EKSKLUZIVNO! DVA LAZAREVIĆA, DVA HEROJA - OTAC GENERAL I SIN LEKAR: "Gledao sam kako NATO bombe padaju na mesto gde mi je bio jedan od sinova"

Jedan je komandovao vojnicima pod NATO bombama, drugi predvodi lekare u borbi protiv bolesti. Jedan je strepeo za živote svojih saboraca i dvojice sinova na ratištu, drugi je godinama kasnije vodio dramatičnu borbu da upravo svog oca otrgne od smrti u haškom zatvoru. Njihove životne priče spojile su rat, stradanje, porodične tragedije, ali i istrajnost, odgovornost i veru da nema predaje. U zajedničkoj, potresnoj ispovesti za Kurir otac i sin prvi put otkrivaju najteže trenutke kroz koje su prošli i kako se borba za ljudske živote, započeta na jednom frontu, nastavila na drugom.

U zajedničkoj ispovesti za Kurir otac i sin govore o najdramatičnijim trenucima porodične istorije, strahu, rastancima, bolesti i onome što ih je održalo kada je izgledalo da je sve izgubljeno.

Komandant

General Vladimir Lazarević, prisećajući se 1999. godine, ističe da je Vojska Jugoslavije bila suočena s neuporedivo nadmoćnijim protivnikom.

- Govorimo o teškom i preteškom vremenu od pre 27 godina, kada je, kako ja to vidim, takozvani demokratski Zapad, sa NATO od 19 zemalja i još nekoliko pridruženih suseda, izvršio zločinačku agresiju na našu zemlju. To je bila agresija bez presedana u istoriji ratovanja, jedan od najasimetričnijih ratova u istoriji, s monstruoznim ciljevima. Ciljevi agresora bili su da se Srbija vrati u kameno doba, da se ne ostavi kamen na kamenu, da primora da kleči i moli.

General se seća i naredbe koju je, prema njegovim rečima, izdao komandant NATO Vesli Klark.

- Najdalje je, međutim, otišao glavnokomandujući NATO, general Vesli Klark, koji je dva dana nakon početka rata, 24. marta 1999, izdao komandu: "Razori, degradiraj, uništi". To su bili ciljevi agresora. Postavljali smo sebi pitanje kako da se suprotstavimo takvom neprijatelju, čija je vojna nadmoć bila neuporediva s našim odbrambenim mogućnostima.

Odgovornost koju je nosio, kaže, bila je ogromna.

- U to vreme bio sam komandant Prištinskog korpusa, sa oko 80.000 boraca na prostoru Kosova i Metohije. Težište odbrane zemlje nalazilo se u zoni Treće armije, a posebno u zoni Prištinskog korpusa. Čast mi je i privilegija što sam bio jedan od boraca Treće armije Vojske Jugoslavije, i to na njenom čelu, na prostoru Kosova i Metohije. Kao vojnik i oficir znao sam da ćemo zadatak izvršavati do kraja, herojski i odgovorno, u slavu naših predaka i na čast potomaka. Ali sam, svakako, bio zabrinut za život svakog svog ratnog druga i saborca.

Dva sina dobrovoljca

Rat je za porodicu Lazarević bio i lična drama. Dok su dva starija sina dobrovoljno otišla na ratište, najmlađi Milan, tada maloletan, morao je da napusti Niš.

- Među tim borcima bila su i moja dva sina, koja su dobrovoljno došla. Treći, Milan, bio je maloletan. S majkom je pobegao iz Niša jer je postojala opasnost da ga kidnapuju. Međutim, svi oni bili su moji saborci. Gotovo do kraja rata niko nije ni znao da su moji sinovi tamo, jer o tome nisam govorio. Čak sam naredio da se iz jedinica otpuste oni koji imaju više članova porodice na ratištu. Naravno, sebi takvo naređenje nisam izdao.

General se posebno seća odlučnosti svojih vojnika.

- Te poruke bile su jasne: "Mi ne odlučujemo da li ćemo braniti zemlju u zavisnosti od snage agresora, već koje svetinje branimo. Nama otadžbina komanduje." Govorili su i: „Granicu ćemo odbraniti po svaku cenu", "Nema nazad" i "Za ovu zemlju vredi ginuti". Među porukama koje su ostale u sećanju jesu i poslednje reči borca Tibora Cerne, kao i reči heroine Ljiljane Žikić Karađorđević, majke šestoro dece i dobrovoljca 125. motorizovane brigade: "Mrtva ću braniti Srbiju".

Najpotresniji deo generalovog sećanja odnosi se na trenutke kada nije znao da li su mu sinovi živi.

- Na Kosovu i Metohiji bilo je oko 80.000 ljudi o kojima sam morao da brinem, a deo moje porodice bio je sa mnom. Supruga i najmlađi sin morali su da beže iz Niša jer im je pretila opasnost i postojala je namera da ga kidnapuju. To su, međutim, bile sudbine i mnogih drugih porodica na tom prostoru. Gledao sam iz neposredne blizine kako bombe padaju na mesta na kojima su bili moji saborci, među njima i jedan od mojih sinova. Drugi je bio na drugom mestu. Gledao sam svojim očima i čekao podatke o tome koliko je ljudi stradalo, a koliko preživelo. Dok informacije stignu, ne znate šta se dogodilo. Kako čovek sve to izdrži? Bog pomaže. Nemam drugi odgovor.

Košare i Paštrik

Borbe na Košarama i Paštriku, kaže, bile su među najtežim iskušenjima.
- Na Košarama je 65 dana trajala borba protiv brojčano nadmoćnijeg neprijatelja. Prvi na udaru bili su graničari, a potom naše specijalne jedinice. Izdržali smo i sprečili prodor u Metohiju, kao i rasecanje odbrane korpusa. NATO je zatim prešao na drugi plan i u maju pokrenuo kopnenu ofanzivu preko Paštrika, iz Albanije, preko Gorožupa, prema Prizrenu. Cilj je bio da se grad zauzme za 12 sati.

Operacija je trajala 15 dana. Planina je razarana, a borci su se suočavali sa izuzetno teškim uslovima.

Posebno mu se urezao trenutak kada je čuo tvrdnju američkog predsednika Bila Klintona da je na Paštriku ubijeno 700 njegovih vojnika.
- Krenuo sam te noći, oko tri ili četiri sata ujutru, prema Paštriku. Dan ranije bio sam u toj zoni i nije bilo tako velikih gubitaka. Međutim, nisam mogao da proverim šta se dešava jer su veze bile uništene i nisam imao komunikaciju s tim delom fronta. Nekako smo uspeli da uspostavimo kontakt i saznamo da su borci na vrhu Paštrika, na gotovo 2.000 metara nadmorske visine, živi. Tada sam shvatio da je reč o laži i obmani. Kad sam krenuo s komandnog mesta prema Prizrenu, potpuno sam osedeo. Nije bilo 700 poginulih, već sedam u tom trenutku.

Prema podacima koje general iznosi, na tom pravcu kasnije je bilo ukupno 25 poginulih vojnika, dok je tokom rata život izgubilo 659 pripadnika Prištinskog korpusa.

Breme prezimena

Milan Lazarević, danas lekar i rukovodilac jedne od najvažnijih zdravstvenih ustanova na jugu Srbije, pamti rat iz sasvim drugačije perspektive.

- Da, bili smo u bekstvu. Tada sam imao 16 godina. Pretpostavljamo da su u pitanju bili pripadnici albanskih grupa s Kosova i Metohije, koji su došli s fantomkama. Mene i majku tražili su na kućnoj adresi, pa smo morali da napustimo mesto boravka. Njih trojica borila su se na Kosovu i Metohiji, a majka i ja bili smo sami. Nekako je i to prošlo. Bilo je važno samo da u nekom trenutku možemo da se čujemo telefonom i proverimo da li su živi.

Kaže da je odrastanje u vojničkoj porodici nosilo posebnu odgovornost.

- To je jedno breme, ali u smislu odgovornosti - odgovornosti da se porodica i časno prezime Lazarević ne obrukaju, da se naši koreni, koji su takođe vojnički, ne obrukaju. Zaista sam vodio računa o tome i kao student, i tokom života i karijere. Jednostavno, morate biti svesni ko ste, šta ste i odakle potičete.

Ali novo, možda još teže iskušenje za porodicu usledilo je 2005. godine.

- Teško je bilo 2005, kada je stigla optužnica Haškog tribunala i kada, kako sam tada doživljavao, nismo imali rezervni položaj. Država je prema tim ljudima imala odnos da ih treba poslati u zatvor udaljen 2.500 kilometara od Srbije, milom ili silom. To je bilo veliko razočaranje. Moja porodica je čitav život radila za državu, borila se, a trojica iz kuće bila su na ratištu tokom 1998. i 1999. Onda dođete u situaciju da vas ista ta država šalje na mesto s kojeg se možda nećete vratiti. Tada sam bio student druge godine medicine i teško sam podneo tu nepravdu. Čini mi se da nepravda najviše boli.

Poseta ocu u Hagu

Milan je bio prvi iz porodice koji je otišao u posetu ocu u Sheveningen.

- Iako sam bio najmlađi u porodici, prvi sam otišao u posetu ocu u zatvor u Sheveningenu. Te noći nisam spavao. To je klasični zatvor u kojem se nalaze holandski zatvorenici, ali postoji i poseban deo - dvospratna zgrada od crvene fasadne cigle, koju nikad neću zaboraviti. U njoj su bili smešteni Srbi. Čitav državni vrh, kako sam to tada doživljavao, bio je tamo: predsednik, premijer, vojni generali i policijski generali, s lisicama na rukama, na Severnom moru, u Holandiji, u zatvoru zbog toga što su branili državu. Tu posetu, koja je trajala nekoliko sati, stoički sam podneo. Međutim, kad sam se vratio u stan čoveka kod kog sam spavao, nisam mogao da zaspim. Bilo je to nešto neverovatno. Trebalo mi je mnogo vremena da sve to prihvatim.

Porodicu je dodatno pogodilo i to što su se, kako Milan kaže, mnogi ljudi udaljili od njih.

- Kad je otac otišao u zatvor, prestali su da zvone telefoni, prestali su ljudi da dolaze i sve se odjednom promenilo. Više niste imali nikoga. Dok ste na poziciji i dok ste potrebni ljudima, svi su oko vas. Kad izgubite funkciju ili, ne daj bože, odete u zatvor, kao da više ne postojite. Ipak, borili smo se. Nije bilo lako, ali porodica je ono što čoveku ostaje kad mu je najteže.
Posete su bile retke jer porodica nije imala dovoljno novca.

- Nismo mogli često da idemo u posete jer je to bilo preskupo. Putovali smo vozovima i autobusima, spavali gde smo stigli i mogli. Sve smo plaćali sami, jer država tada, kako sam smatrao, nije razmišljala o tome.

Pao u komu

U zatvoru su počeli i ozbiljni zdravstveni problemi generala Lazarevića.

- U Haškom tribunalu imao je sedam operacija u opštoj anesteziji. Bio sam dosta uključen u sve to, a kasnije sam pomagao i drugim optuženicima. Često su me zvali general Mladić, general Pavković i Milan Lukić, koji sada služi kaznu u Estoniji. Borili smo se svim silama da otac preživi i izađe iz tog zatvora, imajući u vidu da su uslovi za medicinsku negu, po mom mišljenju, bili veoma loši. Nije problem bio samo u tome koliko su uslovi bili loši već i u tome što, kako sam doživljavao, nije bilo dovoljno brige.

Najdramatičniji trenutak dogodio se kad je general pao u komu.

- Otac je imao nekoliko ozbiljnih zdravstvenih problema. Između ostalog, pretrpeo je tri moždana udara. Imao je i stanje koje lekari nazivaju bilijarni peritonitis - u zatvoru mu je pukla žučna kesa, pa se žuč razlila po trbuhu. Tada je bio u komi i pozvali su nas da se oprostimo od njega. Pukom srećom je preživeo.

I sam general seća se tih dana, ali samo kroz fragmente, trenutke u kojima je dolazio svesti i pored sebe ugledao suprugu i sina.

- Ne znam da li treba da ispričam jedan detalj, ali vi procenite da li možete da ga izostavite. Kad je bio student medicine, Milan je sa svojom majkom, mojom suprugom, dobio poziv iz Haškog tribunala da dođu i vide me poslednji put. Došli su i ostali nedelju dana. Obilazili su me, a ja sam s njima provodio vreme koliko sam mogao. Sećam se da bih ponekad dolazio svesti i shvatao da su njih dvoje pored mene.

General veruje da mu je sinova pomoć bila presudna.

- Bio je uključen i pomagao mi čak i u uslovima u kojima sam smatrao da se u Haškom tribunalu ugrožava zdravlje nas zatočenih. Dobijao sam lekove za koje nisam znao kakvi su. Uspevao je da proveri neke stvari i da mi pomogne da izbegnem ono što bi moglo dodatno da ugrozi moje zdravlje. Verujem da bez toga ne bih preživeo. I on je tada mnogo propatio. Ali sada smo ovde, na svome, i nastavljamo borbu.

Milan ističe da je podrška države posle 2012. godine mnogo značila porodici.

- Značile su nam i garancije, dolazak naših stručnjaka da ih obiđu, kao i posete našeg ambasadora. Sve to tim ljudima ulivalo je nadu i vraćalo poverenje u državu.

Životna misija

Govoreći o svom sinu, general Lazarević ističe da u njegovom lekarskom pozivu vidi nastavak iste životne misije.

- Tada sam spasavao svoj život i živote svojih saboraca. Spasavali smo živote naših građana jer smo branili slobodu zemlje. Milan je danas u jednoj drugoj, ali podjednako delikatnoj i važnoj situaciji. On spasava ljudske živote, leči i pruža pomoć onima kojima je potrebna. Više od milion ljudi gravitira ka toj ustanovi i znam koliko je Milan posvećen svom poslu. Dobijam i informacije od pacijenata koji mu zahvaljuju. To je ista borba za naš narod, za Srbiju, za zajedništvo i sabornost. I kod njega postoji ona naša ratna poruka - nema nazad.

Milan kaže da ga u svakodnevnom radu vodi odgovornost prema pacijentima.

- Vodim računa o pacijentima i s njima sam u neposrednom kontaktu, lično, putem društvenih mreža ili telefonom. Ljudi me zovu i na privatni telefon. Gde god postoji mogućnost da im pomognem, a da je problem povezan s Kliničkim centrom, što je u više od 90 odsto slučajeva, trudim se da to i učinim. Puno mi je srce zbog toga.

Za njega, kaže, funkcija nije privilegija.

- Ljudi su dolazili kod mene i kad sam bio lekar bez funkcije. To za mene nije privilegija, već dodatna obaveza i odgovornost. Slično je i s tim što sam sin generala koji je obeležio jedan period odbrane naše otadžbine. To nije nagrada, pehar ili medalja. To je obaveza da budemo još bolji i posvećeniji kako bismo pacijentima pomogli i olakšali im život.