ISPOVEST BILKIĆA NAKON DIRLJIVOG SUSRETA S VUČIĆEM: Imao sam samo 2 nedelje kada su mi ubili oca, a danas smo Bata i ja jedini živi iz naše generacije!
- Nedeljko Bilkić je u Nišu imao dirljiv susret sa Aleksandrom Vučićem i podsetio na dugogodišnje prijateljstvo njihovih porodica iz Čipuljića
- Pevač je ispričao da je kao ratno siroče izgubio oca sa dve nedelje, kao i da su on i Anđelko Bata Vučić jedini živi iz svoje generacije
- Bilkić je pohvalio Vučića, tvrdeći da je preporodio Srbiju i da narod stoji uz njega, uz sećanja na zajedničko detinjstvo i porodične tragedije
Legenda izvorne narodne muzike Nedeljko Bilkić sinoć je u Nišu imao dirljiv susret sa Aleksandrom Vučićem, nosiocem liste Ujedinjena Srbija i kandidatom ove liste za premijera. Hiljade i hiljade Nišlija pevalo uglas sa Bilkićem koji nam je otkrio potresne detalje iz njegovog života i života porodice Vučić!
Bilkić ima 84 godine, a sa Vučićevim ocem prijatelj je celog života.
- Moj vršnjak i prvi komšija iz Čipuljića je Anđelko Bata Vučić, kaže na početku razgovora Nedeljko Bilkić.
- Rođen sam u Bugojnu 1941, na samom početku rata, kao najmlađi od šestoro dece. Imao sam samo dve nedelje kad su mi ustaše ubile oca. Ratno sam siroče. Kao i moj vršnjak i prvi komšija iz Čipuljića Anđelko Bata Vučić. Sin mu Aleksandar, znam ga od rođenja, izrastao je u izuzetnog intelektualca, nenadmašnog govornika, posvećenog državnika, koga uvažavaju i poštuju širom sveta. Nema mu ravna. I neka ga Bog poživi, kao i njegovog oca i celu familiju. Jednom sam rekao Bati da se i ja ponosim njime, a tek on kao otac...
Najstariji diskografski aktivni pevač nije ni nimalo iznenađen državničkim uspehom Aleksandra Vučića niti apsolutnim poverenjem koje uživa u narodu:
- Narod je uz njega. Izgara u radu. Preporodio je Srbiju. On je već zaslužio svoje mesto u istoriji. Mene to ne čudi. Potiče iz izuzetno časne, vredne, poštene, čestite porodice. Anđelko i ja smo isto godište, stariji sam tek nekoliko meseci. Ja sam rođen u martu, a Bata u oktobru, ali u izgnanstvu u Srbiji. Tek kad se završio rat, vratili su se i nastavili smo život u našem Čipuljiću.
Osim što su odrastali zajedno, za ceo život ih je spojila ista tragedija: gubitak oca.
- Išli smo zajedno u školu, igrali fudbal, družili se kao deca, odlazili u bioskop... Onda sam otišao u Kragujevac da se školujem, u srednju tehničku školu, pa smo se viđali preko leta i zime, na raspustima. On je u Bugojnu završio srednju ekonomsku školu. A onda smo otišli za Beograd, gde je on završio Ekonomski, a ja Mašinski fakultet. Mada su nam se putevi razilazili, počeo sam uveliko da pevam i po svetu, a on se bavio svojim poslom, odgovornim dužnostima, uvek smo se viđali. Ja sam 1982. otišao da živim u Kanadu. Tamo su mi i sinovi s porodicama. Međutim, redovno bismo se čuli i družili. Čak je i njegova sestra od strica udata za mog rođenog brata. Tako da smo i doslovno porodični prijatelji.
"Kod nas je majka svetinja"
- Teško je brinuti o porodici, a kamoli voditi zemlju. Udaraju, podmeću sa svih strana. A tek napadi na familiju, ne znam da li to igde ima u svetu. Da mene tako napadaju, iako imam 84 godine, sigurno bih se potukao s njima. Izmlatio bih nekoga! Ne bih im dozvolio... Toliko mi to smeta. Star sam, ali i u ovim godinama bih se branio. Kod nas je majka svetinja! Možda je za neke opsovati nekom mater kao uzrečica, međutim, nama je to poziv na boj, kaže Nedeljko koji se divi Aleksandrovom uspehu.
Nedeljko Bilkić je pevao mnogim predsednicima, nekoliko puta Josipu Brozu Titu, pa mu je Aleksandar, priča, u šali zamerio što samo njemu nije:
- Odgovorio sam mu, šaleći se, da ću mu pevati kad se Vukan bude ženio. Tom prilikom pevao bih mu "Veseli se, srce moje, ženim sina svoga", a njemu lično "Krčmu u planini".
"U Čipuljiću svako muško pobijeno"
Zahvalan je, priča Bilkić, Aleksandru što je obnovljena kultura sećanja i briga o Srbima u regionu i dijaspori.
- Sramno je da mu čak ne veruju da su mu pobili muški deo familije. U Čipuljiću je gotovo sve što je bilo muško pobijeno. Odvedeno u logore, mučeno, ubijeno. I Jasenovac je veliki zločin. Mi smo narod koji oprašta, ali moramo da pamtimo. Vučići su, inače, bili jako bogati ljudi. Anđelkovog oca su zvali adžija.
To je turska reč, a znači najbogatiji, najviđeniji čovek. Oni su stvarno imali svega i svačega. Moja familija nije bila tako bogata, u stvari, bili smo siromašni. Moj pokojni otac bio je činovnik u jednoj banci. Posle je otvorio krčmu. Međutim, zemlju nismo imali. I kad je rat došao, ne možete da jedete stolice, stolove, stolnjake. Ali imali smo neku malu bašticu, nekako smo se snalazili i, eto, preživeli smo i izvedeni na put.
Odlazi s drugom Anđelkom u Čipuljić kada god im, kako kaže, prilike dopuštaju.
- Obiđemo crkvu, groblja naših predaka, familije, zapalimo cveće. Svratimo u restoran da ručamo, podelimo uspomene, sećanja. A teško je. Nema tamo više naših ljudi. Ti prokleti ratovi doneli su veliku nesreću svima nama. Moja stara kuća, gde sam rođen, srušena je. Novu je podigao moj bratanac. Ali je i ta kuća srušena u poslednjem ratu. Obnovili smo je uz humanitarnu pomoć i sada tamo živi moja bratanica s mužem. Nema tamo više Anđelko, Nedeljko, Vaso, već Ibro, Mujo, Haso. Prošao sam celu planetu, ali sanjam rodno selo.
Bilkić više od četiri decenije živi u Kanadi, tamo su mu sinovi, uspešan lekar i mašinski inženjer. Ali dolaze redovno u Srbiju. Uočava da se u poslednjoj deceniji naši ljudi iz dijaspore vraćaju jer su promene vidljive, kako kaže, i izdaleka.
- To najbolje uočavaju sinovi. Najpre zbog infrastrukture, auto-puteva. Sećaju se kad su kao deca išli na more Ibarskom magistralom, pa kružimo, prašina... A sad: "Ćale, ovo je neverovatno. Kakva milina. Svaka čast Aleksandru." Jedno od mojih omiljenih mesta je Rajac. Nekad sam putovao po sat i po do tamo. Sada samo 40 minuta! Sve napreduje. Samo zlobni ljudi neće to da priznaju. Neka se svako bori za vlast, ali da to bude fer, da ima neki plan, ponudu. U opoziciji to nema niko.
