Najnovije vesti

ŽIVOTNA ISPOVEST DRAGUTINA TOPIĆA: Optužba za doping me je gurnula u kocku, a ona spasila od samoubistva! Sad stvaram šampione
Foto: Privatna Arhiva, Starsport

RAZGOVOR S POVODOM

ŽIVOTNA ISPOVEST DRAGUTINA TOPIĆA: Optužba za doping me je gurnula u kocku, a ona spasila od samoubistva! Sad stvaram šampione

Moja životna priča
12:40h

Težak čovek. U ove dve reči najbolje opisuje sebe. Tvrdoglav, uporan i impulsivan. Da nije takav, ne bi bio ovo što je danas. Ne samo otac srpske
rekorderke u skoku uvis Angeline Topić već i vlasnik i dalje važećeg juniorskog svetskog rekorda. I kad je skakao uvis i kad se borio
s vetrenjačama ili sa samim sobom, pa i danas, kad u svom klubu po pravilima koje sam postavlja stvara nove atletske šampione, Dragutin Topić je ostao - samo svoj. I, još nešto - bio je Konstrakta pre Ane Đurić

Početak

Selio sam se nekoliko puta u životu; na primer, iz centra Beograda u Sremčicu, pa onda nazad u grad, u kom sam kasnije Zvezdaru zamenio Banovim brdom, gde sam i danas. Sad kad ti ovo budem rekao, zvučaće kao da sam mnogo star, ali u ono vreme, kad sam ja bio klinac, sport je bio dostupniji svima.

A znaš i sam kako je to, ideš tamo gde ti ide društvo. Ja sam se tako vukao za tim svojim društvom i u Sremčici, gde je jedini mogući izbor bio fudbal, krenuo sa fudbalom. Logično. Kako sam sazrevao, tako sam postajao svesniji da je individualni sport ono što me krasi. Nije da nisam mogao da budem dobar u kolektivnom sportu, mogao sam, ali baš zbog karaktera o kojem ću da ti govorim opredelio sam se za individualni i tu se najviše pokazao.

Roditelji

Moram da kažem da sam imao i podršku roditelja, koji se nisu mnogo mešali. Bio sam i ostao težak, tvrdoglav i uporan, jer verujem da je ono što radim najbolje za mene i one koji me okružuju. To se ispostavlja kao tačno, iako mnogi to neće da priznaju. Impulsivan sam, volim samoću i da razmišljam. Kad je sport u pitanju, vidim gde su rešenja i trudim se da od dva-tri moguća izaberem najbolje. Kao trener svojim takmičarima dajem slobodu da sami pronađu put. Tu sam da im pomognem.

Tako je nekako bilo otkad pamtim. Imam brata Vojislava i polusestru Sanju iz očevog prvog braka i oni su uvek tu za mene, kao i ja za njih. Drugačiji sam i od oca; on je, recimo, platu doneo i predao majci na upravljanje, a ja ne, ja volim da učestvujem u kućnim dešavanjima, da plaćam, pomognem, šta i koliko mogu.

Škola

Nisam tip koji trpi, pa sam često menjao sredine i tražio onu koja će meni da se prilagodi. Mama Mirjana i tata Miroslav su radili u prosveti. Mama je imala mnogo poznanstava, a ja sam tražio društvo koje će da me prihvati. Nikada to nisam radio zbog ocena, to nije bio problem. Danas nisam u kontaktu sa tim ljudima, jer sam zbog karaktera često menjao društva ili su ona menjala mene.

Prave prijatelje imam samo u sportu i to više iz inostranstva. Danas je to lakše, jer ima više načina. Patrik Sjeberg i ja smo imali istog menadžera i mnogo vremena smo bili zajedno. Šveđanin je pun životnog iskustva i pomogao mi je mnogo puta da šire sagledam život.

Individualac

Proces selekcije u atletici je takav da je trčanje prvo, a tehničke discipline su poslednje. Naročito kod dečaka, gde pubertet dolazi kasnije, pa još ako ste fizički retardant, kao što sam bio ja, koji je morao da sačeka rast i sve što prati fizički razvoj dečaka koji kasni za generacijom. Kasnije sam dobio i na odrazu. E, to su prvi preduslovi. A nisam planirao skok uvis! Sve je puka slučajnost.

Na stadionu Crvene zvezde bilo je takmičenje u troboju tokom kojeg sam trčao, bacao kuglu i prvi put skakao uvis. Pre toga nikad nisam video ni sunđer na koji se pada, a ne da sam probao da skačem. U tom momentu sam u skoku uvis bio najbolji, ali sam nastavio da trčim. Ipak, činjenica da sam pobedio u skoku uvis ostala mi je u malom mozgu. Sve do trenutka kada je nastavnik fizičkog u osnovnoj školi pitao da li neko zna da skače? Javio sam se, iako - ponavljam, skoro da pojma nisam imao! Računao sam, ipak, da znam i digao ruku kao veliki majstor. Ispostavilo se sudbonosnim, jer sam bez ijednog treninga pobedio u školi, opštini, Beogradu i bio treći u Jugoslaviji.

Helsinki

E, a prvi susret s atletikom bilo je Svetsko prvenstvo u Helsinkiju 1983. godine, sećam se. Znaš kako, dva TV kanala su te na neki način mamila da pratiš sport i da se putem ekrana upoznaš sa herojima detinjstva ili mladosti. I onda - neopisiv je osećaj kada se kasnije, koju godinu kasnije, sretneš sa tim alama! Čoveče! Prvi put sam to doživeo na prestižnom mitingu u Cirihu. Eeeeeej, gledao sam ih na ekranu, nedostupni i daleki, a sad se takmičim s njima, uz mene Karl Luis, Edvin Mozes... Ludilo!

Krize

Kako sam se borio? Ne znam! To dugo pitaju i Novaka Ðokovića, koji je mentalno toliko jak da ljudi često ne veruju. Otkud znam. Ima onih koji smatraju da je lakše u kolektivu, meni nije. Meni je lakše samom. Sada kao trener, recimo, vidim da za mnogo toga treba vreme, da nešto proživiš. Mislim da je, ma koliko težak, sazrevanje jedan jako lep proces.

Amerika

Eh, Amerika... Tamo su sportisti uspešni ljudi. Imao sam osećaj pripadnosti u školi. Poštovali su me, a to imponuje. Čak i kada se nešto loše desi, kažu: „Dobar posao, sutra je novi dan.“ To mi je pomoglo da shvatim da kada se, da se tako izrazim, desi sranje, radimo i idemo dalje. Uspeha će biti. Taj pristup je u slučaju individualnog sporta bolji. Atletika je sport koji se slabije prati, nije toliko popularan, da se ne lažemo. Svi se sete Topa kad treba medalja, a šta je bilo prethodnih 365 dana, nikog ne zanima. Zato lobanja mora da bude najjača i da radi trista na sat. Ne da budeš p...a. Moraš da imaš „kohones“.

Kum Mihajlo Švraka

Moj trener i kum Mihajlo Mika Švraka imao je običaj da kaže da ima svoj sistem treninga, ali nema čoveka da sprovede ono što je zamislio. Kada sam se ja pojavio, priča se promenila, tvrdio je da sada ima i čoveka kakav mu je potreban. Nisam nikada saznao šta je video u meni, niti šta ga je ponukalo da tako nešto priča.

Inače, verujem da veliki trener mora da ima veliki nos, da neprestano njuši i traga za talentom, dok ne nađe dijamant ili, zašto ne, i dijamante koje će da izbrusi. Verujem da sam od njega nasledio dar za procenu talenta. Ne grešim! Možda sam se negde i ogrešio, ali u proceni ovih sa vrhunskim potencijalom greške nema.

Osice i Budimpešta

Iskreno, u Beogradu devedesetih nije bilo uslova za trening. Osice su me, bre, izujedale jednog dana! Ozbiljno ti kažem! Roj je izleteo iz sunđera na koji se pada posle skoka. Zbog tog „blagostanja“ često se odlazilo u Budimpeštu da bismo trenirali u uslovima potrebnim za vrhunske rezultate. Pitaš da li sam hteo da odustanem? Ne, u tom trenutku znao sam šta mi je cilj. Odustajanje, ali zbog povreda mi se motalo po glavi 1998. godine, ali sam i to pregurao i nastavio da se takmičim. Znaš šta me je najviše nerviralo u tom periodu? Nedostatak uslova za lečenje! Eto to. I koštalo me to, zašto da ne kažem, danas imam tri zdrava pršljena! E, taj nedostatak uslova smo prevazilazili na razne načine. Mika je bio majstor improvizacije. Ne mogu da se setim nečeg neobičnog, jer je kod njega sve izgledalo logično. A i jeste tako, mislim da za dobrog trenera nema prepreke koju ne može da pređe ili joj nađe alternativu. Sve može.

Svetski rekord

Nisam imao predstavu da će skok preko 2,37 na Juniorskom prvenstvu sveta u Plovdivu 1990. godine važiti do danas. Da se razumemo, taj rezultat bi na svakom takmičenju bez dileme doneo medalju, ali nisam imao predstavu koliko je vredan. Rekordi služe da se obaraju, al’, eto, ovaj traje... Ponosan sam i drago mi je što je taj skok ušao u istoriju. Inače, kad već pomenuh istoriju, kao dete sam maštao da se bavim istorijom, arheologijom ili filologijom. Eto, i to da kažem.

Zlato u Splitu i miris rata

Iste godine u Splitu sam sa preskočena 2,34 postao seniorski šampion Evrope. Uh, takmičenje je bilo fantastično, 50.000 ljudi koji su sve vreme podržavali nas koji smo se takmičili za Jugoslaviju. To pamtim i zahvalan sam. Ipak, osećala se tenzija, sve je mirisalo na rat. Naročito na ceremoniji svečanog otvaranja, koje je zapravo bilo politički skup i promocija Franje Tuđmana i HDZ.

Olimpijske igre

Pred Barselonu 1992. imao sam 21 godinu i nisam bio spreman da tamo odem kao pojedinac, bez kolega iz ekipnih sportova. Bez opreme, sa imenom Jugoslavije, pod zastavom Međunarodnog olimpijskog komiteta. Mučno je bilo. Čak sam i prekinuo trening. Otplakao sam eliminaciju od strane MOK i otišao na odmor. Sport te, međutim, tera da brzo sazrevaš i očvrsneš. Igre su mi tada bile takmičenje u nizu. Tek kasnije, 2004, pred Atinu, počeo sam da mislim o tome, da nije jednostavno tamo stići. Norma od 2,31 predstavlja ozbiljan izazov. Ej, ima takmičenja na kojima taj skok donese medalju! Šest puta sam bio na Igrama, mogu da kažem da je to ogromna čast i iskustvo koje bih poželeo svakom sportisti.

Atlanta

Atlanta? Uh! Mentalno i fizički sam bio najspremniji. Konkurencija je bila fantastična. Da su bili normalni uslovi, Artur Partika je trebalo da pobedi, a ja da se borim da ga u tome sprečim. Poljak je na 2,37 imao lep i najviši skok. Eto, nije se desilo šta je trebalo. To je verovatno najbolje takmičenje u istoriji. U tom momentu četvrto mesto mi je užasno teško palo jer je to bila možda i jedina realna šansa da se na Igrama popnem na postolje. A danas mi je to... potisnuo sam i ne sećam se. Majke mi. To i jeste odlika velikih, koji moraju da ustanu i brzo reše problem. Neuspeh te uvek više inspiriše, a ja sam to četvrto mesto tako sebi predstavio. Znaš, mene su uvek stavljali u vrh i očekivali medalju. To breme nije bilo lako nositi, iako nije bilo društvenih mreža, a i ruku na srce, atletika nije kao košarka ili fudbal, koji se prate svaki dan. Za nas se čuje samo kada se izlazi na veliku scenu.

Optužba za doping

Ozbiljna tragedija. To mi je najteži momenat u karijeri, ali i njega sam pobedio. Ono u šta sam siguran jeste da sam koristio dozvoljene preparate. Ali ne znam kako ja kao sportista mogu da znam tačan sastav svega što unosim u telo. Pa čekaj, sad na Juniorskom prvenstvu sveta u Kolumbiji takmičari su otrovani hranom iz hotela. Koju su svi jeli. Angelina i Teodora su jedva izašle na takmičenje. I, kao, niko nije kriv! Dešava se. A da ja progutam meso koje je negde kljukano nečim i nešto od preparata, koje nisam uzimao na svoju ruku, to se ne dešava?! To je jedan od glupih postulata. Tada, 2001. godine, psihički sam bio najstabilniji i superioran. Nastupila je smena generacija, nisam imao konkurenciju, pobedio sam na tri takmičenja, neka sam i prekidao, jer sam ostajao bez rivala. Čuvao sam se za Svetsko prvenstvo, na koje nisam otišao. Izgubio sam ne samo te dve godine koliko je suspenzija trajala, već i ko zna koliko docnije, dok se nisam vratio tamo odakle su me sklonili. Deo mog karaktera je želja da budem najbolji, i to me je uz unutrašnje impulse guralo napred.

Kocka

I onda... U to vreme otkrijem čari kocke... Koja me je masakrirala i finansijski i mentalno! A, opet, iz ove vizure mislim da bih se, da nije bilo toga, možda i ubio! Toliko sam bio depresivan i smučio mi se sport. S druge strane, atletiku nisam nikada smatrao poslom. Što je možda i greška, jer sam verovatno i zato imao finansijske debakle. Ona je bila i jeste deo moga bića. Danas ljudi misle drugačije, sve gledaju kroz novac, što nas udaljava od suštine. A to je - biti najbolji. Verujem da ljudi koji duže traju ne misle o novcu i ne gledaju na sport kao na posao, to je pre svega nadmetanje, a lova je posledica. Posledica dugog trajanja je i to da si malo na svoju ruku. Ja živim kako želim. Mogao bih sebe da nađem i u drugim stvarima, ali me ne interesuje. Akreditacija oko vrata i adrenalin na takmičenju mi trebaju. Nekoga vozi lova, nekoga ribe. A mene takmičenje. I uvek za sportistu nađem opravdanje. Strog sam kao trener, ali i osećajan.

Tata trener

Sa Angelinom je najlakše. Ona sama mnogo pomaže. Njen razvoj je takav da najmanje problema pravi. Srećan sam što je tako i što je najbolja. Pubertet je čudna boljka, prošlo je vreme kada joj je smetalo to što smo joj Biljana i ja i roditelji i treneri. Da si me pitao prošle godine o tome, svašta bih ti rekao. Sad, na sreću, izlazi iz puberteta i lakše je. Naši karakteri nisu ni blizu, više je na majku. Zapravo, nije ni na nju, svoja je. Sofija je osam godina mlađa, ali da ih vidiš zajedno, pitao bi se da li su im isti roditelji. A jesu.

Bio sam, kao i mnogi, ubeđen da ću biti tata kao Nikola Kojo u filmu „Mi nismo anđeli“, ali nisam. Sve je super, ona sada naravno ima dečka, i super je što ga ima. Meni je prvo priznala, mada se dalo naslutiti. Biljani to kao majci teže pada, ali, dobro, prošao je period iznenađenja i prvog šoka, sada je sve kako treba.

Nego, slušaj ovo! Bilja treba da se porodi sa Angelinom i ja shvatam da sa svoje 34 godine nemam knjižicu! A nema ni ona. Jer nikad nismo išli kod lekara. Tada smo shvatili da stvari u sportu, i atletici, kada pričamo o zaštiti, nisu baš kako treba.

Stres na tribinama

Teže mi je na tribinama, jer znam i vidim koje stvari i na koji način mogu da te udalje od cilja. Na velikim takmičenjima ti treba da budeš Supermen. A nije svako Supermen. Evo ti sada, na Svetskom prvenstvu za juniore Angelina je bila treća, kao i na Evropskom prvenstvu za seniore, a Teodora Bobetić je u Kolumbiji propustila priliku.

Realno, trebalo je da uzme medalju, sve se namestilo, ali nije uspela. To su sve detalji i situacije koje moraš da prođeš da bi bio u vrhu, gde sam za njih dve siguran da pripadaju i da će pripadati. Drugo, kao trener i bivši takmičar svestan sam da se sve promenilo i otišlo napred. Možda to bolje i vidim i zato što je moj trener Mika bio ispred svog vremena i sve ovo što je danas na raspolaganju predvideo je pre dvadeset, trideset godina.

Sada sam bio sa Angelinom i Teodorom na takmičenju. Angelina je uzela medalju, Teodora je propustila dobru priliku, ali, sad ti kažem, njima treba samo vreme. Mislim da će na Igrama u Parizu učestvovati, a kasnije će se Angelina redovno boriti za medalju, a Teodora biti bar standardan finalista. Tako ih vidim.

Nedostaju nam uslovi, a užasava me politička korektnost. Atletska dvorana je vrhunska, ali sam ja mislio da će se tamo spremati samo kandidati za vrhunske svetske domete. Kad ono, međutim. Tamo ulaze svi. Nije profi, i to mora da se promeni. Mi u našem klubu „Top džamp“ smo tu da napravimo smernice kako treba. Sada više nisam u situaciji da se time bavim toliko jer moram da se posvetim Angelini, Teodori i grupi koja ide ka svetskom vrhu. Zato je važno da se ovde u hali „Žarkovo“, gde radimo, osećamo kao kod kuće. Naš cilj nije novac, nego sportista za svetske domete.

Atletika je protiv takmičara

Naš sport je usmeren protiv takmičara. Pravila su takva da se, recimo, kod skoka udalj meri zadnji trag, pa sve devojke vezuju punđe. Uzmi, na primer, skok uvis. Mi jedini na stadionu, uz delimično bacače koplja, nemamo svoj prostor. I sad ti skačeš u drugoj polovini trajanja trke na 10.000 metara, kada se grupa razvuče na čitavu stazu. Spremaš se za skok, koncentracija, adrenalin i pred zalet protrči čovek. Pa sve iz početka. To je retardiran sistem, koji ide za nekom dinamikom. Ili sprinteri. Neko je procenio da izlazak „iz pucnja“ treba da bude za 0,1 sekund, ako ne bude, sledi diskvalifikacija. Kao da zaboravljaju da treniramo godinama i da smo sve što imamo dali za taj rezultat. Sa tim se redovno borim, jer je nelogično da skakači udalj ili troskokaši skaču sa vetrom u grudi ako može da se namesti ili odabere termin kada on duva u leđa. To nije isto, vetar u grudi skraćuje skok i za po 50 centimetara.

Košarka i zakucavanja

Mika je zbog nedostatka novca u atletici morao da iskoračuje iz atletike i radi i sa drugim sportistima. Jednostavno, u košarci i fudbalu je bilo više novca. Otišao je u Suboticu da radi sa košarkašima Spartaka i svojim prijateljem trenerom Goranom Miljkovićem Fincem. Tako sam često boravio na severu Bačke i trenirao u Subotici. Volim košarku, zakucavanja, pa se tako kroz šalu rodila ideja da zaigram za Spartak, što se jedne godine i dogodilo, i to baš protiv Crvene zvezde. Pogodio sam čak i trojku na tom meču! Pobedio sam i slomio tablu tokom takmičenja u zakucavanju na večeri košarkaških zvezda u Novom Sadu 1992, recimo...

Mika je i tamo napravio revoluciju u treningu i naučio me mnogim stvarima, koje danas kao trener koristim.

Kad me ne bude

Ne mislim o tome. Nekada sam kao mlađi, kad su se deca rodila, imao strah od smrti i mislio o njoj. Danas to gledam drugačije. Prolazan sam, kao i svi, i to je to.

Zabeležio Nenad Kiš

Prijavite se na newsletter.

Svakog dana besplatan pregled vesti na vaš e-mail.

* Obavezna polja

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...
track