"Tela ugljenisana, sina sam prepoznao po drvenom krstiću, ostao je ceo, ćerku po lančiću!" Petrovićima NATO ubio oboje dece! Majka: Sanjala sam zubi mi ispali

Dolazimo svaki dan na groblje. Oboleli smo, na lekovima smo, ali trudimo se da živimo iako nam do života nije. Samo dragoga Boga molimo da još poživimo zarad njih. Jer kad mi umremo, neće imati ko sveću da im zapali - kazuju nam uglas Zorica i Dragiša Petrović pred grobom oboje dece im, koje NATO ubi.

Autobus je išao iz Niša za Prištinu. A u njega je u Prokuplju ušla i baka s dvoje unučadi. Marija je bila osmi razred, htela te godine da upiše medicinsku školu. Nikola je bio treća godina PTT škole. Radovao se rođendanu.

- Otišli su za Vaskrs, koji bi 11. aprila, kod Dragišina dva brata. Ali, pošto su bili blizu kasarne u Prokuplju, koju su svaki dan gađali, odu 10 km dalje, u selo kod svekrvinog brata. I reše da se vrate kući za Nikolin rođendan - priča Zorica.

Bio je petak kad je poslednji put čula sina. Na poslu u Prištini, gde je morala da ide, radili su fiksni telefoni. U Gračanici više nisu.

- Sin mi kaže da su rešili sutradan da krenu kući. Rođendan mu je 7. maja i hteo je da ovde da proslavi s društvom, iako su svi su bili otišli, svega dva-tri druga ostala su u Gračanici.

Te noći Zorica je spavala kod strine. Muž nije bio tu, a bombe su samo sipali.

- Sanjala sam kao da idem u neku vodu, hoću da se udavim. A svi mi zubi popadali u vodu - seća se.

Sutradan je čekala decu, mesila hleb, da ih vruć sačeka.

- S Dragišinim starim ocem sam bila kad na radiju kažu da je raketiran autobus koji je išao iz Niša za Prištinu. Testo mi ispade na pod. Stari kaže: "Što plačeš, što kukaš?!" Rekoh: "Pogođen je autobus u kom su deca i svekrva."

Kreće agonija - te bili su u tom autobusu, te ipak nije njihov, te da nisu kod rodbine u Podujevu...

- Išli su ljudi svuda da ih traže. Ništa. Kad je Dragišin brat rekao da ih je stavio u taj autobus, nisam više nade imala.

Tri-četiri dana kasnije Dragiši javljaju da mora kući. Čuo je za bombardovanje autobusa, ali i ne sluti...

- Imao sam "fiću", mislio sam da je nije Nikola uzeo, pa napravio udes. Ali kad sam došao, video narod, puno dvorište i ulica... Tu je bio kraj.

Svega. Pa i života.

- Zvali su iz Prištine da dođemo po leševe ili da ih nose gde god znaju. Još i to da su. Ovako makar znamo da su nam deca ovde - Zorica će.

Četvrtak je bio kad je Dragiša otišao u Prištinu.

- Tela ugljenisana. Mariju sam prepoznao po zlatnom lančiću, koji je ranije bio pokidan i sastavljan, pa baš po tom prespajanju. Nosila je i slovo M kao privezak. A Nikolu po drvenom krstiću. Majka je imala krupne zube i po njima sam je identifikovao - priča, a Zorica će:

- Sahrana je bila odmah sutradan, u petak. Na Nikolin 17. rođendan.

Sveće koje palimo vetar gasi. Navlače se tamni oblaci. Kiša počinje. Idemo kući. Na dva minuta od groblja, u dvorištu s gvozdenom ogradom vreme kao da je stalo. Da nije leja mladog luka svud pred kućom, reklo bi se da žive duše nema. Kuća ogromna, roletne uglavnom spuštene. A na njoj ništa decenijama nije rađeno. Nemaju za koga Petrovići.

- Posejemo ponešto, zanimamo se da nam prođe vreme - Dragiša će dok preskačemo leje, a Zorica veli:

- Penzije su nam male. Ali ne žalimo se, za hranu imamo.

Unutra založena vatrica u "smederevcu". Na zidu slike nasmejane dece. Na stolu vaskršnja jaja. U foto-albumu detinjstvo, folklor, svadbe, razredi... Donosi Dragiša kesice. U onoj s delovodnim brojem iz prištinske mrtvačnice - lančić. Sagorela gomilica tankog zlata, ne poznaje se M. U drugoj krstić - drven, ceo, malo potamneo. I Isus se razaznaje. Čak je i tanki kanap tu. Neverovatno!

- To je sve od naše dece - reći će otac.

- Sada bi bili svoji ljudi. Imali po više od 40 godina. Njihovi drugari su porodični ljudi. Neki su profesori, neki direktori... - majka će.

I nikom ništa. Pravde nema.

- Zvali su me 2000. godine u Beograd, u komitet za ratne zločine. Dao sam izjavu, odneo papire. Rekli su da će da jave. I od tog dana do danas - ništa - priča otac, a majka će:

- Jedino ako Boga ima, pa da nekad kazni one što su ih ubili, makar i posle naše smrti...

Vadi sva jaja iz činijice i pakuje nam. Treći dan je Vaskrsa, da ne odemo praznih ruku iz kuće...

Čovek koji se zatekao na mostu u Novom Sadu tokom bombardovanja za Kurir ispričao svoju priču