"NEĆEŠ NA MORE" Potresna kolumna profesora Čedomira Antića o sinu sa autizmom: Borba za pravdu i ljudska prava - VIDOVA POBEDA
Profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu Čedomir Antić napisao je za "Politiku" potresnu kolumnu o presudi u korst tužbe njegove porodice protiv "Er Srbije" zbog nepuštanja sina Vida Antića u avion zbog autizma.
"Krajem decembra 2025. godine Apelacioni sud u Beogradu potvrdio je odluku nižih sudova i presudio u korist tužbe koju su roditelji maloletnog Vida Antića podneli protiv 'Er Srbije'. Time je posle gotovo čitave decenije postignuta pravda. Bila je to parnica s malom, simboličnom vrednošću. Središnji zahtev bio je da jedna renomirana, nacionalna kompanija prihvati odgovornost, zakon i ponaša se u skladu s etičkim idealima koji su nadahnuli pravnu državu.
Ono što se dogodilo tog avgustovskog dana na Aerodromu 'Nikola Tesla' nebitno je u poređenju s bilo kojom nesrećom ili tragedijom. S tolikim smrtima, globalnim ratom, pandemijom, sukobima u srpskom društvu. Jednom desetogodišnjaku neko je, i ne pogledavši ga, na osnovu procene da je previše veliki da bi javno plakao, kao i da autističnima nije mesto u avionu – osim ako nisu u stanju obamrlosti izazvane nepropisanim lekovima – uskratio pravo da putuje, ali i da boravi u jednoj javnoj zgradi. Dečak je ostao živ, nepovređen – najvažnije... Nije otišao na letovanje, ni tada, niti bilo kad kasnije – za javnost nebitno. Danas ima dvadeset godina. To je, naravno, ništa u odnosu na stotine hiljada poginulih u svetu tokom prethodnih devet godina. Beznačajno je u odnosu na stradale, nekoliko godina od Vida mlađe vršnjake u školi 'Vladislav Ribnikar', mladost pokošenu u Duboni i Orašju, narod poginuo pre dve godine u Novom Sadu...
Ono što smo Vidova majka, baka, ja i ostatak porodice želeli, bila je jedna načelna pravda. Ta pravda nikoga ne bi oštetila, ne bi nikome donela bol, ne bi nikome donela večnu sramotu. Naime, osobe s autizmom žive svoje živote s nama i pored nas. Neki od njih su danas naši učenici i studenti, rade s nama. Oni nisu opasni, po pravilu nisu agresivni (osim ponekad prema sebi), glasni su, ali ne mnogo glasniji od druge dece, a da ne govorimo o pijancima i drogiranim selebritijima. Tokom suđenja otkriveno je da je 'Er Srbija' i formalno imala različit odnos kad je reč o osobama s posebnim potrebama kada lete za Njujork i kad lete na druge destinacije. Dakle ljudska prava zavise od toga da li putujete na Menhetn ili idete u selo Seljani u Crnoj Gori.
Presuda je zato trebalo da bude presedan.
Ja sam povlašćen čovek. Profesor sam univerziteta, a i da to nisam – dovoljno sam imućan da do nekog srpskog sela na crnogorskoj obali dođem na nekoliko načina. Živim u Beogradu, koji je prema deci s posebnim potrebama gostoljubiviji, bolji, solidarniji i čestitiji nego velika većina gradova Evropske unije. No, zamislite mog kolegu koji predaje istoriju s nepunim fondom časova u, recimo, Plandištu. Njegovo desetogodišnje dete je u to vreme učilo u redovnoj školi, bez asistenta, uz pratnju i pomoć majke koja je radi negovanja takvog učenika napustila posao i život upodobila jednom teškom stanju (a ne bolesti). Često su s tom porodicom – opterećenom detetom koje ne trpi socijalne kontakte, a ne druži se sa drugom decom – prijatelji i rođaci smanjili ili čak prekinuli veze i druženje. Stariji članovi porodice neretko vide stanje potomaka kao nekakvu naslednu nesreću ili višnju kaznu. Iz tog, ali i mnogih drugih razloga, te porodice su propale po svim mogućim linijama spora i sukoba. Takva porodica cele godine štedi da bi u najskromnijoj meri zakratko promenila svoj život. Za njih odlazak na letovanje nije ni odmor ni bogzna kakav luksuz, već izlaz, neka vrsta pribežišta, promena onih dana koji su svi isti, a u službi voljene osobe koja kao najveću nesreću vidi promenu rutine. Ta rutina, kao i svi razgovori – ako osoba s autizmom uopšte govori – u većini slučajeva svode se na potrebe ili ponavljanja izražene uvek istim redom reči, često pogrešnim, ponekad teško razumljivim... I onda je takvom nastavniku ili nastavnici, koji je čitave decenije brinuo o obrazovanju, ali i vaspitanju naše dece, ne obraćajući pogled na njega i njegovo dete, partijska aktivistkinja u uniformi zemaljske stjuardese rekla da će mu 'skinuti' dete sa leta. Smesta se oko njega i cele porodice napravi krug znatiželjnika kao da je na aerodrom doveo gubavca ili džinovsku stonogu. Zatim dođe aerodromsko obezbeđenje koje indiskretno stane iza njega i njegovog deteta kako bi ih na mig neutralisali i izbacili. Ako bude dovoljno, da se i sam ne rasplače, i zatraži višu instancu ili razgovor s pilotom, odbiju ga, pa ga sve s pratnjom, opet na njegov zahtev, odvedu kod aerodromskog lekara. Lekar, zapušteni strastveni pušač pred penzijom, specijalista medicine rada, i ne pogleda dete, već odmah počne da piše kako roditelji nisu obeznanili autistično dete analgeticima, nisu ga 'pripremili' za putovanje, pa im zbog toga zabranjuje da se ukrcaju u avion. To što je preporuka da se deci u razvoju, ako ne trpe veliku bol i napade, ne daju takvi lekovi za smirenje, njega ne zanima, jer zaposleni valjda treba da bude odgovoran kompaniji. Potom njega i njegovo dete izbace sa aerodroma.
Kad sam o ovome pisao Lekarskoj komori, oni nisu konsultovali svoje članove koji se bave autizmom, već su stali uz svog kolegu. Otpisao sam im da se drže 'kodeksa lopova' umesto Hipokratovog – nikada mi nisu odgovorili.
Za razliku od mog 'kolege iz Plandišta', ja sam odmah izašao u medije. Javna sam ličnost već trideset godina (u to vreme dvadeset godina). Svi su hteli da me čuju, posebno zato što s druge strane, osim nemuštog saopštenja, nismo čuli odgovor. Kada sam ih u potpunosti medijski predstavio, najavio sam tužbu. Prvo smo dobili mišljenje zaštitnika ljudskih prava. Jedva. Opet su psihijatri, defektolozi i razni dobronamerni ljudi u toj kancelariji morali da dokazuju o čemu je reč. Potom smo dobili presudu – prvu 2022, a drugu 2025. godine. Dane Kondić, tadašnji poput evropskog komesara plaćeni generalni direktor 'Er Srbije', nije nas pozvao na razgovor. Kad je video kolika je medijska šteta, okupio je naše sapatnike iz udruženja i rekao im – 'možda smo prekršili zakon, ali šta sad da se radi'.
Devet godina je prošlo. Kada sam pre mesec dana pozvan u 'Er Srbiju', već je tri godine tekla kamata na presuđeni iznos. Nije reč o velikom novcu, ali pošto je ta kompanija u međuvremenu dobila četvrt milijardi evra budžetskog novca, pretpostavljam da mi je deo novca platio i srpski poreski obveznik (dakle verovatno sam i sam sebi platio). Dobio sam izvinjenje. Dok mi je pravnica 2017. pretila sudom, sada sam dobio iskrenu rečenicu od čoveka koji u to vreme nije bio zaposlen u kompaniji. Ipak, rečeno mi je da tih 2.000 evra s kamatom od 1.100 možemo da dobijemo odmah, ali su nas molili da odustanemo od objavljivanja presude u novinama. To navodno šteti 'Er Srbiji'. Ja sam Srbin, i firma koja nosi naziv moje otadžbine uvek ima moju podršku. Ipak, ta presuda suština je naših težnji. Zbog nje smo se i sudili čitavu deceniju. Njen tekst je i objavljen u petak, 3. aprila 2026. godine, na 21. stranici 'Politike'.
Pristojni i humani pravnik današnje 'Er Srbije' pitao me da li bi imalo smisla da dovedemo Vida da mu oni izraze žaljenje zbog događaja od pre devet godina. Zahvalio sam u ime Vida i svih članova porodice. Vid ima dvadeset godina, ali bio sam siguran da ne zna šta je suđenje, da nije svestan šta se tada dogodilo i da se tog davnog vremena više i ne seća, bar ne na način na koji bi ga pamtila većina njegovih vršnjaka.
Ipak, dok smo se pre neki dan šetali pokušao sam da ga podsetim na to što se dogodilo. Nije promenio raspoloženje, ni izraz lica, ali je tiho i nezainteresovano rekao: 'Nećeš na more."
· Reaguj