Najnovije vesti

REPORTER KURIRA U SELU KOJE HRANI BEOGRAD I NOVI SAD! I majke plaše ćerke: Ću te dam u Stajkovce, pa ćeš da vidiš!
Foto: Ana Paunković

Soba sa balkonom za golubove

REPORTER KURIRA U SELU KOJE HRANI BEOGRAD I NOVI SAD! I majke plaše ćerke: Ću te dam u Stajkovce, pa ćeš da vidiš!

Specijal

Od povrtarstva može bogato da se živi. Ali rad je tegoban i neprekidan: ko ima plastenik, mora da radi i na Božić i na Uskrs i na slavu... Istina, na kraju se, u konačnom zbiru, isplati

Od Leskovca ka Vlasotincu, odmah pošto se pređe most na Južnoj Moravi, s leve strane puta sve je, na letnjem suncu, belo.

 

„Nit‘ je snijeg nit‘ su labudovi“, nego plastenici u Stajkovcu.


U vlasotinačkom kraju kad žensko dete neće da uči majka mu, pošto iscrpi sve ostale razumne savete i pretnje, kaže: „Ako! Ću te dam u Stajkovce, pa će da vidiš...“ Jer, Stajkovčani se pod plastenicima bave poljoprivredom, a to je posao tegoban i neprekidan. Ko ima plastenik, mora da radi i na Božić, i na Uskrs i na slavu... NIje lako biti snaja u Stajkovcu.


Na pijaci, orasi su iz Sokobanje, krompir iz Ivanjice, a sve ostalo može da bude iz Stajkovca.

 

- Sadimo sve što niče - smeje se Slaviša Petković - Spanać, mladi luk, zelenu salatu, rotkvice, rani paradajz, rani krastavac, ranu papriku, onda kasnije sorte ovog povrća, i najkasnije, one za zimnicu... pa opet u krug. Proizvodnja ne staje.

 

foto: Ana Paunković


Tri generacije u njivi


U kući Petkovića rade tri generacije: otac Dragoslav i majka Rada, pa on, Slaviša, i žena mu Žaklina, i sin Igor, koji u braku sa Marijom ima Aleksu i ćerku Zoranu. Radi, dok ne nađe posao učiteljice ili se uda i, najverovatnije ode iz sela, Irena, master pedagog.


Petkovići imaju sedamdesetak plastenika, što većih, što manjih, znači preko dva i po hektara pokrivenih zasada povrća. Sve se veštački navodnjava, a najveći deo zimi greje. Slaviša ima i mašinu koja u zemlju između redova zasada, ukopava creva za navodnjavanje.

 

- Ako treba na pet santima dubine, na pet će. Na deset, na trideset... - objašnjava.


Ipak, seljaku najčešće leđa („grbina“) stradaju, jer nema posla koji se može obaviti bez savijanja. Sagni se da zasadiš, sagni se da vidiš je l niklo, da vidiš kako raste, da ga nije napala „tuta“...


Zasadi paradajza stradaju od ove bube za koju niko ne zna odakle je došla i kako da je oteraju. Kad u plasteniku dlanovima spljeska mušicu štomu je proletela ispred nosa, Stajkovčanin sa strahom širi dlanove. Ako među njima nađe „tutu“, može samo da opsuje Boga, i da izađe ne okrećući se... Gde se „tuta“, kao pošast, pojavi, sve što je do tada urađeno - propada.


Japanske mašine koje se programiraju, ostali svakovrsni traktori i tehologija, mehanika i hemija... sve se to koristi, ali priroda ima svoje zakone i zahteve, pa kao što šalje „tute“, tako traži - bumbare!


Da se ovde ne bavimo biologijom, i ne objašnjavamo kakao se rađaju deca, reći ćemo samo da cvet svake biljke, da bi dao plod, treba da se opraši.


Nekad to radi vetar, nekad pčele, u plastenicima do pre neku godinu radilo se ručno - trešenjem svakog cveta posebno, ili tretiranjem hormonskim preparatima. Onda je otkriveno da su bumbari praktično nezamenljivi tom poslu.


Za razliku od pčela, koje na vrućinama plastenik brane kao svoju košnicu, a i ne vole zatvoren prostor, bumbari su miroljubivi. Plodovi paradajza i paprike čije su cvetove oprašili bumbari veći su, zdraviji i ukusniji.

 

foto: Ana Paunković


Dve godine bez mora


Slaviša i ostali kupuju holandske bumbare, jer na tržištu nema drugih. Cena: košnica staje 370 evra, a u njoj je oko 150 ovih buba. Zašto niko ne pakuje srpske bumbare, nisam saznao...


Kako žive Petkovići iz Stajkovca?

- Svekrva svake godine ide u banju, sin i snaja na more, i ćerka... a mi dve godine nigde nismo išli, jer ima mnogo posla - kaže Žaklina.


Ove godine završili su fasadu na novoj kući, i u nju uneli nov nameštaj. Ispred kuće kombi pik-ap, dva traktora... i „audi A4“, koji je ćerka dobila za osamnaesti rođendan.

 

foto: Ana Paunković


U staroj kući - pri čemu ono „staro“ treba uzeti uslovno: podignuta je pre manje od dvadesetak godina - u jednoj od soba sa balkonom - golubovi.


Slavišin otac je golubar. Imao je golubarnik na jednom placu, ali je nešto počelo da ih davi.

 

- Reko‘ mu: tatko, donesi gi.. Kude rekneš, tu će gi stavimo! - objašnjava Slaviša.

- Ima se, može se! - kažem pa se smejemo zajedno.


Ali, iza šale je ozbiljan rad. Leti, između deset pre podne i četiri, pet... popodne, u plastenik je od toplote nemoguće ući.

 

 

Neuspela konkurencija

KAD KINEZI ZALUTAJU


Pre desetak godina, u susedstvo, u Pečenjevac kod Leskovca bili su se doselili Kinezi i sa sobom doneli svoj način uzgajanja ranog povrća. Umesto da ga štite najlonom, podizali su zemljane zidove... Nekoliko godina radili su, kopali masnu crnu zemlju, ali su posle digli ruke i otišli ko zna gde.


Pričamo sa jednim Vlasotinlaninom na mostu preko Morave o tome. Sve staje u jedno čuđenje:

- Pa Stajkovčanima li će da konkurišu u povrtarstvo?!


Kad dospe vreme poslovima koje Petkovići ne mogu sami da obave, angažuju nekoliko radnika na nadnicu.


Između Vlasotinca i Stajkovca je Bartulovce. Iz tog sela, Batulovca, najviše je nadničara u stajkovačkim plastenicima.


Navikli da leđa pucaju


Ista zemlja, između krajnih kuća u selima tek malo širi put, ali u Batulovcu plastenika nema, a u Stajkovcu... beli se kao da su labudovi popali na sve utrine!


U Batulovcu su ranije, u socijalizmu, postojale fabrika trikotaže i ciglana, u državnom vlasništvu, pa Batulovčane zemljoradnja nije zanimala.

 

foto: Ana Paunković


Rad od sedam do tri, menza, krediti, svakog prvog plata, godišnji odmor, bolovanje... „Ko će da se kalja i savija grbinu oko tam‘ neku papriku? Lepo si odiv pa si kupiv na pijacu!“


Al‘ beše mu! Kad su fabrike propale, a plate presahle... nije bilo ni znanja ni kapitala za podizanje plastenika. Nego, ajd u Stajkovce na nadnicu...


A Stajkovčani su već bili navikli da im grbina od kopanja puca.

 

 

 

Kurir / Momčilo Petrović

 

Foto: Ana Paunković

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...