AMBASADOR TRIFUNOVIĆ PRED ISTORIJSKU POSETU ŠVAJCARSKOG PREDSEDNIKA: Da li će Kurti da hapsi i mene jer kažem da je OVK bila teroristička organizacija?

U Švajcarskoj živi oko 150.000 ljudi sa srpskim korenima, a mnoge švajcarske kompanije se oslanjaju na "svoju" IT industriju u Beogradu.Povodom prve državne posete Švajcarske Srbiji posle 18 godina, ambasador Ivan Trifunović objašnjava šta povezuje dve zemlje.

Intervju sa srpskim ambasadorom u Švajcarskoj Ivanom Trifunovićem prenosimo u celosti:

Gospodine ambasadore, oko 150.000 ljudi sa srpskim korenima živi u Švajcarskoj, i ponekad se čini kao da polovina švajcarske IT infrastrukture funkcioniše iz Srbije – a ipak dve zemlje znaju iznenađujuće malo jedna o drugoj. Kako je to moguće?

- Istorijski gledano, Švajcarska je išla svojim veoma uspešnim putem. Srbija je imala svoj, manje srećan put, a zatim su usledile turbulencije devedesetih. Jednostavno je bilo malo prilika da se istaknu zajedničke tačke. Stvari su se razvijale tiho i neprimetno. Danas ovde živi više od 50.000 ljudi sa srpskim državljanstvom. Pored toga, ima između 100.000 i 150.000 Švajcaraca srpskog porekla. Mnogi su se namerno držali po strani, delom i zbog imidža koji je dugo preovladavao u zapadnim medijima. Ali brojne švajcarske kompanije su tiho investirale u Srbiju tokom poslednjih deset ili dvadeset godina. Nedavno je otvorena fabrika stakla, delimično u švajcarskom vlasništvu. Prisutni su i Nestle, Kalebo, Holcim i drugi. Tu su i srpski IT preduzetnici koji su osnovali kompanije za razvoj softvera u Švajcarskoj.

Ključna reč Srbija i IT – šta se zapravo trenutno dešava u Beogradu?

- Izvoz IT usluga u Srbiji porastao je sa oko 350 miliona na 4,5 milijardi dolara godišnje u periodu od sedam do deset godina. Majkrosoft ima razvojni centar sa nekoliko stotina zaposlenih. Njegov osnivač mi je, inače, bio kum. Otišao je u Majkrosoft u SAD krajem osamdesetih, vratio se u Srbiju i izgradio centar. Postoji mnogo takvih priča.

Šta je istorijska osnova za ovu eksploziju? Zemlja koja je devedesetih bila u ruševinama sada proizvodi neke od najtraženijih softverskih inženjera u Evropi.

- Istorijski gledano, Srbija je imala veoma jake fakultete iz oblasti računarstva i elektrotehnike. To je osnova. Imali smo dobre inženjere i fizičare, od kojih su mnogi emigrirali u SAD. Oni su stvorili bazu znanja i talenata, iz koje sada crpe američke, švajcarske i druge kompanije.

Taj bazen talenata je sada tražen širom sveta. Ali da li je taj model održiv? Veliki deo atraktivnosti verovatno počiva i na razlici u platama.

- I da i ne. U Majkrosoftu vrhunski softverski inženjeri u Srbiji zarađuju više od 10.000 evra mesečno. To je astronomski po srpskim standardima, a nije loše ni u evropskim okvirima. Kada pronađete kvalitetne ljude, na kraju se računa kvalitet. Jedna velika švajcarska kompanija – neću navoditi ime – ima razvojne centre u jednoj zemlji EU i u Srbiji. Kažu: ako je u pitanju standardni projekat, ide u EU. Ako je nešto složeno, gde su potrebni snalažljivost i improvizacija, onda to daju Srbima. Veća opasnost od rasta plata je verovatno nešto drugo – veštačka inteligencija.

"Mi smo dve male neutralne zemlje koje traže svoj put"

Hajde da pređemo na glavni razlog razgovora. U utorak i sredu predsednik Parmelen će posetiti Beograd – prva državna poseta švajcarskog predsednika Srbiji posle 18 godina. Koliko je ovaj događaj važan za vas?

- To je veoma važno i pomalo iznenađujuće za povremene posmatrače. Švajcarski predsednik ima mandat od godinu dana i obično ide na jedno ili dva veća putovanja u inostranstvo, pa mora da postavi prioritete. Tradicionalni bliski partneri kao što su Nemačka i Austrija, velike zemlje poput Kine i strateški ekonomski partneri kao što je Saudijska Arabija imaju prednost. A sada Srbija – posle 18 godina. Mnogi moji kolege ambasadori su me pitali: kako ste to uspeli? Zašto baš Srbija?

Dobro pitanje. Zašto?

Mnogo je stvari koje nas povezuju: dve male neutralne zemlje koje traže svoje mesto u aktuelnom geopolitičkom potresu. Švajcarska je nekada imala istomišljenike u Finskoj i Švedskoj, ali sada čujemo da čak i Norveška i Island razmišljaju o približavanju Evropskoj uniji i napuštanju EFTA. Za male neutralne zemlje, međunarodni poredak zasnovan na pravilima uvek je bio od suštinskog značaja. Multilateralizam je bio i ostao važan za obe. Švajcarska je preuzela predsedavanje OEBS-om – organizacijom širom od EU ili NATO-a, što je čini korisnom. Druga stvar je ekonomija. Na kraju, velika srpska dijaspora u Švajcarskoj predstavlja snažnu vezu. Postoji i jedan zanimljiv detalj: Srbija je deo švajcarske konstituencije u okviru Svetske banke.

"Zapravo, to nisam znao.“

- Kao ministar finansija, Parmelen je uvek bio zajedno sa svojim srpskim kolegama kada su se sastanci održavali u SAD. Švajcarska nas, da tako kažem, obučava u bankarskim pitanjima. Usvojili smo i dualni sistem obrazovanja — praktično jedan na jedan po švajcarskom modelu, uz pomoć profesora sa ETH-a. To se isplati u privredi: kada švajcarske kompanije dođu u Srbiju radi proizvodnje, zatiču radnu snagu obučenu po švajcarskim standardima.

Švajcarski sistem učeništva smatra se jednim od najuspešnijih „izvoznih proizvoda“, ali zemlje koje pokušaju da ga kopiraju često propadnu zbog sopstvene birokratije. Dokle ste vi stigli?

- Imamo nekoliko centara širom Srbije, u različitim sektorima. Postoji i posebna kancelarija za dualno obrazovanje, na nivou ministarstva. Ono što je mnogo pomoglo jeste to što je predsednik Vučić lično stao iza toga i rekao: „Sada ćemo to da uradimo.“

O švajcarskoj neutralnosti se trenutno raspravlja na svim stranama. Srbija je takođe zauzela neutralnu poziciju, ali u sasvim drugačijem okruženju. Koliko su ta dva koncepta neutralnosti zapravo slična?

- Postoje nijanse, ali u vojnom smislu veoma su slični. Nećemo postati članica NATO-a. Blisko sarađujemo i treniramo sa NATO-om — uskoro imamo zajedničku vežbu; imali smo i vežbe sa Kinom, ali u mnogo manjem obimu. Trudimo se da budemo uravnoteženi i, iako se približavamo NATO-u, zadržavamo neutralnost.

Kina, Rusija, EU, Emirati — ko su vaši najvažniji partneri?

- Naš strateški cilj je jasno Evropska unija. Ali trudimo se da održavamo dobre odnose sa svima. Imamo veoma dobre odnose sa arapskim zemljama i sa Afrikom. I dalje se oslanjamo na nasleđe stare Jugoslavije i Titov Pokret nesvrstanih. Imali smo mnogo afričkih studenata u Beogradu; danas mnogi od njih zauzimaju visoke pozicije u svojim zemljama. Odete, recimo, u Ganu — i odjednom neko govori srpski.

Ta politika balansiranja često nervira zapadne posmatrače. Kineske i arapske investicije redovno izazivaju zabrinutost u Briselu. Dugovi prema autoritarnim silama retko dolaze bez cene.

- Kao biznismen, gledam brojke. Kinezi nude veoma dobre uslove finansiranja. Neki kažu da to stvara zavisnost. Ali kod mnogih problematičnih kredita krivica nije bila na Kini. Ugovori su bili takvi kakvi su bili — problem je bila neodgovornost vlada koje su ih potpisivale bez plana otplate. Tu ne vidim nikakvu „prljavu igru“. Srbija je oprezna kada su u pitanju investicije. Modernizovali smo železnicu, modernizujemo puteve — i to ne samo sa Kinezima. Autoput istok–zapad izgradila je američka kompanija. Jednom sam pitao bivšeg američkog ambasadora zašto SAD ne rade više na infrastrukturi. Bio je iskren: „Ne možemo da se takmičimo sa Kinezima. Njihovi uslovi su suviše povoljni.“ Ne vidim ništa zlonamerno u tome. Ono što me brine jeste što politika postaje sve više ideološka, a sve manje pragmatična. "Ako je kinesko — mora da je loše."

Kad smo već kod brojki — kakav je vaš odnos javnog duga?

- Znatno ispod 45 odsto BDP-a, i to po veoma povoljnim uslovima. Kontinuirano popravljamo kreditni rejting. Agencija S&P nam je dodelila investicioni rejting, što nas čini jedinom zemljom Zapadnog Balkana sa tim statusom. Naš ministar finansija je veoma strog — ja ga zovem „gospodin Ne“, jer je teško dobiti odobrenje za dodatnu potrošnju, što ponekad frustrira kada su nam potrebna sredstva za neki projekat. Veoma je štedljiv.

Dakle, radi upravo ono što bi trebalo?

- Da. Drži čvrst kurs.

"Vučić nije ‘strongmen’. Nije ni svetac, ali je odgovoran državnik koji interese svoje zemlje stavlja na prvo mesto"

Uoči ovog intervjua pitao sam Srbe u Švajcarskoj šta da vas pitam. Najčešći odgovor je, u suštini, glasio: „Možete da kažete šta hoćete o Vučiću, ali BDP raste već godinama, i to zaslužuje poštovanje na Balkanu.“ To me je iznenadilo – vas takođe?

- Ne iznenađuje me. Prvo: ja nisam član vladajuće stranke, nisam poseban pristalica bilo koje stranke.

Ali ste zaposleni u vladi.

- Tačno, ali nisam politički izvršilac. Ovaj posao radim iz ljubavi prema svojoj zemlji, pokušavam da nešto vratim Srbiji. Filozofski mrzim to crno-belo razmišljanje. Za mene je sve u nijansama sive. U politici sam realista, škola Henrija Kisindžera: politika je umetnost mogućeg. Na globalnom nivou me ova polarizacija izluđuje. U SAD je moja komšinica, veoma bogata žena, prestala da razgovara sa svojom 93-godišnjom majkom jer je glasala za Trampa. Rekli smo joj: tvoja majka ima 93 godine, ima demenciju, možda sutra više neće biti tu, a ona ti je majka. Ljudi su potpuno poludeli. Čak i među prijateljima u SAD sada važi pravilo: bez politike, inače ljudi postaju neprijatelji.
Kada je reč o Srbiji, to nazivam intelektualnom lenjošću – održavanjem pogrešnih stereotipa. Neki zapadni novinari – ništa lično – upadaju u tu zamku. Devedesetih je postojala politička potreba da se Srbija označi kao krivac, pa su Srbi „loši momci“.
Dvodimenzionalna karikatura. Slično tome, neki predsednika Vučića nazivaju "strongmen"-om, a ekstremisti ga čak porede sa diktatorima poput Čaušeskua. To je besmislica. On možda nije svetac, ali sigurno nije ni đavo, već odgovoran državnik koji interese svoje zemlje stavlja na prvo mesto. Slažem se sa ljudima sa kojima ste razgovarali: brojke BDP-a ne lažu. Sudite mu po rezultatima.

Druga povratna informacija iz zajednice bila je primetno uzdržana: studentski protesti su u početku bili autentični, a zatim su ih preuzeli drugi – besplatno jelo, novac, možda iz susednih zemalja. Teorije zavere. Šta se zaista dogodilo u Novom Sadu i nakon toga?

- Postojao je okidač. Deo krova železničke stanice se urušio i šesnaest nevinih ljudi je poginulo. Tragedija. Odmah priznajem: među studentima ima mnogo onih sa stvarnim zahtevima, mladih ljudi koji žele pravdu. Tako je bilo i 1968, možda i kod „žutih prsluka“ u Francuskoj – populistički, za pravičnost. Ali dve stvari su krenule po zlu. Prvo, uključili su se levičarski ekstremisti, sa tim „plenumima“, gde niko ne govori ko zapravo vodi. Pomalo kao rane sovjetske strukture: nema imena, ali „ko nije sa nama, protiv nas je“. Drugo, što se ovde slabo razume: unutar studentskog pokreta postoje i desničarski ekstremisti. Oni su se priključili protestu protiv rušenja napola uništene zgrade iz posleratnog perioda, koja je već bombardovana 1999. Ne sećam se da je ranije neko tvrdio da ta zgrada ima posebnu kulturnu vrednost. Odjednom se govori o „našem nasleđu“ i „arhitektonskom biseru“. Među demonstrantima: ljudi u crnom sa ruskim zastavama. Zašto? „Zato što se zgrada daje Amerikancima koji su nas bombardovali – mi pripadamo Rusiji.“

Dakle, levičarski i desničarski ekstremisti na istom protestu?

- Da. Uz to: nemaju program. Govore o listi nepoznatih, „neukaljanih“ kandidata koji bi bili izabrani tajnim procesom i onda preuzeli vlast. Na prvi pogled zvuči dobro, ali je populističko-revolucionarno – podseća na Francusku revoluciju ili Oktobarsku revoluciju. Opozicione stranke su podeljene. Jedna frakcija kaže: potčinićemo se studentima i povući se. Drugi kažu: decenijama pokušavamo da srušimo Vučića, zašto bismo sada prepustili prostor nekim dvadesetogodišnjacima?

Koliko je u svemu tome generacijskog sukoba?

- Delimično. Studenti imaju nešto što se na engleskom zove „motherhood and apple pie“ – stvari koje svi podržavaju ili sa kojima se svi slažu. Ko u principu ne voli studente? Mladi ljudi, neiskvareni, sa čistim namerama. To im ide u prilog. Ali nedostaje jasan plan.

Jedina tema oko koje je srpska zajednica u Švajcarskoj bila jasna jeste sledeća: korupcija je sveprisutna i vlast je toleriše. Gde je Srbija zaista – kada je reč o slobodi medija, demokratiji, korupciji?

- Niko ne poriče da postoji određeni nivo korupcije, pa ni sama vlada. Srbija je verovatno negde u sredini. U donjem delu, ako se poredi sa zapadnom Evropom. Takođe treba reći: kada je neko 14 godina na vlasti, ljudi se umore. Tačer, popularni nemački kancelari – čak i jaki demokratski lideri vremenom otupe. Ako pogledate istoriju, rekao bih: posle oko 16 godina ili više, ljudi traže promenu. Voleo bih da se u Srbiji pojavi održiva politička alternativa, jer je to važno za živu demokratiju.

A korupcija konkretno?

- Video sam korupciju u SAD, i siguran sam da postoji i u drugim zapadnim zemljama, čak i u Švajcarskoj.

I ja to čujem. Ali korupcija šteti ekonomiji – to je za mene osnovna pretpostavka.

- Da i ne. Kažem to pomalo u šali, ali jednom sam čitao zanimljiv rad jednog uglednog ekonomiste koji je matematički pokazao da korupcija niskog nivoa može koristiti ekonomiji, naročito u manje razvijenim zemljama. Kao neka vrsta maziva.

Najčešće podmazuje u pogrešnom smeru.

- Slažem se. Ne branim korupciju. Ali ako birokrata sedi i ne donosi odluke, ništa se ne dešava. Postoje neformalni mehanizmi – recimo da neko posle rada u vladi može dobro da bude plaćen kao lobista u privatnom sektoru. Ako birokrata ima podsticaj, stvari se pokreću. Neki to zovu korupcija, neki ne. Nijanse. Ali stepen pravi ogromnu razliku. Ako je veoma korumpirana, nerazvijena zemlja na nivou sto, ne znam ko je nula – verovatno niko. Srbija je… verovatno negde u sredini. Da li smo korumpiraniji od nekih naših suseda koji su u EU? Nemam jasan odgovor, ali sumnjam da je razlika velika. Nismo Danska, nismo Švajcarska, ali sigurno nismo ni ono kako nas neki predstavljaju.

Sloboda medija – još jedna sporna tema u zapadnim rangiranjima.

- Tu moram još više da branim vladu. Odrastao sam u komunističkoj zemlji, u „mekom“ Titovom komunizmu, ali ipak diktaturi. Ako ste nešto rekli o Titu, mogli ste završiti u zatvoru. Nije bilo nezavisnih novina, ni nezavisnih televizija. Danas, ako pratite opozicione medije, čujete najoštrije kvalifikacije vlasti, često izvan granica odgovornog novinarstva, sa uvredama poput „Vučić je idiot“, pa čak i pretnjama njemu i njegovoj porodici. Imaju stotine hiljada čitalaca. Mnogi moji prijatelji čitaju samo to svakodnevno. Kako onda neko može da tvrdi da nema slobode medija? Mislim da i provladini mediji daju iskrivljenu sliku, a neki tabloidi su daleko od fer i uravnoteženog izveštavanja. Zatim se govori o pretnjama opozicionim novinarima. Pitao sam glavnog urednika jednog velikog opozicionog medija: kakve pretnje? Odgovor: ružni mejlovi. Ali i provladini mediji dobijaju iste takve pretnje od ekstremista iz opozicije. To je toksično okruženje koje je, nažalost, postalo norma u mnogim demokratijama. Kao Foks i Si-En-En. Oba govore o istom, a daju potpuno različite slike. Istina se, bar delimično, dobija tek kada se prate oba.

Kako ponovo ujediniti tako podeljeno društvo? Poznajete i američki i srpski kontekst.

- Voleo bih da imam odgovor. To je globalni fenomen. Švajcarska je tu pozitivan izuzetak – i to je ono što kod nje najviše cenim. Vaš politički sistem je genijalan. Predstavnici desnice sede za istim stolom sa Zelenima i pokušavaju da reše probleme.

Kad nas već vidite kao uzor – zašto ne biste preuzeli i politički sistem?

- Nemam nikakvih primedbi. Uveo bih ga u Srbiji već sutra, kad bih mogao da odlučim.

"Srbima na Kosovu se oduzima vazduh"

Hajde da govorimo o verovatno najosetljivijoj temi: Kosovo. U Švajcarskoj Kosovari i Srbi godinama rade u istim kancelarijama bez problema. Za dvadeset godina nikada nisam video ličnu eskalaciju između švajcarskih Kosovara i švajcarskih Srba. Da li bi ta normalizacija mogla nekako da se prenese nazad u zavičaj?

- Vredelo bi pokušati. Atmosfera kod kuće je toliko zatrovana da je to teško. Postoji takozvani soloturnski proces, koji nema veze sa dijasporom: švajcarska vlada okuplja sve političke stranke sa Kosova i iz Srbije, kao i nevladine organizacije, za istim stolom. Po "Chatham House" pravilima. Svako može da kaže šta želi. To što ljudi uopšte razgovaraju već je napredak, i zahvalni smo Švajcarskoj što organizuje te susrete.

Iz vaše perspektive: šta je suština kosovskog konflikta?

- Ono što se trenutno dešava sa srpskom manjinom na Kosovu. To je suština. Da li Srbija priznaje Kosovo ili ne – to je političko pitanje, ali za svakodnevni život ljudi nije presudno. Kurtijeva vlada je ekstremistička. Ona na kraju želi da se oslobodi srpske manjine. On je to otvoreno rekao – u Hrvatskoj su Srbi posle rata nestali, "i eto, nema problema". U kosovskom ustavu postoji prag za manjinska prava; on želi da Srbe spusti ispod tog praga kako bi im ukinuo pravo veta. Lično sam bio na Kosovu, sa jednom srpsko-američkom NVO. Razgovarao sam sa mnogim Srbima, i sa onima koji ne podržavaju Vučića. Njihovi životi su ugroženi. Policija ulazi u škole i bolnice. "Sada ste deo Kosova, ne možete imati srpsku školu." To je upravo ono što je Milošević radio Albancima. Nema obrazovanja, policijsko zastrašivanje, proizvoljna hapšenja.

Imate li konkretan primer?

- Jedan čovek iz Srbije dođe u posetu. Neko kaže: "Nejasno se sećam da sam ga 1999. video sa srpskom policijom." Šest meseci istražnog pritvora. Nema dokaza, pa: "Možete kući." Proveo je pola godine u zatvoru. Još gore, neki ljudi su na osnovu slabih dokaza osuđeni na dugogodišnje kazne. Čak i albanski opozicioni lideri kažu za Kurtija: ono što radi Srbima nije prihvatljivo. Gradonačelnik Peći, Gazmend Muhadžeri, uporedio je Kurtijeve postupke u srpskim opštinama sa Miloševićevim postupcima 1989. godine na Kosovu.

A rešenje?

- Dve stvari. Prvo: Briselski sporazum iz 2013. On predviđa da opštine sa srpskom većinom mogu da formiraju zajednicu, sa definisanim pravima u obrazovanju i zdravstvu. To nikada nije sprovedeno. Kurti to ne želi. Zatim kaže: "Prvo Srbija mora da prizna Kosovo kao nezavisnu državu." Ali tako nikada nije bilo dogovoreno. Da sam albanski političar, priznao bih da su de fakto pobedili uz pomoć NATO-a. Pametnije bi bilo izaći u susret maloj srpskoj manjini. Umesto toga, njihova prava su smanjivana. Drugo: prestati sa hapšenjima. Jedan srpski vladin predstavnik rekao je da je Oslobodilačka vojska Kosova teroristička organizacija. Bio je uhapšen – očigledno zbog nečega što spada u slobodu govora. I to čak nije ni ekstremna izjava. Američki Stejt department je OVK do 1998. smatrao terorističkom organizacijom. Trojici njenih visokih lidera trenutno se sudi u Hagu za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti. Zašto je onda čovek na Kosovu završio u zatvoru zbog te izjave? Slobodno napišite: ako vlasti gospodina Kurtija to mišljenje smatraju krivičnim delom, neka to otvoreno kažu. Da li nameravaju da hapse svakog srpskog službenika ili diplomatu koji kaže da je OVK bila teroristička organizacija – uključujući i mene?

Da li ovakva retorika pomaže? Svaka strana nosi stare rane, a prvi korak ka izlečenju često leži u izboru reči.

- Možda ne pomaže. Ali nije u tome poenta. Moja poenta je: ako neko kaže nešto nepromišljeno, možete mu odgovoriti argumentom ili ga smeniti. Ne stavljate ga u zatvor. U Severnoj Mitrovici sam video srpske zastave, potpuno pocepane od vremenskih uslova, postavljene pre deset godina. Pitao sam lokalne Srbe: zašto ih ne zamenite? „Ako postavimo nove, završićemo u zatvoru.“ Na drugoj strani reke: ogromna albanska zastava. Kako to ima smisla? Rekao sam američkom ambasadoru da ću lično otići i postaviti nove srpske zastave, kao američki državljanin. Odgovorio me je od toga, jer je znao kako kosovska policija postupa i nije želeo da komplikuje situaciju time što bi morao da izvlači američkog građanina.

Ovde u Bernu je Mentor Latifi kosovski ambasador. Kako se odnosite prema njemu?

- Deluje kao razuman i prijatan čovek. Pozdravljam ga učtivo, razmenim nekoliko reči s njim. Neki Srbi su me zbog toga kritikovali. Ne smatram ga zvanično ambasadorom, jer ne priznajemo Kosovo kao državu, ali u izvesnom smislu on je kolega. Ono što me zbunjuje: on je i švajcarski državljanin. Kako neko ko je švajcarski građanin može biti ambasador druge zemlje u Švajcarskoj? Za mene to nema smisla, i u većini zemalja to ne bi bilo moguće, ali to je stvar švajcarske vlade. Podjednako je zbunjujuće što Albin Kurti redovno dolazi u Švajcarsku da prikuplja novac i vodi kampanju za svoju stranku. Pored toga, podstiče albansku dijasporu da glasa na određeni način na švajcarskim izborima. Neki bi to mogli smatrati mešanjem u unutrašnje stvari Švajcarske. Opet: šta on radi u Švajcarskoj nije sasvim naša stvar. Ali pošto njegova politika direktno i negativno utiče na nas, to nam upada u oči.

Još jednom o ideji pomirenja kroz dijasporu: da li biste mogli da zamislite srpsko-kosovsku roštilj žurku sa švajcarskim okvirom?

- Uz neku ujedinjujuću švajcarsku temu, neformalno – da. Smatram da bi zajednički nastup srpskih i albanskih grupa u Švajcarskoj bio dobra stvar, sve dok se ljudi međusobno odnose s poštovanjem i pristojnošću. Nešto slično: u rezidenciji ambasadora EU imao sam ručak sa predstavnicima celog Zapadnog Balkana. Bio je tu i predstavnik Kosova, bez titula i natpisa, ali smo sedeli za istim stolom. Nemam ništa protiv toga. A privatne dijasporske grupe u Švajcarskoj imale bi još više prostora.

"Integrisati se, integrisati se, integrisati se!"

Poznajem švajcarske Srbe koji su "švajcarskiji" od mnogih Švajcaraca. Skoro nevidljiva integracija. Šta vidite kada obilazite zajednicu?

- Da, i ja to čujem. I tu imam važnu ulogu. Moja prva poruka dijaspori je: sačuvajte ponosne srpske tradicije i kulturu, ali – integrišite se, integrišite se, integrišite se! Mnogi su već odavno Švajcarci. Ali postoje „ostrva“ u kojima se još oseća stari gastarbajterski duh. Razumem to. Preko dana su Švajcarci – a onda dođu srpski događaji, i svi ponovo postanu Srbi: rakija, ćevapčići, folklor, što je lepo, ali ne bi trebalo da bude isključivo. Te folklorne priredbe su inače veličanstvene: 4.000 ljudi, timovi koji se takmiče, zastave, kao na fudbalskoj utakmici. Švajcarski novinari, međutim, retko izveštavaju o tome, ako uopšte. I švajcarski političari retko dolaze, verovatno zato što ih organizatori retko pozivaju. Ponekad dođu neki švajcarski prijatelji, ali ne mnogo. Rekao sam organizatorima: zašto ne napravite nešto zajedno sa jodlerima i sviračima alpskog roga?

Kako su takve inicijative prihvaćene?

- Uglavnom pozitivno, iako uz određeno iznenađenje. Pitao sam sveštenike u Srpskoj pravoslavnoj crkvi zašto je bogosluženje u potpunosti na srpskom – zašto ne bar delimično na nemačkom? Treća generacija možda više ne govori dobro srpski. U Americi srpsko-pravoslavne crkve drže deo službe na engleskom. Kada govorim na čisto srpskim događajima, obično deo govora održim na nemačkom. Jedna zanimljiva stvar: tokom zvaničnog programa govori se srpski, ali čim izađu napolje, mnogi međusobno pričaju na nemačkom.

Da se vratimo na državnu posetu. Koji su očekivani rezultati?

- Švajcarska podržava različite programe, a najvažniji je inovacioni. Sufinansirala je dva naučno-tehnološka parka. Predsednik Parmelen će posetiti jedan od njih. Program podrške inovacijama odvija se u trogodišnjim ciklusima, a novi paket će biti potpisan tokom posete.

A privredna delegacija?

- Biće prisutni predsednici različitih privrednih udruženja, kao što su Economiesuisse i Swissmem, kao i nekoliko direktora velikih kompanija.

Jedan lični poraz ipak: nema svečane večere sa "black tie" kodom.

- Volim tradicionalne stvari, ali moj predlog da na državnoj večeri ne bude „black tie“ nije prihvaćen. Brzo sam naučio da o protokolu nema rasprave ni pregovora. To je ujedno i jedino što mi nedostaje u Švajcarskoj. Volim ovu zemlju kao raj. Ali nedostaju mi neki formalni događaji, kao elegantni diplomatski balovi, kakvi postoje u Beču. Pretpostavljam da to nije baš švajcarski stil.

Srbija je iznenađujuće često na "baket listi" ljudi sa kojima sam razgovarao. Gde turisti treba da počnu?

- Zavisi šta vole. Hrana i piće – naravno. Postoji i brod koji plovi Dunavom ka Rumuniji i pristaje kod srednjovekovnih i rimskih lokaliteta. Ako neko voli manastire: imamo čuvene UNESKO lokalitete iz 12. do 14. veka. Moja supruga, istoričarka umetnosti, organizovala je tamo ture za studente. Ali većina ljudi najviše uživa u atmosferi Beograda. Iskreno: arhitektonski, grad nije Prag. 1941. smo bili prkosni i nacisti su nas sravnili; 1944, pod nemačkom okupacijom, saveznici su napravili još veću štetu. Zato ima mnogo zgrada iz komunističke ere. Ali ljudi su otvoreni i prijateljski. Za noćni život: vrh u Evropi, kao Berlin – žurke do jutra. Ja više ne učestvujem u tome. Tu su i rok festivali sa poznatim bendovima.

Kakve su avionske veze?

- Više letova dnevno iz Ciriha, Ženeve i Bazela. Niskobudžetne karte već od 30 evra u jednom smeru, sa WizzAir-om ili EasyJet-om.
2027. je Ekspo u Beogradu. Švajcarska se prva prijavila za učešće.

Kao prva, na čemu sam zahvalan. U stalnom sam kontaktu sa organizatorima. Stvari se dobro razvijaju. Inače, vaša ambasadorka u Beogradu, Ana Luґon-Mulen – izuzetna je. Pravi pokretač. Radi mnogo više nego tipičan diplomata. Voli Srbiju, veoma je objektivna i odlično sarađujemo.

Za kraj, nešto o vama. Vi ste zapravo naučnik…

- Neuspešan naučnik koji je postao biznismen.

Imate karijeru u farmaciji i biotehnologiji. Šta jednog biotehnološkog preduzetnika iz San Franciska dovede u diplomatsku službu Beograda?

- Pomalo slučajnost, kao što često biva u životu. Pred kraj karijere sam u San Francisku suosnovao kompaniju koja je dobro poslovala. Nisam više želeo da radim puno radno vreme i otišao sam u ranu penziju. Onda sam upoznao Marka Đurića, tada srpskog ambasadora u Vašingtonu, danas ministra spoljnih poslova. Želeo je da reformiše ministarstvo, da dovede „svežu krv“, ne samo karijerne diplomate. Pitao me je da li želim da služim zemlji. Srbiju sam napustio sa 24 godine, većinu života proveo u SAD, i imam američko državljanstvo. Ali osećao sam da je ispravno da nešto vratim.

Da li ste mogli da birate gde ćete biti raspoređeni?

- Do izvesne mere. Govorim nemački – danas pomalo zarđao. Kao student sam dva leta proveo na Gete institutu u Frajburgu. Moja baka je iz Beča; moj rođak – pola Norvežanin, pola Srbin – odrastao je ovde. Posećivao sam ga kao dečak i imam lepe uspomene. Tu je i farmaceutski sektor, koji je ovde veoma važan. I onda se gleda gde ima slobodno mesto.

Kada biste mogli da promenite švajcarski pogled na Srbiju u jednoj rečenici – šta biste rekli?

- Švajcarska i Srbija nisu samo dve zemlje koje dobro sarađuju. Trebalo bi da postanu dva društva koja se međusobno razumeju.

Hvala vam, gospodine ambasadore.

Kurir.rs/20 Minuten