputuje samo do petnaest kilometara udaljenog Pariza. S maskom, u prevozu.
- Otišao sam pre neki dan, prvi put posle dva meseca. Tužan je Pariz. Stigao sam oko osam sati uveče. Nigde nije moglo da se ode. Čak su i parkovi bili zatvoreni, a klupe nedostupne. Razočaravajuće je sve to.
Svi su u pariskom regionu i dalje pod posebnim režimom. Virus zuji oko nas. Parkovi su otključani tek ovog vikenda, terase restorana biće otvorene u utorak. Prestonica se usporeno budi.
Nije ova korona ni za olovku, kaže nobelovac.
- Ne želim da nalazim pribežište u pisanju. Pisanje, ipak, mora da bude potreba koja dolazi iznutra.
Lepo je sresti se. Ali, nekom drugom prilikom. Distanca je i dalje glavna reč u savremenom pariskom rečniku. Ta čaša vina, biće, ipak u Beogradu.
- Slavićemo bez prestanka, poručuje.
NE PROPUSTITE
Kurir.rs/novosti/Goran Čvorović
