"Video sam raketu iznad Dunava" Novosađanin koji se našao na mostu u trenutku bombardovanja: Dao sam sve od sebe da dođem do druge strane, nisam uspeo
Za građane juga Srbije, 24. mart 1999. godine prva je asocijacija na strah, neizvesnost, patnju i nemoć. Pamte ga po prvom prasku bombe, vatrenom bljesku i prvim žrtvama NATO agresije.Meštani sela Oblačina u blizini Prokuplja, gde je bombardovana kasarna, a čime je počelo NATO bombardovanje, pred kamerama Kurir televizije oživeli su svoja bolna sećanja na ovaj dan:
- Gorke i teške uspomene imamo na te dane, kada je krenulo to nezapamćeno bombardovanje. Sve je to unelo strah među našim stanovnicima. Ja sam tada bio na funkciji komandanta Štaba civilne zaštite, imao sam zadatak da sarađujem sa stonvnicima i pomažem im - rekao je Slobodan Todorović.
Dragan Veljković kaže da ih je prva bomba zatekla, jer su građani imali utisak da će bombe padati negde daleko, ali ne i u njihovoj neposrednoj blizini:
- Bilo je stradanja na ratištu onih koji su bili prisutni na Kosovu. Teško mi je da o tome pričam, ali meni je brat od tetke nastadao na Košarama.
On dodaje da ih je svako jutro budio zvuk sirena koji je neprekidno odzvanjao u njihovim ušima:
- Svi smo se bojali, a pokušavali smo da to sakrijemo od mlađih naraštaja.
Todorović kaže da je posebno potresno setiti se kolona izbeglica sa Kosova:
- Ne znaju gde im je porodica. Na jednoj strani roditelji traže decu, na drugoj deca traže roditelje. Veoma teška situacija i zato kažem da to ne sme da se prašta.
Povodom obeležavanja godišnjice bombardovanja u Sremskoj Mitrovici položeni su venci i cveće na spomen obeležja žrtvama, kako civilima tako i onima koji su dali živote braneći zemlju.
Radoslav Lazanski, veteran 63. padobranske brigade, rekao je za Kurir:
- U našoj jedinici je bilo veliko borbeno iskustvo i mi smo tako sprečili još veće žrtve. To iskustvo i želja da odbranimo zemlju i naše Kosovo nas je vodilo. Nije moglo biti neuspeha, iza je bila Srbija. Ako prodru na Kosovo, eto njih i kod nas u Vojvodini. Tenkovskim napadom bi brzo rešili sve što hoće. Nismo se dali.
Ivica Ševčuk, veteran 549. motorizovane iz Prizrena i 453. brigade iz Sremske Mitrovice, rekao je da su znali šta sledi, pa je objasnio:
- Prijavio sam se kao vojnik i počeo da radim u 453. motorizovanoj. Bombardovanje me je zateklo na radnom mestu kopača i predat sam radarskom odeljenju. Za par meseci bombardovanja sam dva puta gađan. Prva put je gađan Radar, drugi put smo gađani mi, u nekom putu.
Pero Malešević, predsednik Udruženja veterana Srema, kaže da nažalost u svim ratnim dejstvima najviše stradaju civili, a najmanje oni koji imaju pušku u ruci:
- Zato smo mi bili spremni da damo život da bi odbranili naš narod.
Među najteže pogođenim gradovima bio je i Novi Sad. Srpska Atina ostala je tada bez mostova, pod crnim dimom rafinerije i u strahu koji se i danas pamti.
- Kada je srušen naš prvi novosadski most je bila neslana šala, bio je prvi april. Uvek se setim reči Mire Banjac koja je rekla "danas je umro naš most". Mi smo grad i tada i sada shvatali veoma lično, svaka zgrada je čovek koji živi među nama - rekla je Biljana Krupinski, novinarka.
Kristian Lotrean, Novosađanin, kaže da ga je uzbuna zatekla na prvoj trećini mosta:
- Iznad Dunava sam već i video raketu. Dao sam sve od sebe da što pre stignem na drugu stranu, ali nisam uspeo. Ostao sam da stojim na strani mosta koja je ostala da stoji. Ja i par nas koji smo se zatekli na mostu smo imali sreće što je Velja Teodorović okrenuo čamac i spustio se prema nama da nam pomogne.
Tatjana Tanaskovski, Novosađanka koja je u vreme bombardovanja bila tinejdžerka, kaže da su se tokom bombardovanja mladi ljudi mnogo družili, pa je tada upoznala i devojku koja joj je danas kuma:
- Bili smo dovoljno stari da znamo šta se dešava, a dovoljno mladi da znamo šta se dešava.
Saška Drobnjak ispričala je da će zauvek pamtiti bombardovanje jer sada na jednom oku zbog njega ima veću dioptriju:
- Igrala sam se napolju i nešto metalno što je ostalo u vazduhu mi je upalo u oko. Pošto nismo imali mostove roditelji su morali skelom da me prevoze kod lekara.
Subotica je ciljano gađana sedam puta projektilima razorne moći. Iako protiv avijacije ljudstvo nije bilo nadmoćnije, čojstvo koje su pokazali naši vojnici daleko od svojih domova braneći državu svojim telima ne sme da se zaboravi.
Veselin Uzelac, Subotičanin, heroj sa Paštrika, rekao je za Kurir televiziju:
- Tada sam imao patriotska osećanja, nikakva razmišljanja nisam imao da li treba da budem tu, da li je ispravno ili neispravno. Mi smo unapred znali da ne možemo da se odbranimo ali nismo hteli da se ponizimo i spustimo glavu, pokazali smo hrabrost i odlučnost. Ta tri meseca smo ih zadržali na granici. Neko je bio na stvarno traumatičnom mestu, jedno je kada je neko pogođen iz puške, a drugo je kada nekog sebi bliskog skupljate u ćebe jer ga je pogodila mina.
Njemu je zbog povreda amputirana noga, a imao je samo 21 godinu.
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.
Kurir.rs
