Najnovije vesti

BIOLOŠKU MAJKU SAM UPOZNAO S 50 GODINA: Životna priča Miroslava Živanovića, o muzici, Alisi, buvljaku i BOLESTI koja ga je sasekla
Foto: Nemanja Nikolić, Privatna Arhiva

Moja životna priča

BIOLOŠKU MAJKU SAM UPOZNAO S 50 GODINA: Životna priča Miroslava Živanovića, o muzici, Alisi, buvljaku i BOLESTI koja ga je sasekla

Moja životna priča -

Prva sećanja u životu vežu me za Smederevo. Rodio sam se u Beogradu, ali su roditelji kada sam imao četiri godine, odlučili da pređu u Smederevo zbog posla, pa smo se posle vratili u Beograd.

Miroslav Živanović Pile
foto: Privatna Arhiva

A detinjstvo kao detinjstvo... Imali smo bande u Smederevu, kauboje i Indijance. Mislim da sam ja uvek bio Indijanac. Sećam se da sam imao puno klikera kojima sam se igrao na ulici s drugom decom. Detinjstvo je bilo bezbrižno. Živeli smo sasvim okej, potičem iz radničke porodice te nije bilo potrebe za razbacivanjem nikada. Bio sam dobro dete, sećam se da sam bio izuzetno skroman, verovatno zbog nemaštine u kojoj smo se nalazili kao društvo. Nisam imao brata ni sestru dok sam odrastao, bio sam jedinac.

Dve majke

Moj otac Dragoslav rođen je u Pomoravlju, a u potrazi za poslom je došao u Beograd, gde je upoznao moju majku Ivku, koja je rodom iz Hrvatske. Ja sam čovek sa dve majke. Mene je odgajila maćeha Vida i bila je divna prema meni, nije mi prijatno da je zovem maćeha, jer me je volela kao svoje dete. Tata i mama su meni jako stručno objasnili situaciju pitanjima: "Kako bi se ti ponašao kad bi saznao da ti Vida nije rođena majka, već maćeha?" Ja sam se navikao na tu informaciju i vremenom sam počeo da odgovaram: "Ništa, šta bih mogao da radim." Nisu mi rekli sa 16 ili 17, nego su počeli već od pete godine da mi ponavljaju to i da me navikavaju na to saznanje. Deca u pubertetu burnije reaguju na te stvari. Pred smrt mi je mama Vida rekla da bi volela da nađem svoju pravu majku, što sam i uradio u 50. godini.

Razvod roditelja

Roditelji su se razveli kad sam imao dve godine, nakon čega su oboje započeli svoje živote, a ja sam ostao sa ocem. Kasnije sam saznao da mene majka nije ostavila i otišla, već da me je tata uzeo. Nakon razvoda ja sam ostao s majkom, koja je zbog posla morala da me ostavi kod bake i deke na selu. Otac je saznao iz nekih priča da majka hoće da me odvede za Francusku. Nije mu se svidela ta ideja i otišao je u Udbu. Oni su mu dali pištolj i tata je s pištoljem otišao na selo, oteo me od njih i vratio za Beograd. Pripao sam mu po kratkom postupku. Pitao sam ga kasnije, kad mi je majka to ispričala, da li je to istina, a on se samo nasmejao i rekao: "Ja jesam išao s pištoljem da te uzmem, ali nisam pucao."

Miroslav Živanović Pile
foto: Privatna Arhiva

Beograd

Rekao sam, nekoliko godina smo živeli u Smederevu, a onda smo se preselili ponovo u Beograd, gde sam završio Osnovnu školu "Vuk Karadžić". Bio sam ona generacija koju su nastavnici znali da tuku kad napravimo neki nestašluk. Nismo klečali na kukuruzu, davno smo ga prevazišli. Jedan matematičar je znao da nam lupa šamare ako ga ne gledamo pravo u oči dok on predaje. Ne mogu da kažem da sam bio najbolji, niti da sam voleo školu, ali sam bio relativno dobar.

Najbolji drug

U školi sam imao divnog prijatelja Uroša Anića, s kojim sam bio nerazdvojan. Svašta smo radili po gradu, skupljali smo automobilčiće i aviončiće. Bili smo nestašni kao klinci. On se zamonašio kasnije, pa nismo bili u kontaktu. Išao sam jednom da ga vidim i ponovo upoznam, ali sam zakasnio, jer je on preminuo nekoliko meseci pre mog dolaska. Prijateljstvo s njim mi je obeležilo detinjstvo.

Miroslav Živanović Pile
foto: Privatna Arhiva

Srednja škola

Išao sam u Srednju arhitektonsku školu, u koju su išle najbolje i najlepše žene u gradu. Ono što me zanimalo to sam i učio i radio. Voleo sam da crtam i bio sam talentovan za te predmete. Međutim, matematika, hemija, biologija su bile katastrofa. Da nije bilo jednog mog prijatelja koji je sa mnom učio, ja to ne bih uspeo da završim, jer sam tada počeo još aktivnije da se bavim muzikom.

Miroslav Živanović Pile
foto: Privatna Arhiva

Šišanje

Ceo život sam imao dugu kosu. Kako da budeš muzičar, a da nemaš dugu kosu? Stalno su me šišali, čak su i roditelji bili protiv tog mog bunta. Jednom mene pozove direktor i kaže da moram da se ošišam, jer to nije u skladu s propisima. To mi je baš teško palo.

Svirke u garaži

Kad slušam priče muzičara, uvek čujem da je postojao neki prelomni trenutak kada su oni shvatili da će se baviti muzikom. Kod mene je sve išlo postepeno. Skupljali bi se klinci iz kraja u nekoj garaži u kojoj bi svirali i pevali, i to je to. Svako je radio ono što je znao i želeo. Mnogi su svirali zbog devojaka, a ja sam to radio jer sam voleo.

Nadimak

Odmalena imam nadimak Pile. Čak me je i pokojna majka zvala tako. Kad mi neko kaže Miroslave, ne obraćam pažnju na to, jer se ne prepoznajem po imenu, već po nadimku. A evo otkud Pile. Išli smo na neku ekskurziju kao klinci, a meni je moja pokojna majka napravila neku pečenu piletinu za užinu. Ja sam bio onaj tip u autobusu koji se prvi hvatao za hranu, jer sam nekako uvek bio mnogo gladan. Drugarima iz busa je to bilo mnogo simpatično i ja sam dobio nadimak koji nosim i danas. Čak se i predstavljam ljudima kao Pile.

Miroslav Živanović Pile
foto: Privatna Arhiva

Vojska

U vojsku sam otišao 1980, u Pulu, iz koje nosim divne uspomene. Dok sam bio tamo, ostavila me je devojka, a ja sam se taman spremao s jednim prijateljem da pobegnem kad je stiglo njeno pismo. Nas dvojica smo bili stvarno dobri prijatelji i spremali smo se da pobegnemo, jer nismo videli svrhu da budem tamo, on je pesnik, a ja muzičar. Smislili smo da ćemo se filmski poljubiti nasred kasarne, da sve kao šokiramo, kako bi nas otpustili, ali, eto, nismo imali razlog da to izvedemo, pa sam vojsku odslužio do kraja.

Prvi bend

Rano sam počeo da se bavim muzikom, sa 16 godina. To je bilo drugačije vreme, koje je od tebe tražilo da budeš kvalitetan. Danas je hit ono što se vrti na radiju. Uvek sam više voleo da sviram nego da pevam. Počeo sam da pevam jer sam najbolje to radio u celom društvu. Nismo imali ništa od opreme, već smo se priključivali na radio, da bismo tek kasnije uspeli da kupimo pojačalo. Moj prvi bend se zvao Sedmi krug i svirali smo svuda po Vojvodini. Vrlo brzo smo počeli da držimo to kao svoje tezge. U to vreme je bilo važno da znaš da sviraš "Crnog leptira" i "Smoke on the wather". Prvo smo u društvu malo pevali, da bismo kasnije sebe razvijali u nešto veće i bolje.

Tito

Uvek smo imali sreće da vežbamo u finim prostorima, nismo se nikada bavili garažama, zahvaljujući tome smo i pevali Titu. Kad smo bili klinci, imali smo jednu dobru prostoriju u nastavku Sarajevske ulice, u kojoj je bio omladinski dom. Svirali smo ponekad neku igranku za publiku koja živi tu i to nam je omogućilo da imamo taj prostor za svirke. Jednog dana dođe Krca, predsednik omladine, i kaže: "Znate šta, momci, morate da pevate kad Tito bude prolazio. Biće mnogo sveta i moraćete da otpevate dve pesme." Ja se pobunim i kažem da nećemo, a on kaže: "Dobro, onda više nema prostora za vežbe." I mi smo pevali.

Miroslav Živanović Pile
foto: Privatna Arhiva

Alisa

Napravili smo super priču zahvaljujući Jovanu Stojiljkoviću, koji je komponovao. Uvek su me pitali što smo izabrali baš Alisu od svih bajki, a ja ne znam odgovor na to pitanje. Taj čovek je pravio bajkovite tekstove, a bajka je vezana za Alisu. Od svega što je tada bilo mi smo prošli jer smo imali nešto originalno. Cela ideja našeg benda je bila bajkovita priča i romantika, koja je tada super prošla. Prvi album smo snimili za "Jugodisk", jer drugi nisu videli taj potencijal. Ratomir Krkić je bio onaj koji je razumeo o čemu se radi i učestvovao je u tome sa nama. Bili smo mladi, nismo bili profesionalci, ali smo bili talentovani. Bilo je svega i svačega, a ja nisam bio spreman na sve to. Nisam se snašao. Maltene jedan dan si niko i ništa, a već sledeći dan si neko i nešto. Nikad se nisam vozio avionom, a onda se desila "Sanja" i ja nedelju dana nisam izlazio iz aviona. Hari Varešanović je jednom prilikom rekao nešto što najbolje opisuje šta se zapravo desilo: "Tada su se pojavili neki ljudi, otpevali su 'Dunavom brodovi plove' i zapalili su celu Jugoslaviju."

Sanja

Moj prijatelj Jovan Stojiljković je napravio "Sanju" onda kada ja nisam ni komponovao. Bio sam kod njega u kući, družili smo se i pili, on je u jednom momentu počeo da piše tekst, probali smo nešto i napravili pesmu. On se zapravo ne seća kako smo uradili jednu strofu te noći. Pola tog teksta se uopšte nije sećao ujutro. Samo se probudio i video tekst na stolu, ja sam ga pitao da li je dobro, a on mi je rekao: "Fenomenalno!". Iz njega je izašla čista poezija koja može i da se recituje. Napravio je nešto neverovatno, a nije ni bio svestan.

Pesma koja mi je upropastila karijeru

Pesma "1389" ili "Neće Fata sina Bajazita" upropastila mi je karijeru, sticajem multiglupih okolnosti. Video sam da imam problem s tom pesmom, ali nisam znao zašto, sve dok nismo došli u Sarajevo da sviramo, u jednoj koncertnoj hali, mislim da se zove Zetra. Pitali su nas koje ćemo pesme da sviramo, a mi onako naivno kažemo: "Hoćemo 'Sanju' i 'Neće Fata sina Bajazita'", nije nam na pamet palo da možemo sebi da napravimo problem. Na tom je koncertu bio i Dino Merlin, koji je rekao da ne pevamo to, a ja sam bio inadžija i kažem: "Ma pevaćemo". "Sanja" prođe super, ali sa ovom drugom jedva preživimo. Došli smo u situaciju da nas pola hale gađa flašama i okrenulo nam leđa, a da se druga super provodi. Da ne veruješ, sutradan smo pevali istu tu pesmu u čisto muslimanskom mestu, gde su nam je oni tražili nekoliko puta. Ljudi su mi kasnije objasnili u čemu je bio problem, te smo se mi dogovorili da je više nećemo pevati. Ranko Krivokapić mi je jednom prilikom rekao kad smo se sreli u šali: "Nije vam zdravo to srbovanje", a bio je u pravu.

Miroslav Živanović Pile
foto: Privatna Arhiva

Supruga

Bila je na radiju neka emisija na kojoj su se ostavljali brojevi telefona i koja je spajala ljude. U to vreme sam živeo s prijateljem i bilo nam je dosadno, pa smo odlučili da ostavimo broj. Počeli smo ubrzo da izlazimo, zaljubili smo se i odlučili da živimo zajedno. Dragana je odlično pravila picu i uhvatila me je na to.

Prvo povlačenje sa scene

Devedesetih sam prestao da se bavim muzikom jer sam naglašeni patriota, da kažem nacionalista. Prestao sam da sviram jer nisam mogao da podnesem da sviram dok ljudi ginu. Svaka loša vest me dirne. Kad padne avion i poginu ljudi, mene to pogodi, kad se odvojilo Kosovo i Crna Gora, mnogo sam teško podneo to. Ti kad pevaš, ljudi se raduju, a ja nisam mogao to. Ne kritikujem one koji su pevali, ali neka svako nosi svoj krst. Malo je falilo da odem na front, ali nisam jer se autobus u koji je trebalo da uđemo nije pojavio. Ukapirao sam da mi verovatno nije suđeno da ratujem. Bio sam obuzet osećajem nemoći.

Demonstracije

Te godine sam više proveo na demonstracijama nego u kući. Ja sam devetomartovac. Bila je to stravična pozitivna energija koja se nikada neće ponoviti. Tu je moj način razmišljanja i moja ličnost skrojena. Bila je i tuča s policijom, gde sam dobio dobre batine. Moj pokojni kum je držao kafić u centru grada, a ja sam živeo u Sarajevskoj ulici. Na radiju sam čuo da se nešto dešava, neko ludilo. Obučem frak i mašnu i rešim da odem da budem s njima dok traje ta gungula. Kad je sve to prošlo, jedna devojka je pitala da krenemo zajedno kući, jer je kasno već. Međutim, za vreme nemira neka žena je povredila jednog od policajaca i kada smo izašli, oni nas napadnu da ih je ona gađala kamenjem. Jedan pandur me udari i ja padnem, oni se okupe i krenu na mene, a taj što me udario dođe i kaže: "Ajde, bežite!" Najveći paradoks te priče je u tome što me spasao onaj što me tuko! Kad sam došao kući, video sam da sam bio ceo nadut i da je taj dobro znao gde udara.

Miroslav Živanović Pile
foto: Privatna Arhiva

Sin Stefan

Najveća sreća u životu ljudi je rođenje dece, a ja nisam mogao da budem srećan jer sam se plašio za njegov život. Stefana sam dobio 1992. Rodio se prevremeno, otišao sam kod lekara i pitao sam kako je, a on mi je rekao: "Pa... ima sve šanse." Ja zaćutim i odem kući, nisam se nikome ni javljao, svi su zvali da čestitaju sina, a ja ne znam da li će on preživeti. Bio je to mali pakao, ali su posle desetak dana došli kući oboje živi i zdravi. Stefan je divan dečko koji mi je doneo mnogo sreće u životu.

Buvljak

Devedesete su bile teška vremena, svi smo bili u krizi i morali smo da se snalazimo kako znamo. Ja sam, recimo, nekoliko godina proveo na buvljaku. Ukapirao sam s jednim drugarom, koji je često radio tamo, da bih i ja mogao to. Mahom sam prodavao knjige i to je trajalo izvesno vreme. Treba nečim da prehraniš porodicu, žena je prestala da radi. Nekoliko godina smo živeli od toga. Kasnije, i kad sam snimio nešto novo, odlazio sam na buvljak. Sankcije su bile velike, a mi smo odlazili u Mađarsku i kupovali svašta i onda preprodavali. Snalazio se ko kako može, sve dok nisam upoznao jednog prijatelja malo pred bombardovanje, koji mi je ponudio da pevam u jednom jako lepom klubu. Napravio sam neki program, pa sam pristojno zarađivao i izdržavao porodicu.

Miroslav Živanović Pile
foto: Privatna Arhiva

Majka Ivka

Majku sam pronašao u Parizu sa svojih 50 godina. Odlučio sam u jednom momentu u životu da je nađem, u čemu mi je otac pomogao. Rekao mi je da imam nekog ujaka koji živi u Zagrebu i da pokušam preko njega da dođem do nje. Jedno veče sam, na nagovor moje dobre drugarice, okretao telefone s tim prezimenom. To je trajalo neka dva sata i bio sam prijatno iznenađen kako su ljudi reagovali. Jedan telefon sam okrenuo i niko se nije javljao, kad sam okrenuo još jednom, javio se on. Bio je uzbuđen i iznenađen, jer nije verovao da će me ikad čuti. Rekao mi je: "Znaš šta, ja ću joj reći da si je našao. Neki ljudi koji tako dođu do majke posle toliko godina je ubiju, baš je pre nekoliko dana bila takva vest u novinama." Objasnio sam da joj neću ništa i ostavio sam svoj broj telefona. U jednom trenutku moja pokojna tašta me jurila s telefonom po kući i vikala: "Miroslave, Miroslave! Mama!". Uzeo sam telefon i rekao joj: "Izvinite, gospođo, malo je neobična situacija, ali ja vas ne poznajem." Kasnije me je prekorila zbog toga.

Susret s majkom

Majka je insistirala na tome da se vidimo, nudila se da dođe. Dogovorili smo se da ja dođem kod nje u Pariz kako bismo se upoznali. Mene su odbili za vizu, ali je majka otišla kod neke svoje prijateljice koja je imala visoku funkciju u nekoj od zapadnjačkih ambasada. Njih dve su mi sredile vizu, ja sam otišao tamo i ugojio sam se za 15 dana jedno sedam kila. Susret s majkom je bio jako emotivan, neverovatna je stvar upoznati majku u pedesetoj godini. Boravak kod njih je bio prijatan, oni su bili divni prema meni. Majka je osećala da mi nešto duguje, pa mi je u to vreme i malo finansijski pomagala, što nije specifično za zapadnjake. Nasledio sam tamo jednu kućicu, koja je divna i razmišljam da je obiđem.

Porodica u Francuskoj

Majka se nakon razvoda od oca preudala za jednog divnog čoveka, s kojim je imala sina, mog polubrata Đankarla, koji je u to vreme bio teško bolestan. Radili su u Parizu, letovali su u Italiji, jer je moj očuh iz Kapa di Montea, gde me je nekoliko puta ugostio. Bili su uvek divni prema meni i više nego što sam mogao da očekujem. Nikada me nisu odvajali od Đankarla, koji je bio divan dečko. Nažalost, on je mlad umro. Otkad mi je majka umrla, nemam želju da odem tamo, očuh je sad dementan pa ni s njim ne mogu da komuniciram normalno. Šteta što je sve tako ispalo, ali to ne može da se promeni.

Miroslav Živanović Pile
foto: Privatna Arhiva

Zabranjena pesma

Ponovo sam počeo da se bavim muzikom aktivno dvehiljaditih. Tih godina sam svirao s drugarima iz Sarajevske ulice bas gitaru u bendu Krug dvojka. Bili su neverovatni momci koji su mi bili velika podrška, snimili smo i objavili CD, ali nismo imali podršku medija, pa je od toga ostala samo lepa uspomena. Onda sam spremio i album sa Alisom, za koju sam dobio podršku izdavača. Vodeća pesma na albumu bila je "Boško Buha", za koju je izdvojeno dosta para. Pesma je izašla, imali smo neverovatan spot, za koji je sponzor izdvojio dosta para i već je počela da ulazi klincima u uši, sve je bilo super dok se nije desilo ubistvo. Vozio sam bicikl i pozvao me drug da mi kaže da će mi zabraniti pesmu. Ja sam bio u šoku i pitao sam ga: "Koju, bre, pesmu da mi zabrane?!", a on meni kaže: "Kako koju, pa Boško Buha, nisi čuo da su ubili generala Buhu?!" I stvarno mi zabrane pesmu na kolegijumu RTS, šest meseci kasnije su pustili, ali prošo voz. Nisam mogao da napravim da ponovo počnem da živim od muzike.

Neostvarena želja

Svoje najbolje pesme još nisam snimio. U jednom trenutku sam upoznao Duška Trifunovića, velikog pesnika, na čije stihove sam uradio nekoliko pesama. To je najvrednije što imam, a ostaje na vremenu da pokaže da li će to biti nova "Sanja".

Miroslav Živanović Pile
foto: Privatna Arhiva

Najveća tuga

Kad izgubiš roditelje, to su tuge koje su neminovne i nekako se navikneš na njih. Najveća tuga mi je bila kad sam se razboleo i shvatio da ću možda da umrem, a da nisam rekao sve što sam želeo.

Bolest

Posao kojim se bavim zahteva da se čovek eksponira, a ja sam živeo tiho. Pre šest godina sam se ozbiljno razboleo i za tri godine sam imao tri operacije. Izgubio sam prst i sad se šalim da sam imao posla s mafijom, pa su mi ga odsekli. Bilo je nezgodno, kad si tri puta pod totalnom anestezijom, na neki način si na pragu smrti. Oporavak traje i dan-danas, osećam se dosta dobro, mogu da pevam i sviram. Ne zna se šta nosi dan, a šta noć. Ostalo je samo da se pomolim Bogu za zdravlje i da ljudima prenesem da - kad jednom izgubiš zdravlje, ono se ne vraća. Kad si zdrav, besmisleno ti je da o tome govoriš, a onda se sve promeni...

(Kurir.rs / Andrijana Stojanović)

Bonus video:

19:34

DOKUMENTARAC POVODOM 20 GODINA OD 5. OKTOBRA: Šta o demonstracijama kažu oni koji su se tada rodili (KURIR TV)

Prijavite se za kurir 5 priča
Naš dnevni izbor najvažnijih vesti

* Obavezna polja