Misija Dragana Đilasa da dođe do vlasti toliko je snažna da se ponovo naoštrio na pravljenje konglomerata stranaka i pokreta kojima je teško naći zajednički činilac, osim onog vrhunskog "da Vučić ode". Ta kvazipolitika, uskointeresno motivisana i sračunata na dobit koja nema ama baš nikakve veze s brigom o građanima, potirala je sve suštinske razlike među političarima koji su gravitirali ka Đilasu. Savez za Srbiju i Ujedinjena opozicija Srbije dva su politička projekta koji mogu poslužiti kao ogledni primer šta i kako radi lider Stranke slobode i pravde u novim akcijama preoblikovanja, zlobnici bi rekli otimanja, jednog spontanog građanskog protesta i pravljenja od njega novog političkog sredstva za Đilasov cilj.
Dva fijaska
Gotovo isti diktat kakav je uspostavio od 2018, kada je formirao Savez za Srbiju, ali i kasnije kada je propali projekat zamenio Ujedinjenom opozicijom Srbije, vidimo i sad kad pokušava da ugura na jednu izbornu listu sve takozvane prozapadne partije, pokrete i manje-više sve druge opozicionare i organizacije koje su se već olupale zbog nametnute političke romanse s Đilasom. Baš kao što obično biva i u životu, kraj svake od tih ljubavi završavao se teškim rečima i izvlačenjem prljavog veša.
Ukratko, Đilasova petogodišnja misija počela je udruživanjem sa Zoranom Lutovcem i njegovom Demokratskom strankom, Nebojšom Zelenovićem i njegovom strankom Zajedno za Srbiju, Borkom Stefanovićem, koji je tada imao svoju Levicu Srbije, Vukom Jeremićem i njegovom Narodnom strankom, pa čak i s desničarem Boškom Obradovićem i njegovim Dverima. Ovaj čudnovati i neprirodni savez ostao je upamćen, između ostalog, po velikoj manipulaciji koja je pratila proteste "1 od 5 miliona", jer se ispostavilo da je iza svega stajao upravo Đilas. Mnogi dotadašnji Đilasovi saborci objašnjavali su da je SZS bio više finansijsko-interesna grupacija koju on vodi i kontroliše nego savez koji ima politički program i jasan pravac državnog delovanja.
Kada je sahranio SZS, Đilas je na političkoj sceni predstavio "bojkot opoziciju" kao svoju novu igračku kojoj je nadenuo ambiciozan naziv - Udružena opozicija Srbije. U ovaj savez kratkog daha (trajao od februara do decembra 2020. godine) ušli su Jeremić i Lutovac, ali su Obradović, Zelenović i ostali koji nisu bojkotovali izbore, poput, na primer, lidera SDS Borisa Tadića, bili nepoželjni po diktatu lidera SSP.
Jagma i sukobi
Sociolog Vladimir Vuletić ocenjuje za Kurir da su ova udruživanja zapravo tehničke koalicije, jer izostaju prava politika i jasni ciljevi.
- Sva njihova politika je svedena na to ko će preuzeti komande vlasti, a ne razmišlja se o tome šta će s njom. Taj deo opozicije već dugo igra na strategiji da će se vlast sama po sebi urušiti pod stranim pritiscima. Ono što ostane rasuto treba pokupiti i to je sva njihova politika. Kada se na toj osnovi udružuje, onda nastaje jagma, dolazi do sukoba, jer svi misle da imaju podjednako pravo da uzmu za sebe što je moguće više. To su ta ranija udruživanja pokazala. Kada nema politike i jasnih ciljeva, onda se ljudi grupišu oko onih stranaka i onih političara koji su finansijski najjači, a Đilas je nesumnjivo u prednosti kada je reč o tome. U takvoj situaciji, ostali mogu ili da mu se pridruže ili da pokušaju da sami nešto urade na političkoj sceni, što je bez resursa osuđeno na propast. Ono što je sada problem za tu grupaciju koju pokušava da sastavi Đilas jeste to što će, bez obzira na to što nema program, pokušati da izbegne temu Kosova. Pokazuje se da će birači o tome voditi računa, iako ta tema neće biti centralna u kampanji. To se sada nameće kao vododelnica pogotovo s obzirom na pritisak iz EU i sa zapada da se kosovsko pitanje završi do kraja - objašnjava Vuletić.
Kurir.rs
NE PROPUSTITE
Bonus video:
