Ime i prezime Olivera Taricića, zvanog Švaba, nije opšte poznato kod nas, a trebalo bi da bude. On je bio jedan od heroja sa Košara.
Reč je o mladiću rođenom 1977. godine. Nadimak Švaba je dobio jer je rođen u Visbadenu, u tadašnjoj Saveznoj republici Nemačkoj, gde je i odrastao.
Ipak, činjenica da je, iako poreklom Srbin, rođen u Nemačkoj, nije ga pokolebala u jednoj stvari - ma šta da je pisalo u dokumentima, u njegovom srcu je bila Srbija. U Visbadenu je završio srednju školu, srpski je, kako kažu njegovi prijatelji i oni koji su ga poznavali, jedva znao.
Onih turobnih devedesetih, kada se glava gubila lakše nego petodinarka, i kada je armija mladih bila na prvim linijama fronta, Oliver je bio jedan od povlašćenih, nije morao da se brine da li će ga vojska Jugoslavije pozvati da brani otadžbinu.
Pa, ipak... U objavi na Fejsbuk stranici "Heroji sa Košara" i sajtu "Čojstvo", stoji zapisana informacija od koje i danas zastaje knedla u grlu: Oliver je bio vojni obaveznik SR Nemačke, i to je vešto izbegavao. Ali, kao neko ko je voleo iskreno svoju zemlju, vojsci Jugoslavije se sam odazvao.
Mladić koji je rođen u Visbadenu 12. septembra 1977, stupio je u Vojsku Jugoslavije juna 1998. godine i to u vreme kada je svima bilo jasno šta će se desiti u Srbiji.
U objavi na stranici "Heroji sa Košara", navodi se sledeće: "Jedva je znao srpski, jedva se sporazumevao sa drugovima, toliko pozitivan i blesav, da su se svi smejali kada odvali nešto na samo njemu znanom srpskom jeziku."
Tih godina, u strahu za sopstveni život, mnogi su bežali van granica Jugoslavije, ali Oliver je gledao da se domogne zemlje u kojoj su mu koreni.
Vojsku je služio u sklopu stroja 125. Motorizovane Brigade, koja je dejstvovala na Košarama.
Sa drugovima je delio dobro i zlo, a kakav je čovek bio, najbolje svedoče lepe reči i sećanja svakoga ko ga je upoznao tokom služenja roka, što se videlo u komentarima ispod objave o Švabi na društvenim mrežama.
O poslednjem susretu sa porodicom, postoje dve verzije. Po prvoj, nije uspeo, po drugoj, prema rečima njegove sestre koja se oglasila u vidu komentara, majka je ipak uspela da vidi sina pre nego što će stradati.
Naime, kako se navodi u objavi o njegovom životu, tokom maja meseca 1999. godine, majka i verenica su pokušale da ga posete, u čemu nisu uspele, pa su se na kraju čuli telefonom, iako su bile svega par kilometara od njega.
Prema drugoj i verovatno istinitoj, budući da se radi o tvrdnji njegove sestre Žakline ispod objave o njemu na stranici "Heroji sa Košara", majka i porodični prijatelj su ipak uspeli da se probiju do njega i da se vide pre Oliverovog stradanja.
Naime, svega nekoliko dana kasnije, 10. maja 1999. godine, Oliver je stradao nakon dejstva NATO avijacije, zajedno sa svojim ratnim drugovima sa Košara, Sašom Vasiljevićem „Đavolom", Vukomanom Tešovićem „Teškim”, Milanom Kenićem, Draganom Marinkovićem, momkom iz Padinske Skele, koji je ovom beogradskom naselju, pre neku godinu dobio i mural.
Dvadeset i tri godine kasnije, priče o herojima sa Košara polako isplivavaju na površinu, a njihova imena i herojska dela, tu su da se spominju i da nas opominju da nikada ne smemo da zaboravimo mlade, golobrade mladiće, čija su srca bila velika kao planina.
(Kurir.rs/Blic)
NE PROPUSTITE
