Aleksa (14) se ubio zbog vršnjačkog nasilja, želeo je da strah prestane, da bol umine! Objava njegove majke kida dušu: "Naučila sam da te oživim..."
Aleksa Janković je imao svega 14 godina, kada je zbog vršnjačkog nasilja, oduzeo sebi život. Isto toliko godina je prošlo od njegove smrti.
Vršnjaci su Aleksu, kako su mediji pisali, mučili, tukli, hvatali za vrat, udarali mu glavom u drvo... 10. maja 2011. godine, kada više nije mogao da izdrži, skočio je sa trećeg sprata zgrade.
Njegova majka Aleksandra Janković se, povdom godišnjice njegove smrti, oglasila potresnom porukom na svom Fejsbuk profilu.
"Naučila sam da te potisnem duboko u deo duše gde miruješ, zaštićen od svake nedaće i zla!
Naučila sam da te udahnem u svaku misao, delo i čin.
Naučila sam da te oživim onda kada se borim i kada mi je teško.
Naučila sam da ti šapućem ime u molitvama, da te dozovem u snove da bih osmeh vratila.
Naučila sam da te ispisujem slovom i da ti lik napišem u odustvu svetla.
Naučila sam da te zamišljam, milujući i da ljubim to preslikano lice moje.
Naučila sam da te čitam i pronalazim u pesmama i citatima.
Naučila sam da zaspim i da se budim sa teškim teretom u grudima.
Naučila sam da se smejem i hodam, da se saplićem, ali ustanem.
Naučila sam da životarim, ali ne i da živim bez tebe!
Prestaću da se trudim i učim ponog trenutka kada se ti i ja zagrlimo u onom našem polju suncokreta.
Ne samo od svoje majke, čija je tuga, naravno, nemerljiva, Aleksa nije zaboravljen ni od drugih. Njegova priča opomena je za sve roditelje, ali i društvo.
Jedna od sugrađanki, Jovana Mirković je na Fejsbuk grupi "Novosađanke" podsetila na ovaj tragičan slučaj. Njenu objavu prenosimo u celosti:
"Aleksa je dobio batine od svojih vršnjaka u oktobru. I u novembru i decembru. Udarili su mu šamar naočigled nastavnika koji je bio sa njim u kolima. Kada je nastavnik izašao iz kola da ih opomene, mali "anđeli" su krenuli da ljuljaju auto u kojem je Aleksa ostao sam. U januaru je bio kod dečijeg psihijatra, gde je konstatovano da ima posttraumatski sindrom. Dobio je terapiju lekovima. Dete od 14. godina je dobilo psihofarmko terapiju.
Majka je, kao savesni roditelj, obavestila razrednu da je dete na terapiji i da mu se dešava da se umokri.
Sledećeg dana, devojčice su polile Aleksu sokom tako da izgleda da se upiškio. Da dokaže da nije, Aleksa je krenuo da otkopčava pantalone, a predmetna nastavnica je njega kaznila. Sledećeg dana dobio je batine od kojih je dobio potres mozga. Želeli su da ga zadrže na klinici, ali Aleksa nije hteo. Bojao se da će ga i tu naći.
Roditelji su morali da potpišu saglasnost da ga vode kući na svoju odgovornost.
Iz sledećih batina kao "ukras" dobio je longetu na ruci.
Policija je ušla u školu u aprilu.
Fizičko nasilje je prestalo, ali psihičko nije. Zlostavljači su pretili da će zapaliti auto njegovih roditelja.
Da će mu majku silovati.
Otuda kompulzivno zaključavanje vrata svako malo. Brava je morala da se promeni.
Prestao je da jede. Znate onu izreku: "Ja jedem, ono mi se vraća". E, pa to se Aleksi desilo - nije mogao da proguta zalogaj.
Batine bi mogao i da zaboravi, ali strah od njih ne.
Strah da ga svakog trenutka mogu povrediti ili što je, čini mi se, za njega bilo nepodnošljivo: mamu ili tatu.
Koliko je bola bilo na njegovoj duši, to ljudski um pojmiti ne može.
Sigurno toliki da više ne može da hoda, diše i živi na ovom svetu.
Skočio je sa trećeg sprata da strah prestane, da bol umine, da reši problem svima.
I rešio je: nedelju dana nakon njegove smrti učenici iz njegove škole su otišli na ekskurziju.
Kada je, nakon što se Aleksa ubio, policija došla u školu, vršnjaci koji su ga zlostavljali su se slikali ispred policijskog automobila, glumeći da su uhapšeni.
Roditelji koji su pokucali i otvorili sva moguća vrata da nađu pomoć, svoje dete su poslednji put videli kad su zatvarali mrtvački sanduk.
10. maja je bilo tačno 14 godina od kako se ubio.
Pamtimo te, Aleksa".
