Ispričaću ti šta mi se sve zbilo u proteklih 89 godina. Evo danas, dok slavim rođendan, razmišljam kako je to bio bogat i sadržajan život, nisam siguran da ću moći sve i da ti ispričam. Ali da krenem od početka. Počeo sam kasno da pamtim, prvo sećanje ne dopire dalje od prvog dana osnovne škole. Ne znam zašto je tako, verovatno postoje neki razlozi koji se ne mogu objasniti...
Kad pričam o detinjstvu, dužan sam da ti kažem, ne da bih se žalio, već zato što je tako, živeli smo izrazito siromašno. Moj otac Dragomir je bio u zarobljeništvu, a kasnije i na Golom otoku, što znači da je više bio odsutan nego prisutan. Majka i ja smo bili izopšteni kao porodica. Majka Dragica je bila vezilja i kad pomislim na nju ne mogu da odstranim to što je radila i danju i noću. Stalno se čula šivaća mašina, taj zvuk mi je ostao urezan u sećanju...
Detinjstvo
Živeli smo na Hadžipopovcu, to je na kraju Beograda, između Groblja oslobodilaca i Starog groblja. Posle smo se preselili na Palilulu. Nedostajalo mi je da pripadam društvu, a ono me je izopštavalo. Sva deca su povodljiva i žele da budu omiljena ili bar prihvaćena. Iako sam odrastao siromašno, ručavao sam s predsednicima, a jednom prilikom i sa carem, i to pravim. Sećam se, ta večera je bila kao u orijentalnoj bajci. Ali doći ćemo i do toga.
Prezime
Imaš zaludne istraživače prezimena. Sreo sam jednom jednog lekara koji me zamalo nije izudarao jer nisam znao poreklo svog prezimena! Tvrdio je da je to prezime Srba iz Hrvatske, međutim nije bio u pravu. Pojavile su se neke monografije koje s više logike upućuju na prezime Miklja. Mnogo uglednih ljudi iz Banata nosi rumunska prezimena, na primer Isidora Žebeljan. Negde u 18. veku su se ljudi iseljavali u Vojvodinu i oni što su dolazili u krajeve s većinski srpskim stanovništvom postajali bi Srbi. Naša slava je Sveta Petka i mi smo Srbi, ali poreklo je vrlo verovatno iz tih krajeva.
Fudbal
Većina dece je u to vreme živela siromašno, nismo se mnogo razlikovali od njih. I da bi bio omiljen u društvu, morao si da znaš neku veštinu koju druga deca nisu znala. Ja sam igrao fudbal, naravno. Fudbal je bio jedini sport, tenis nam je bio previše otmen. Čak to i nije bila prava lopta, kao ove danas, već krpenjača, koju je majka izrađivala tako vešto da je čak i poskakivala. U siromašnim krajevima fudbal se igrao neverovatno umešno i kad bi se birali timovi, prvo su se birali ulični igrači, pa tek onda poznati fudbaleri.
Školovanje
Bio sam odličan đak, oslobođen mature, ali sam kuburio s matematikom. Na jednom pismenom profesor je ispraznio svaku drugu klupu da ne bismo mogli da prepisujemo, međutim kad se čovek bori za goli život, čuda se dešavaju. Ja sam sa ta dva metra uspeo da prepišem postavku od boljeg đaka! E sada, tu se dešava zaplet. On je pogrešio u računanju, a ja sam jedini uradio sve tačno. Gleda me profesor i mislim da do kraja života nije mogao da shvati kako se to desilo. Nije mogao da me optuži da sam prepisao jer sam jedini tačno uradio zadatak. Imali smo onda jedan prećutni sporazum, ja bih iskamčio neku ocenu, a on me nije dirao do kraja godine.
Ćurka za pasoš
Majka i ja smo bili izopšteni, to sam ti već rekao. Nisam mogao ni pasoš da dobijem. Sećam se, sve sam priredio da moji drugovi odu u Pariz, samo ja nisam jer nemam pasoš. Dovijao sam se da ga dobijem. U kraju je bio neki debeljušan čovek, imao je lanac preko stomaka i poznavao je neke uticajne ljude koji bi mogli da mi pribave pasoš. Majka i ja smo razmišljali kako da ga pridobijemo. Mislio sam da je za to dovoljna kokoška, a majka je više bila sklona ćurki. I kao što već možeš da pretpostaviš, nisam dobio pasoš. On je ćurku pojeo, ali mu se posle obilo o glavu, imao je stomačne probleme.
Zatvor
Proveo sam i mesec dana u zatvoru. Dragoslava Mihailovića su u jednom od poslednjih intervjua pitali da li je oprostio vlastima, a on je samo rekao: "Pa ne baš, nisam ih voleo." Ja bih mogao istim rečima da objasnim svoje ponašanje. Nisam voleo vlasti koje su zarobile mog oca. Sećam se da sam donosio njegov veš iz zatvora s tragovima krvi i to nisam mogao da podnesem. Društvo je natrunjeno uhodama, neko je prijavio moje negodovanje i samo su me pozvali na razgovor u sedište Državne bezbednosti. Prilično grubo, malo su pretili, a na kraju su me zamolili, relativno uljudno, da potpišem zapisnik. Ja sam zaključio da mogu da idem kući i potpisao sam. Međutim, nije bilo baš tako. Ponadao sam se da ću kući, a oni su naručili kola za Centralni zatvor. U tom zatvoru, kao i u svakom drugom, prolazite dugim hodnicima do ćelije. Kad sam dospeo tamo, osetio sam iskrenu potrebu, gotovo čežnju, da me pozovu na saslušanje, koje nije bilo uvek lagodno. Zašto? Strašnije od svakog prebijanja mi je bila pomisao da će me zaboraviti. Da nikad neću izaći iz ćelije na kraju mnogobrojnih hodnika.
Poručnik na Sinaju
Na prvoj godini fakulteta otišao sam u vojsku. U to vreme su za prevodioce u mirovnim misijama iznajmljivali mlade ljude koji znaju jezike i bave se sportom. Ja sam govorio engleski i igrao rukomet, šah, odbojku i fudbal. Tako sam otišao na Sinaj, u mirovnu misiju. Morao sam da imam neki čin. Bio sam vojnik, a pre polaska dobio sam čin poručnika. Tako je moralo, zbog klasnih razlika, jer obični vojnici nisu mogli da borave u istim prostorijama s nadređenima. Kad sam se vratio posle šest meseci, ponovo sam dospeo u obične redove. Život je pun paradoksa, u Sinaju poručnik, u Jugoslaviji vojnik, šta da kažem.
Gospodin je lekar
Vojna reprezentacija Jugoslavije u fudbalu je igrala protiv Brazila u finalu na Sinaju. Neki omanji njihov igrač me podbo glavom i razbije mi nos. Tad nismo bili tako osetljivi i razmaženi. Jurio sam ga, ali bio je brži, pa ga nisam stigao. Vratim se u smeštaj i vidim da mi je nos iskrivljen kao banana. Znaš ono u filmovima, kad traže šifru da otvore sef, e tako sam ja namestio nos. Dođem do norveškog doktora, kaže on: "Gospodin je lekar?" Kakav lekar, gospodin je prevodilac. Beduini su me gledali s velikim poštovanjem, mislili su da sam povređen u ratnom okršaju. A ja sam povredu zaradio igrajući fudbal.
Kafa
Brazilski igrači, da bi se iskupili, pozvali su me kod njih i poklonili su mi kafu. Onu pravu, brazilsku. Ja je pošaljem majci, a ona je poklanjala svim komšijama. Svi su do tada pili veštačku kafu, a kad je stigla prava iz Brazila, ceo siromašni kraj je mirisao na Sao Paulo.
Prevodilac
Posle vojske sam se vratio na studije. Radio sam razne poslove da bih pomagao majci dok ne završim fakultet. U jednom momentu su me primili u Tanjug kao prevodioca, tad je vreme progona već prošlo. Ali ja sam želeo da budem novinar i onda sam pisao tekstove, koje su drugi potpisivali.
Nigerija
Moja prva ozbiljna misija je bila za vreme rata u Nigeriji 1967. godine. U to vreme je bila omiljena Evropa i nije vladalo interesovanje za izveštavanje o dešavanjima u Africi. Ja odlazim u zemlju o kojoj malo znam, bez ikakvih sredstava. Odsedao sam u hotelu sa drugim novinarima, oni iznajme avion, a ja nisam mogao ni bicikl. Front je bio udaljen nekoliko stotina kilometara. Uspem da ih ubedim da povedu i mene, a to im se isplatilo. Bili smo na frontu, a tamo je bio okrutni vođa Crni Škorpion, koji je streljao nekog oficira jer je počinio razbojništvo. Kad se sve to završilo, on je hteo da razgovara jedino sa mnom, ne zbog moje važnosti, već zbog nesvrstanosti. Kod nas to nije bila značajna vest, ali svetskim medijima je bilo mnogo važno. Razgovor sam prepričao kolegama, a oni su napisali svoje priče. Isplatilo im se što su me poveli na kraju.
Ipak ste to rekli
I još jednom je sva svetska štampa objavila moj tekst. Za vreme pregovora o miru tri angolska pokreta za nezavisnost. Oni su se dogovorili da o sadržajima razgovora nikoga ne obaveštavaju, naročito ne novinare. Međutim, pošto sam znao Neta, koji je kasnije postao predsednik, iz vremena kad nije bio zanimljiv velikoj svetskoj štampi, mahao sam mu rukom i prepoznao me je. Čula si za Agostina Neta? E, seli smo da razgovaramo. Ja poslao vesti, legao da spavam, a on me zove i kaže da ima velike neprilike i da moramo da se vidimo. Sva svetska štampa, Sandej tajms, BBC, svi su prepisali, ali kao i u igri pokvarenih telefona, neko je malo dodao, a neko oduzeo. Gledam ja njega, nemam nikakav dokaz da je on to rekao, jer sam sve rekonstruisao iz pamćenja. Radi se i o mojoj koži, nije mi svejedno. Kažem mu: "Ali ipak ste to rekli." Samo se nasmejao: "Rekao sam." Verovali bi više njemu, budućem predsedniku, nego meni. Kakav je to čovek bio.
Intervju s pokojnikom
Imao sam, evo ovo da ti kažem, intervju s Tafarijem Bentijem, koji je bio predsednik vojnog komiteta i šef Etiopije. Pitaš se zašto je taj intervju bio toliko poseban? Nije to bilo toliko važno zbog sadržaja, već zbog okolnosti. U to vreme nije bilo mobilnih, ja sam taj intervju morao da pošaljem u pismu. I to je putovalo i putovalo. Dok je stiglo, Benti je bio pokojnik. Tako je u novinama izašao intervju s pokojnikom.
Kurt Valdhajm
Dva puta sam se sreo s Kurtom Valdhajmom. I nećeš verovati, u glavnom gradu Somalije Mogadišu, gde sada ni danju ne smeju da se maknu, dao mi je prvi intervju. Drugi put smo se sastali na Brionima, kad je Tito već umro. Onda mi je Valdhajm ispričao ponešto o Titu. Sećam se, bio je skup bivših državnika. On nas vodi i kaže: "Pokazaću vam biblioteku, gde smo često svraćali Tito i ja." Ali nije bila biblioteka. Pokazao mi je vinski podrum.
Kenet Kaunda
Nekoliko puta su me pitali ko je na mene ostavio najsnažniji utisak, a ja bih uvek odgovarao da su to oni koje vlast nije promenila. Šest puta sam putovao u Zambiju, kako bih uradio intervju s Kenetom Kaundom. Tada je nesvrstanost bila u modi. I sada, ja dođem, a on mi kaže: "Ma pusti sad to, nego da ja tebi ispričam kako me jurio lav!" On je bio u nekoj misionarskoj školi u kojoj su pevali i niko u njegovoj vladi nije mogao da bude ako ne zna da peva. Bio je izuzetna ličnost.
Ćerka Čea Gevare
Mnogi od tih čuvenih susreta su se desili ne zbog moje umešnosti kao novinara, već sticajem okolnosti. Upoznao sam ćerku Čea Gevare Aleidu. Upoznali smo se sasvim slučajno, zahvaljujući nekom anarhisti koji je često odlazio na Kubu. Bila je izuzetno prijatna i srdačna osoba, lekar. Vidiš i po slici koliko je bila razdragana i srdačna.
Večera sa carem
Pomenuo sam ti malopre da sam večerao sa carem, i to pravim. Obišao sam celu Afriku i skoro ceo svet, a u Etiopiji sam večerao sa Hajlem Selasijem. Svake godine se održava zasedanje afričkih šefova država. To se događalo u Adis Abebi, glavnom gradu Etiopije. Običaj je da car priredi večeru za učesnike zasedanja, a ja sam tamo prisustvovao kao izveštač. Večera je bila prilično raskošna, kao u orijentalnoj bajci. Raskoš te večere je bila veća nego u Evropi, a sve je izgledalo kao da si u Šeherezadinoj priči iz 1001 noći.
Lov u Etiopiji
U Etiopiji sam bio u lovu. Nisam lovac, išao sam kao posmatrač s najčuvenijim lovcem Matanovićem. On je priređivao lovove za te krunisane glave. To je bilo u vreme suše, a mi se nađemo u nekom bezvodnom kraju, nikakvi tragovi životinja, a tek ljudi... Priča on nama o plemenu Danakilaca, koje je poznato po okrutnosti. Protivnicima koje bi zarobili odsecali bi mošnice i kačili ih oko vrata. Nama već nije svejedno. Tu nastaje priča. Dok on to nama priča, iz zemlje se pojavljuju. Matanović je rekao da su se oni primirili, jer ih je Selasije okrutno kažnjavao. Ali mi smo okruženi njima! Ćute oni, a ćutimo i mi. I posle nekoliko minuta, jedan od njih, sa ispucalim ustima, kaže: "Vaha." Laknulo nam je. Tražio je vodu. Mi smo imali čuturice i dali smo im vodu. Rastali smo se kao najveći prijatelji, a ne kao plen.
Pisac
Eto, to su ti, otprilike, neka moja važna sećanja... A knjige? Njih sam počeo da pišem prilično kasno. Laskam sebi da pišem s lakoćom. Verovatno zbog toga što je malo šta izmišljeno. Uskoro će izaći novi roman "Neprilagođeni", u kom pričam o potrebi da pripadate društvu, a ono vas ne prihvata.
Supruga
Ružica, e ona je jedna posebna priča. Pitaš, kako sam se udvarao? Pa, bilo je prilično neuspešno u početku. Pokušavao sam da nađem neki prihvatljiv način. Pevala je u horu "Ivo Lola Ribar", u istoj ulici gde je bio Tanjug. Ponekad bi svraćala, naravno u mojoj smeni. Smišljam razne paklene planove, a ona pošto je obožavala pevanje, tražila je da slušamo operu. Vidim ja praznu ložu, ali na moju nesreću izabrao sam operu koja ima neverovatno glasne horove. Kad god bih nešto započeo, neku priču, ono grune hor i ništa. Bio je to potpuni fijasko, razumeš da sam kasnije izbegavao opere, naročito one s preglasnim horovima. Radila je u "Jatu" i mnogo smo putovali. U početku je ona mene pratila, a onda sam ja nju.
Bogat čovek
Imam troje dece, oni su već odrasli ljudi. Igora, Jelenu i Ivanu. Igora znaš već, on je novinar, Jelena je menadžer komunikacija na Univerzitetu u Torontu, a Ivana radi u "Er Srbiji". Moja deca su moj ponos, a tek unučići... Imam šestoro unučića. Gde ćeš bolje. Pitaš me da li se unučići vole više od dece? I deca i unučići se vole, ali unučići s više razumevanja i nežnosti. Ta ljubav je obostrana i posebna. Unucima povlađuješ, a kao roditelj si više usredsređen na zamerke. I evo, dok ti ovo pričam, meni je rođendan. Dobio sam čestitke od mojih najmilijih i to me čini vrlo srećnim.
Zaustavno vreme
U vreme mog detinjstva nije bio običaj da se slavi rođendan. Više je to moderna izmišljotina. Ali šta ću, ne pitam se ništa ja, to su deca preuzela na sebe. Igorova ćerka Darija mi je rekla, znajući da sam preležao koronu i da sam krhkog zdravlja: "Deko, da li bi mogli da u tvom slučaju primenimo ono zaustavno vreme?" Kao u fudbalu, kad istekne vreme, ali se nastavi. Sve da bih duže živeo. I posle me pitaš kako nastaju priče, evo ti primera. Ovo ti je sjajan motiv za priču.
Klaustrofobija
U mom ponašanju je bilo mnogo nepromišljenosti i neosnovane nade da mi se neće ništa desiti. Mislim da ne postoji jedinstven strah, već razni. Išao sam na ratišta. Kad bih bežao iz nekog logora, nikad ne bih išao kroz podzemne prolaze, to nije dolazilo u obzir. Preskakao bih i trčao na otvorenom, jer sam klaustrofobičan. Kad su u Briselu bile demonstracije, mislim da sam bio jedini ko je izlazio i gledao ih bez ikakvog straha. Nisam osećao nikada strah, osim onog od teskobe.
Strah od smrti
Uplašio sam se za život dva puta. Prvi put u Njujorku, kad su pokušali da me opljačkaju. Mladi ljudi, mislim da su bili Portorikanci, jedan od njih izvadi nož i stavi mi na stomak, traži novac. Jedan iz te bande me obuhvatio rukama iza leđa, ja ga nagonski gurnem i odbacim. Međutim, padne mi torba i ispadne mi gomila papira, koje sam vazdan nosio iz Ujedinjenih nacija. Počeo sam da skupljam, a vođa kaže: "Pustite ga, ovaj je lud, skuplja papire!" Ali ne završi se priča na tome. Ja krenem za njima, očekujući da će se pojaviti neko iz policije. Išli su neko vreme, stanu i krenu prema meni. U tom momentu meni proradi svest, ja u očajanju zavučem ruku u desni džep. Izvadim novčanik i uperim u njih kao da je pištolj, a oni se, zamisli, povuku. Drugi put sam se uplašio za život kad su nam provalnici upali u stan u Rimu, ali to je već neka druga priča...
Zapamti ovo
Zahvalan sam proviđenju, ili ko je već za to nadležan, za uzbudljiv život. Ćerka mi često kaže da je malo ljudi u svetu i kod nas koji su imali deset života u jednom. Ovo što sam ti ispričao nije ni stoti deo, ali nemamo vremena da ti pričam ostatak. Velika je privilegija upoznati sve te ljude, proputovati ceo svet. I daću ti dobronameran savet, koji će ti možda biti od koristi. Sa svim ljudima, čak i sa onim znamenitim i važnim, razgovarao sam sa uvažavanjem, bez ikakve snishodljivosti. Razgovarao sam, drugim rečima, kao ravnopravan sagovornik i mislim da je to na njih ostavljalo utisak. Dugo iskustvo mi govori da je solidarnost dragocena, ne samo u domenu moralnosti već i zbog toga što se dobro uvek dobrim vraća.
Kurir.rs/ Andrijana Stojanović
NE PROPUSTITE
Bonus video:
