Prvi doživljaj sebe i što pamtim kao neku sliku iz detinjstva jesu težak život i nemaština nakon rata. Odrastao sam na Detelinari. Igrali smo basket, što je bio naš beg od tumorne stvarnosti.
Teško smo živeli. Otac je radio u "Jugoalatu", pa je ostao bez posla. Znao je sve da napravi, a bio je u duši umetnik. Devedesetih se nije snašao. Nije umeo da krade, a počeo je i da pije. Pamtim te prve dane po svađama između njega i mame.
Moj otac je bio i dobar fudbaler. Svi su ga cenili. Išao je glavom gde drugi nisu smeli nogom. Zahvalan sam bogu što mi je otac preneo tu ljubav prema sportu i muzici, ali i empatiju prema ljudima.
Poreklo
Kada sam postao svestan sebe, shvatio sam da imam grčke korene. Svi su me u školi pitali za prezime, znao sam da sam Grk, ali nisam znao svoje poreklo. Priča teče ovako: moj deda Haralambros je došao ovde posle Drugog svetskog rata. Bio je major u Narodnooslobodilačkoj vojsci Grčke i desna ruka generalu Markosu. U građanskom ratu udario je Grk na Grka. Ista priča kao kod nas sa Dražom i Titom. Deda je bio osuđen na smrtnu kaznu, ubili su mu ženu i dete, a on je pobegao u Jugoslaviju. Rođeni brat mu je ostao u Grčkoj. On je ovde zasnovao novu porodicu i dobio mog oca. Moj deda je umro 1980, a njegov rođeni brat 1957. godine. Njih dvojica su se dopisivala, ali od tog vremena pogubili su se kontakti...
Familija
Godine 2012. saznajem da mi imamo od dedinog brata sina i unuke. Znam da se deda-stric zvao Panajotis. Počeo sam da tražim svog brata na Fejsbuku. Znao sam da Grci svojoj deci daju ime po dedi. Moj sin se zove Vladimiros, po mom ocu. Dana kad sam prestao da ga tražim i digao ruke od toga, javlja mi se Panos Pagonis. On mi napiše: "Tebi se tata zove Haralambros, a deda Vladimiros." Ne kontam što mi on to govori i napišem mu: "Tata mi se zove Vladimiros, a deda Haralambros. Što pitaš?" On je napisao: "Ja sam ti brat." Izgleda da smo u isto vreme tražili jedni druge. Odmah sam otišao u Solun. Pronašli smo se posle 60 godina. Ponovo su se povezale dve porodice. Ja znam malo grčkog, ali moja sestra ga govori odlično.
O dedi i korenima
Od mame slušam priče da je moj deda bio dobar čovek. Po struci je bio veterinar i svima je pomagao. Moj otac je isto bio mangup sa Detelinare. I za mene sada kažu da sam mangup na njega. Međutim, ne ovo što se danas misli pod pojmom mangup. Imao sam srce i to sam pokazao u ringu. Da sam ostao na ulici i postao kriminalac, verovatno bih sada bio pod zemljom. Sport me je sačuvao. A od dede mi je ostala ta hrabrost.
Meni sada idu suze na oči kad pričam o dedi. On je na samrtnoj postelji rekao mojoj mami: "Snajka, samo da mi neko ispuni poslednju želju." Želeo je da ga avionom prebace u Grčku, da poljubi zemlju i da tamo umre. Istoriju pišu pobednici. On se borio s fašistima, a ubili su mu dete od godinu i po dana. Sećam se da je tetka devedesetih godina htela da ide u Solun. Međutim, zaustavili su voz i rekli joj da izađe napolje.
Kad sam već postao poznat, 2013. godine upoznao sam na prijemu na Belom dvoru grčkog ambasadora. Pokrenuli smo tada postupak da dedi vratimo državljanstvo. Pre nekoliko meseci smo i uspeli. Koštalo je to brdo para. Želim i ja da imam i grčki pasoš. Danas sa srpskim možeš isto, ali meni to puno znači. Srce će mi biti na mestu kad znam da smo se vratili svojim korenima.
O basketu
Košarka je ostala moja velika ljubav. Počeo sam da treniram taj sport jer sam bio zaljubljen u jednu košarkašicu. Međutim, kad je trebalo nakon šest meseci da platim prvu članarinu, nisam imao para, pa sam odustao. I danas rekreativno igram basket. Obično svi košarkaši koji dođu kod mene u klub postanu dobri kik-bokseri. Fudbaleri su katastrofa, ne znam zašto. Možda zbog rada nogu, nije mi jasno zaista, ali su košarkaši odlični.
U ringu
Kik-boks sam počeo na treniram slučajno. Stariji brat je trenirao boks i u mlađim kategorijama bio je šampion stare Jugoslavije. Prvi put sam u ring ušao sa 17 godina. Rukovao sam se sa jednim grmaljem i rekao: "Ja sam Nenad", bio je toliko strašan da sam skrenuo pogled, a on je kazao: "Nemoj to da radiš i da skrećeš pogled dok se rukuješ sa mnom." Rukovao sam se sa svojom sudbinom. Taj čovek me je napravio. Dragan Krsmanović Krca verovao je u mene od prvog dana. Posle nekoliko dana pitao me je da sparingujem. Da ne bih ispao kukavica, pristao sam. Prebio sam sve u ringu, a već posle mesec dana otišao sam na seniorsko prvenstvo države. Stigao sam tamo kao junior i pobedio sve nokautom.
Meni je sve to tada delovao kao splet nasumičnih okolnosti. Sa 22 godine, kao šampion Evrope, živeo sam na đačkim pljeskavicama, to su ti one najmanje što postoje, najjeftinije. Bio sam sirotinja i skupljao sam pare da platim kiriju za sobicu u Novom Sadu. Roditelji su tada živeli u Rakovcu.
Prelomni trenutak
Voleo sam kik-boks i nije mi bilo teško da provedem ceo dan u sali. Nekad bih zakasnio na poslednji autobus za Rakovac, pa bih stopirao do kuće. Ipak, smrt oca je bio presudni momenat u mojoj karijeri, što sam i napisao u knjizi "U ringu sa životom". Znaš kako, da moj otac nije umro, ne bih imao dovoljno razloga da nastavim da se bavim sportom. U finalu svetskog prvenstva doživeo sam nokaut. Sa tri udarca me je protivnik ubio u prvih sedam sekundi meča. Ocu sam obećao da ću postati svetski prvak. Umro je u maju, a prvenstvo je bilo na jesen. Ljudi su mislili da neću boksovati. Znao sam da ne smem da izgubim jer sam obećao tati. Taj meč nisam izgubio samo snagom duha. Nizao sam titule, ali svaku rundu i meč boksovao sam s njim u mislima. Pogledaj neke moje mečeve, videćeš, ja se pred svaku rundu prekrstim, lupim rukavicama u ugao i kažem: "Ajmo, ćale!" Da otac nije umro, sigurno bih izgubio taj finalni meč i batalio sportsku karijeru. Dao sam mu obećanje i reč, koji su me pratili dalje. Sazreo sam tada kao muškarac. Sve to sam doživeo sa 20 godina.
Kafana nije za mene
Nemam nijednu tetovažu. Uvek sam imao neku višu svest da ne treba da iskaljujem svoj bes i nezadovoljstvo. Radio sam sa 19 godina kao obezbeđenje u "Đardinu". Video sam da to nije za mene. Šta ti posle jedan noću možeš da očekuješ u kafani? Svi su pijani ili drogirani, i tu počinju problemi. Kad sam osvojio prvu evropsku titulu, dobio sam stipendiju i nisam više morao da radim taj posao. Sećam se da su mi u maju naredne godine legle zaostale stipendije i bilo je to oko 2.000 evra. Pitao sam: "Koliko košta Novi Sad?!" Smišljao sam kako da potrošim te pare. Međutim, posle 15 dana otac mi je umro i te pare sam dao na sahranu.
Usvojeno dvoje dece
Pored brata i sestre, moj otac je usvojio još dva sina. Devedesetih godina oni nisu imali gde da spavaju, pa ih je otac prihvatio. Jedan je bio musliman Jasmin, a drugi Nenad. Živeli smo u dvosobnom stanu nas troje dece i njih dvojica. Spavali smo svi kao sardine. Uvek nam je bila puna kuća. Brat Nenad mi je sad došao iz Nemačke, i opet je kod mene. Drugari kad mi dođu iz Beograda a nemaju gde da spavaju, budu kod mene u kući. Spavaju u mojoj sobi, a ja idem u onu za goste. A vidi, da moj otac nije primio Jasmina, koji je bio superteškaš, moj rođeni brat nikad ne bi krenuo na boks. Postao je sa 15 godina juniorski prvak države. Išao sam godinu dana s njim na treninge, a Jasmin mi je tada pokazao neke udarce. Bilo mi je to u krvi. Sve sam to povezao. Dobra dela nam se vrate u životu.
Šah u ringu
Otac me je kao malog naučio da igram šah. Bili smo skromnih materijalnih mogućnosti, pa bih s komšilukom igrao mečeve za novac. Zaradio bih pet ili deset dinara, sebi za žvake. Šah mi je mnogo pomogao u ringu. Boksovao sam s mnogo boljim borcima od sebe, a ja znam da nisam savršen borac. U ringu sam igrao šah.
Muzika
Muzika mi je dala širinu i emotivnu inteligenciju. Gitaru sam počeo da sviram sa 15 godina. Drugar mi je pokazao tri akorda, pa sam posle nastavio da unapređujem znanje. Kroz muziku sam naučio i engleski jezik. Ona je kod mene razvila neku umetničku crtu i moram da priznam da mi je veća ljubav i od kik-boksa. Imam svoj bend. Obožavam Atomsko sklonište i AC/DC i pevam njihove hitove. Danas je sve manje ljudi koji slušaju pravu muziku. U pesmama se pominju lova, kola i dobre ribe. Snimili smo i nekoliko autorskih pesama, a jedna je i objavljena i kaže: "Sve nas gazi ista čizma neoliberalnog kapitalizma. Štetočine, paraziti, bez milosti će nas pogaziti." Prvi put ćemo tu pesmu svirati na Šabačkom festivalu. Nastupićemo i na Bir festu na Ušću.
Pišem i poeziju. Napisao sam pesmu za dedu, bivše devojke i ženu. Kad imam emotivni naboj, sve izrazim kroz stihove.
O sportu
Profesionalni sport je našto najružnije što se desilo sportu. Sportisti su samo mašine za pravljenje para. Spoznao sam to 2013, kad sam boksovao u Medison skver gardenu. Pobedio sam tamo meč, ali su protivniku dali pobedu. Kad sam čekao da izađem na okršaj, prvo je boksovao moj drugar Murat Baziri. Čuo sam da se desio nokaut. U sekundi sam video njegovo krvavo lice i shvatio da je sport samo hleba i igara. Masa je samo željna krvi. Novaka Đokovića svi vole, ali čim napravi grešku, odmah kreće kritika. Shvatio sam da je sport šou-biznis.
Odlazak iz kik-boksa
U kik-boks sam se razočarao 2015. godine. Posvađao sam se s predsednikom saveza Borislavom Pelevićem. Svašta sam mu rekao, ali sam nedavno otišao na njegov grob da povučem te svoje teške reči. Kik-boks me je napravio i pružio mi sve što imam u životu.
Postajem bokser
Boks je oduvek bio neka moja neostvarena želja. Imao sam 27 godina. Sa samo osam mečeva ušao sam u sto najboljih na svetu. Radili smo u Novom Sadu meč za ulazak u pedeset najboljih i titulu WBO federacije. Moj menadžer iz Nemačke izabere protivnika iz Crne Gore. Tražio sam da mi dovedu nekog ko je borac moje jačine ili čak i bolji od mene. U boksu menadžeri rade tako što ti dovode lošije protivnike od tebe kako bi se popeo na listi... i tako se pravi karijera. Kad dođeš u top 20, onda se već biješ sa ozbiljnim imenima. Meni se desilo da je protivnik došao na meč nadrogiran. Sad će svi reći da tražim izgovor za poraz, ali ja imam sliku njegovih leđa. Ne znam da l' znaš da bilderi imaju bubuljice, a on je imao te kratere po leđima od steroida. Bio sam tada najspremniji u životu, a nisam mu mogao ništa! Kad ja udarim iz sve snage desni direkt, to je nokaut, a ako udarim protivnika iz kontre, to je buđenje i slomljen nos. Uradio sam mu taj udarac iz kontre, a on se meni bekeljio! Njegov levi direkt je mene boleo kao da me je udario brzi voz. Čuvam te slike. U četvrtoj rundi mi je pukla jagodična kost. Mislio sam da su mi ispali svi zubi. Prekinuo sam meč. Cela Srbija je došla da me gleda, a nisam mu mogao ništa. Nadao sam se da je moj menadžer organizovao antidoping kontrolu. Čekao sam da vidim šta će dalje biti. Znao sam da meni ne moraju da priznaju pobedu, ali ne moraju ni njemu kad već nije bila poštena. I šta se desilo... Predsednik naše federacije je angažovao da, umesto 1.000 evra za kontrolu po borcu, to bude neka nezvanična suma od 300 evra. Pišao je u bocu od vode, što sve govori. Čekao sam da se nešto desi, ali... Tu su mi se svi snovi srušili. Razočarao sam se u ljude. Ponovio bih jedino taj meč u svojoj karijeri. Gubio sam u karijeri i nemam s tim problem. Mislim, sedam mečeva i svaki put čestitam protivniku sa osmehom na licu. Završio sam s porazom karijeru. Nisam siguran da li ću da se vratim u ring, ali i dalje sve prebijem na sparingu.
O poznatim facama
Moj meč u Medison skver gardenu gledali su Holifild i Mejveder. U Atini sam u Šoutajmu sa 22 godine prebio nekog lika. Nakon meča prilaze ljudi da se slikaju, a tu je Remi Bonjanski. Vidim da mi je nešto poznat i pitam: "Da li si ti Remi Bonjanski?" Trebalo je ja s njim da se slikam. Bio sam kod Pitera Erca. Mnoge poznate face su sedele na mojim mečevima. Znam i Novaka Đokovića i radiću i pomagati njegovoj fondaciji. Ipak, mene je sramota da priđem nekoj takvoj faci jer ne želim da remetim njegov mir.
Privatni život
Imam dvoje dece, ćerku Tesu i sina Vladimirosa. Priču o rođenju ćerke ispričao sam nekoliko puta da pokažem ljudima šta je vera. Tesa se rodila sa oštećenjem mozga i bilo je pitanje kakav će život imati dalje. Neke stvari ne možeš da kupiš novcem. Uspeli smo da izađemo kao pobednici iz te bitke zbog puno ljubavi.
Posle rođenja ćerke, sa sinom sam bio uplašen da li će biti sve u redu. Porođaj je prošao bez komplikacija. Lepo smo to proslavili. Sada ima šest godina. Svaki sport mu ide od ruke. Ima šest godina i već igra šah. Vladimiros je pun empatije. Kad mu dam pare da sebi nešto kupi, on ih da uličnom sviraču da ja ne vidim. Treba pomagati drugima.
Ćerka svira violinu. Plašio sam se za nju jer je doktorka rekla da ne očekujemo da bude mnogo pametna. Zapamtio sam to dobro. Sa četiri godine dao sam je na privatne časove violine. Sada ide u muzičku školu. Na mamu je umetnica. Voli da vaja i slika. Vladimiros ide na časove klavira. Samo da su nam deca dobro i zdravo.
O braku
Bivša supruga Maja je glumica i rok pevačica, nas je spojila muzika. Bio sam mlad i lud, a i ona blesava. Imali smo veliku ljubav, ali smo prošli i raj i pakao. Emotivne boli su za mene bile velike lekcije.
Nikad se više neću ženiti. Ko se jednom razvede, shvati da ne treba da pravi istu grešku dva puta. Najveći blagoslov iz te ljubavi su deca. Brak je izmišljen kao koncept da bi se ljudi monopolizovali. Shvatio sam da je prava ljubav sloboda i naći partnera koji će vas razumeti u svemu. Danas se u braku sve se svodi na interes.
Vodim svoj klub
Moj život mnogi vide kao nekog srpskog Rokija, tako mi pričaju. Knjigu "U ringu sa životom" napisao sam da budem inspiracija drugoj deci. U Kuršumliji sam 2011. upoznao nekog klinca, on je sada postao šampion. Pobedio nokautom. Vodim i klub na Spensu. Puno mladih tu trenira. Zovu me da budem predsednik srpske WAKO federacije. Želim da uradim sve što je Nenad Borovčanin napravio za boks. Uspeo je da ga vrati na put stare slave. Predsednik kik-boks saveza treba da bude poznata faca. Sada nam je savez u blokadi. Sedam miliona duga. Jedan moj kolega je isto u igri za to mesto. I jedno i drugo rešenje je dobro.
Budućnost
Srbi mogu sve da ti oproste, ali ne uspeh. Sada je moj raj u Veterniku. Napravio sam kuću sa svojih deset prstiju i uz pomoć prijatelja. Izgradio sam bazen i saunu. U gradu sam, ali imam svoj mir. Voleo bih da nešto uradim u kik-boksu što će ostati mladima u amanet. U budućnosti vidim sebe kako volontiram i pomažem deci. Shvatio sam da je moj život more. Želja mi je da napravim neku kuću u Grčkoj, u prirodi, ili u Južnoj Americi. Dominikanska Republika me nekako privlači energetski.
Kurir.rs, Ljubomir Radanov
NE PROPUSTITE
Bonus video:
