Kurir u metropoli u kojoj je čuveni toranj od 600 m i u kući Brus Lija! Ovde su milijarde, ali i stanovi s gaćama ispred i rešetkama

Za prvi let "Er Srbije" crvene mašne i ministri. Goran Vesić, spram resora, šef delegacije. Dočekuju ga visoki zvaničnici provincije Guangdong.

- Znate li da smo mi najbogatija provincija Kine - domaćini će.

- Znam, zato sam i došao baš kod vas - šeretski će ministar građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture.

Pade let baš uoči velikog kineskog praznika - 75 godina od stvaranja Narodne Republike Kine.

- Revolucija, Mao Cedung... - kreće Vesić govor, pljušte aplauzi na aerodromu.

Zadovoljan je, trlja ruke. Dobre sastanke potom napravi s kompanijama ovdašnjim, biće još puteva i pruga po Srbiji, i još vrpci za presecanje:

- Moj recept za braću Kineze je Mao. Uvek kod sebe imam knjigu Maovih citata na srpskom. Pa kad krenu Kinezi tamo-vamo, ja potegnem: "Što bi drug Mao rekao...".

Presekoše Vesić i ministar turizma i omladine Husein Memić crvenu vrpcu na aerodromu. Zaigraše zmajevi. Zadovoljan je i Memić - tek će kineski turisti da dolaze u Srbiju. Ima, veli, ako ne sledeće godine, a ono one potom opet da izbiju na prvo mesto po broju noćenja u Srbiji, koje držaše do korone. Ove godine očekuje ih i do 155.000, a tek kad se "zavrti" linija za Guangdžou...

Bezmalo dve godine srpski avioni lete u Kinu - Tjencin. Masa kineskih radnika u Srbiji ide tamo-vamo. Ali ovaj novi let je druga priča. Kao uostalom i sam Guangdžou, žila kucavica još slavnog Puta svile. Trougao Guangdžou - Hongkong (od kog je na svega 120 km) - Makao, i usred njega Šendžen, stecište je biznisa, velikog.

- Dok za Tjencin imamo snažan tzv. late booking, rezervacije u poslednjem momentu, za Guangdžou ljudi dosta unapred rezervišu, dosta je poslovnog sveta. Za svoja dva leta - ponedeljkom i petkom računamo na celu regija, koja je ogromna i bogata, i ima oko 200 miliona ljudi - priča nam Boško Rupić, direktor za komercijalu i strategiju "Er Srbije", s kojim doletesmo u "erbasu" s više od 250 mesta.

Sve je crveno u ovoj prazničnoj nedelji. Zastave na svakom koraku. Slavi se. Mada Maove slike nigde. Šljašte neboderi, grad je šaren, svetlucav, sav pretvoren u reklamu. Šljašti i toranj Kanton. Naziv duguje britanskom nazivu grada. Ne može se probiti, bezmalo sat vremena u kolapsu. Kina ima nedelju dana slobodnog. Svi putuju negde. Milioni i u Guangdžouu.

- A mi se žalimo na gužvu u Beogradu - neko će.

Oko tornja masa, policija trake drži da ih savlada na crvenom semaforu. Kad se konačno probismo, zlata bi vredno što su ministri tu - očas posla na 433 metara grdosije od šest stotina metara, u kojima je 150 antena. Sija grad u noći, sijaju i brodovi po Bisernoj reci...

Sutradan, po danu, kad odu ministri, doći ćemo mi iz medija s novim domaćinima, iz "Er Srbije" - da osvojimo 488. metar tornja, onaj otvoreni! Tu razbijam strah od visine na otvorenom - kao da ga nikad nije ni bilo, opušteno se naslanjam na ogradu i ivicu "ambisa".... Vele da je toranj peti na svetu po visini. Nakratko je bio i prvi, ali ga prestiže onaj iz Tokija - ko bi drugi nego komšija.

Pre decenije moj put u Guandgdžou beše na trk. Osta žal u tom trku što izgubih krstić iz Kumanice. I maltene ništa ne videh do redakcije novina ovdašnjih. Zaprepastih se kako je veliki list izgledao ko budžaci u kojima smo počinjali. A mi još tada imadosmo "open space", deskove... Al' dobar provod tad bi.

- Hej, Branka, Branka, Branka - pevali su i Kinezi, lepo proslavismo rođendan našoj Branki, pokoj joj duši.

Iako su letos uveli gradske autobuse i bez vozača - reklo bi se 22. vek, ipak, kao i Peking i Šangaj, i Guangdžou je spoj luksuza i nebodera sa udžericama i prošlim vekom.

Vožnja kanalom, ko u Veneciji. Idila. Al' zamalo. Gaće i stvari okačene na pretrpanim terasama, ispred zgrada... Rešetke na sve strane ovih omanjih starijih zdanja. Pa još građevinci, pospali po klupama, jer tu niču i nova zdanja. Mada upravo to i daje draž i neki ljudski oblik. Nije sve uglađeno.

- Zamisli da živiš ovako, pod rešetkama - dobaci neko.

Tek kad izađemo iz brodića u Muzej distrikta, shvatićemo i zašto. Kroz istoriju kuća i ovog grada još iz doba slavnih dinastija osta taj stil života. Tad su bili bambus i drvo, a danas rešetke. Omogućavaju da vrata i prozori ostanu otvoreni, čime hlade kuću, a opet čuvaju od lopova i neznanaca. Nove zgrade su već na klime nabaždarene.

Dvorana predaka klana Čen, koja nasta potkraj 19. veka, kada je svaka imućna porodica ostavljala nešto, sada je Muzej narodne umetnosti Guangdonga. A na samom ulazu ono što je u moćnim dinastijama bilo značajan simbol - kamena beba lav - za napredak, a i veliki lav kao simbol moći. Nestvarne, šarene figurice i prikazi po krovu. Boje ih na svakih osam godina, deo po deo, jer kiše i sunce ih izbledeše. Ova lepota bi fabrika u prvo vreme komunizma i maltene rasturena. A sada je na ponos, ali i mravinjak, kroz koji se ne da proći. Kao i svakom stopom metropole. Ne da se ništa ljudski videti i osetiti od silnog sveta. Još i upeklo, plus vlaga. Ali kad vetar dune, malo je lakše.

- To još s Tajvana stiže dovde dašak tajfuna - Ben će, lokalni vodič.

Ipak, shvatamo da imamo baš sreće s vremenom.

- Od marta do juna samo su kiše padale, svega dva-tri dana bila su suva - eto ga Ben.

Smeštamo se u čuveni hotel "Beli labud", jedinstven i u Kini. Još od te 1983, kad je otvoren kao prvi internacionalni hotel s pet zvezdica u Kini. Beli neboder, koji u holu čuva divni kaskadni vodopad s biljem juga Kine i ribama, ipak je porodična stvar ovog grada. Ovde opušteno dolaze na čaj, ovde je vreva non-stop. Kao i na celom ovom ostrvu Šamjan, koje podseća na kolonijalni period i Zapad kad beše tu od polovine 19. veka.

- Ovo je danas zgrada carine, a bila je konzulat - Ben će.

A pred moćnom carinom osoblje četkama riba crvene tepihe. Nestvarno.

- Aman, a tepih servis - smejemo se.

Senovito je i šarmantno glavno šetalište. Krošnje drvoreda spajaju se u luku.

- Ko u Vrnjačkoj Banji - ote se.

Ali nije Guangdžou samo danas, juče i Zapad. Guangdžou su i milenijumi. I to je ovde važno. U još jednom muzeju gledamo iskopine na mestu vladarske bašte, one od pre dve i više hiljada godina. Samo to osta od smene vladara, posle koje bi prah i pepeo.

A u restoranu nekadašnjeg premijera specijalitet - premijer. Glavni sastojak - pečeni golub. Pa aj da probamo premijera. Isekli ga domaćini, tu su rukavice ko iz farbe za kosu, treba odvojiti ovo malo mesa od puno kostiju. Kad pod batacima "iskoči" pečena glava! Ne beše mi dobro. Ali nije loše. Umočiš u neki sos i ide niz grlo. Ipak, osta se gladan...

- Mršav neki, znaš kakvi su oni visokoletači na Banjici, najela bi se dobro - kolega će.

Vakat nam je i kući ići. Pravac u "Er Srbija "erbas", pa 12 sati leta i Beograd. Hladno. Još je noć. Sviće kad stigoh u stan. Na terasi golub. Uhranjen...