Najnovije vesti

SRPSKI PATRIJARSI (8): Pavle Stojčević - omiljen u narodu
Foto: EPA

feljton kurira

SRPSKI PATRIJARSI (8): Pavle Stojčević - omiljen u narodu

Specijal

Živeo je asketskim životom, sam je šio i krpio odelo i cipele i obavljao majstorske poslove u Patrijaršiji

Patrijarh Pavle bio je 44. po redu patrijarh Srpske pravoslavne crkve, od 1990. do 2009. godine.

Rođen je 11. septembra 1914. godine kao Gojko Stojčević u selu Kućanci, srez Donji Miholjac, u Slavoniji, tada u Austrougarskoj, a sada u Hrvatskoj.

Bez roditelja

Posle osnovne škole završio je nižu gimnaziju u Tuzli, a zatim se zbog siromaštva, na nagovor rodbine koja ga je izdržavala jer je bio bez roditelja, upisao na bogosloviju u Sarajevu. U Beograd je došao 1936. godine, gde je diplomirao na Bogoslovskom fakultetu. Uporedo je studirao i medicinu, gde je stigao do druge godine. Zamonašio se 1948. godine.

Za episkopa raško-prizrenskog izabran je 1957. U svojoj eparhiji, koja se mahom prostire na Kosovu, zidao je nove crkve, obnavljao stare i porušene, posvećivao i monašio nove sveštenike i monahe. Starao se o Prizrenskoj bogosloviji, gde je povremeno držao i predavanja. Po svojoj eparhiji je uglavnom išao peške, a na autobuskoj stanici u Prizrenu fizički ga je napao jedan Albanac... Kao episkop raško-prizrenski svedočio je u Ujedinjenim nacijama o stradanju srpskog naroda na Kosovu i Metohiji.

Prilikom mitinga Slobodana Miloševića na Gazimestanu, tadašnji patrijarh German slomio je kuk i pao u postelju iz koje se nije podigao. Na osnovu mišljenja lekarskog konzilijuma, Sabor Srpske pravoslavne crkve 1990. godine odlučio je da Germana umirovi i izabere novog patrijarha. Pavle je izabran tek u devetom krugu glasanja, pošto prethodni kandidati nisu mogli da dobiju većinu. Kasnije je rekao da izbor nije očekivao, a „još manje želeo“.

Bio je, zbog svoje skromnosti, omiljen u narodu. Živeo je asketskim životom, sam je šio i krpio odelo i cipele i obavljao ostale majstorske poslove u Patrijaršiji. Sa sobom je uvek nosio Sveto pismo i molitvenik. Po Beogradu je išao gradskim prevozom ili peške. Dok je bio patrijarh, nije primao patrijaršijsku platu, nego jedino penziju iz perioda dok je bio episkop raško-prizrenski. Imao je jasne stavove o položaju crkve u društvu. Stao je na stranu građana u vreme protesta zbog krađe izbornih glasova - na Savindan 1997. predvodio je u Beogradu litiju koja je prošla kroz kordon policije u Kolarčevoj ulici. Imao je značajnu ulogu u prevazilaženju raskola mitropolije novogračaničke u Americi, koji je trajao više decenija. Zaslužan je za vraćanje veronauke u škole i povratak Bogoslovskog fakulteta u okvire Beogradskog univerziteta, iz koga su ga komunističke vlasti izbacile 1952. godine.

Upala pluća

Bavio se i naučnim radom. Objavio je monografiju o manastiru Deviču; od 1972. godine objavljivao je studije iz Liturgike u obliku pitanja i odgovora, od kojih je nastalo trotomno delo „Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere“; priredio je više bogoslužbenih knjiga. Značajan je njegov rad i na novom prevodu Svetog pisma, a 1993. godine pokrenuo je u Beogradu Akademiju za umetnosti i konzervaciju, sa nekoliko odseka (ikonopis, freskopis, konzervacija).

U novembru 2007, veoma iscrpljen i s jakom upalom pluća, primljen je na lečenje na Vojnomedicinsku akademiju u Beogradu. Tu je ostao do svoje smrti 15. novembra 2009. godine. Prema sopstvenoj želji, sahranjen je u dvorištu beogradskog manastira Rakovica.

Odrastanje

Devetoro dece je othranila jedna krava

Gojko Stojčević, budući patrijarh, rano je ostao bez roditelja, pa su brigu o njemu preuzele baka i tetka po majci. Pošto je bio fizički slabašan i nesposoban za poslove na selu, a dobar đak (završio je četiri razreda), kad je napunio 11 godina, poslale su ga stricu u Tuzli, da tamo nastavi učenje. Stric i njegova žena imali su osmoro dece i svi su živeli od njegove skromne plate železničara. - Živeli smo na periferiji Tuzle. Preživeli smo zahvaljujući jednoj kravi, koju smo svi bili dužni, čak i nauštrb škole i učenja, da vodimo na ispašu. Stric je bio strog, ali pravedan, svu svoju decu i mene je iškolovao, svi su završili neki fakultet, pojedinci su i doktorirali - pričao je patrijarh Pavle kasnije.

Tuberkuloza

Povratak sa ivice smrti

U tridesetoj godini oboleo je od tuberkuloze, za koju onda nije bilo leka. Lekari su mu davali još tri meseca života, a on je otišao u manastir Vujan, da tamo umre. Ali molitve i priroda učinili su da ozdravi. Proživljene patnje nagnale su ga na preispitivanje: ranije je planirao da postane sveštenik, da se oženi i da ima svoju parohiju, ali ga je monaški život, koji je upoznao tokom bolesti, naveo da poželi da se i sam zamonaši. Tako je postao iskušenik, a 1948. godine zamonašio se u manastiru Blagoveštenje i dobio monaško ime Pavle.

(Kraj feljtona)

Prijavite se na newsletter.

Svakog dana besplatan pregled vesti na vaš e-mail.

* Obavezna polja

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...