Želeći da se potpuno oslobode vlasti Turske, koja je na početku 20. veka prolazila kroz velike promene i slabila, Srbija, Bugarska, Grčka i Crna Gora sklopile su Balkanski savez i ušle u rat protiv viševekovnog porobljivača.
Srbija je za ovaj rat u kojem je trebalo skinuti „turski jaram” bila dobro spremljena: imala je novo i solidno oružje, naročito dobru artiljeriju, i dovoljno municije. Komandni kadar bio je podmlađen školovanim oficirima, a u celom društvu vladala je takva atmosfera da je odziv u vojsku bio neočekivano dobar. Srpska vojska nikad od svog postojanja nije bila u boljem stanju nego uoči Prvog balkanskog rata.
Uoči bitke
Spremajući se za rat, srpska vojna komanda došla je do zaključka da će se buduća odlučujuća bitka s Turcima odigrati na visoravni Ovče polje, jugoistočno od Skoplja. Zbog toga je odmah po objavi rata glavnina snaga ubrzano upućena ka jugu, kako bi sprečila Turke da se na Ovčem polju grupišu. Na tom putu srpska Prva armija zadržala se kod Kumanova da sačeka da joj se priključi Treća armija s Kosova.
Komandant turskih snaga Zeki-paša, međutim, nastojao je da Srbe sretne pre Ovčeg polja, pa je svojoj Vardarskoj armiji naložio da napreduje što više na sever.
Kako je tekla bitka
U jutro na prvi dan bitke, 23. oktobra, magla je smetala srpskim izviđačima kod Kumanova. Uočili su pokret jedne turske divizije, ali su zaključili da je to samo artiljerijsko odeljenje koje se povlači. Srpske jedinice upućene da zarobe topove naišle su zato na jak otpor, i morale su da beže. Iz njihovog povlačenja Zeki-paša zaključio je da je to srpsko krilo slabo, pa se odlučio na napad.
U prvom naletu Turci su imali uspeha, i srpske snage bile su prinuđene da se haotično povlače. Ali Zaki-paša, umesto da nastavi da ih goni, odlučio je da sačeka pojačanje, što je Srbima dalo vremena da se konsoliduju i zaustave nadiranje neprijatelja. Veče ih je zateklo na učvršćenim položajima.
U pola šest ujutro drugog dana Turci su krenuli u napad, ali zbog jače koncentracije srpskih trupa, inicijative i hrabrosti vojnika i oficira, napad je odbijen, a već do podne bitka je, zauzimanjem strateški važnog brda Zebrnjak, dobijena. Oko tri po podne Srbi su ušli u Kumanovo.
Šta je bilo posle
Srpska komanda je tokom bitke i posle nje bila uverena da se borila sa slabijim turskim jedinicama i da se glavne neprijateljske snage nalaze na Ovčem polju, pa nije naredila da se krene za poraženim neprijateljem. Tako je propuštena prilika da se okončaju operacije u Makedoniji. Dva dana posle bitke kod Kumanova, Srbi su ušli u Skoplje. Drugi deo srpskih snaga uputio se preko Metohije i preko severne Albanije ka obali Jadranskog mora.
Posledice
Posle više od pet vekova, srpska vojska uspostavila je vlast na Kosovu. Ali voljom velikih sila koje su diktirale mirovni ugovor posle rata, Srbija, Grčka i Crna Gora su morale da napuste teritoriju Albanije, na kojoj je stvorena nova država. Na stvaranju Albanije insistirale su Italija, koja je te teritorije želela da uzme pod svoje, i Austrougarska, koja je želela da spreči Srbiju da izađe na more i time je oslabi u sukobu koji je bio neminovan - Prvom svetskom ratu.
POBEDA NA ŠUMATOVCU
Juriši ih nisu oterali iz rova
Hajdučki ustanak protiv Turaka u Nevesinju 1875. uzbunio je celu Hercegovinu, a nemiri su potom zahvatili ceo Balkan. U narodu u Srbiji ispoljila se jaka želja da se pomogne sunarodnicima preko Drine i „ujedine srpske zemlje”. Rusija je, takođe, podsticala Srbe da uđu u rat, što je trebalo da bude uvod u njen odlučujući rat s Turskom.
Uoči bitke
U prve dve nedelje ratovanja srpske jedinice na svim frontovima trpele su poraze od bolje obučene i bolje naoružane turske vojske. Sredinom jula Turci su zauzeli Knjaževac i Zaječar i krenuli u napad na Aleksinac. Još uoči rata izgrađeni su snažni položaji kod ovog grada da bi se, kao značajna raskrsnica puteva nadomak srpsko-turske granice, obezbedio od eventualnih turskih upada. Ali Šumatovački vis, koji je nadvisivao sve okolne visove, nije bio uključen u sistem aleksinačkih utvrđenih položaja. Na početku rata komandant u Aleksincu, pukovnik Kosta Protić uočio je da bi neprijatelj s toga visa mogao „sve ostale aleksinačke šančeve da bije u teme”, pa je iskopano utvrđenje petougaonog oblika. Turci su tada već bili pred Aleksincem.
Kako je tekla bitka
Seljačka vojska pomognuta ruskim oficirima dobrovoljcima Turcima je u okršajima pružala ozbiljan otpor. Srbi nisu poznavali moderan način napada, ali su znali da se brane. To su dokazali i na Šumatovcu. Na ovo utvrđenje Turci su počeli juriš po podne 23. avgusta 1876. i napadali sve do večeri. Pera Todorović, novinar i ratni dopisnik, bio je učesnik u borbi tog dana. Ovo je njegov zapis:
„Ja sam video samo kako na sto koraka pred nama promiču crveni turski fesovi, kako sevaju bajoneti, čuo sam čas slabije, čas opet kao bura silno ono strašno: Alah! Alah! Alah! i čekao svaki čas da se Turci sjure u naš šanac, da se borci dočepaju za guše i da svi koliko nas je u šancu izginemo u ovom strašnom pokolju... U šancu se samo razlegla komanda: ‚kartečom skora vatra, plotunom skora vatra’ i ova se komanda vršila vanrednom tačnošću i brzinom... gusti redovi neprijatelja prolomiše se; bele čerkeske zastave ukrstiše se, padajući zajedno sa svojim barjaktarima...”
Upornom i herojskom odbranom šanca, uz pomoć srpske artiljerije sa okolnih visova, Turcima je na Šumatovcu nanet težak poraz.
Šta je bilo posle
General Mihail Černjajev nije bio svestan da je na Šumatovcu zaustavio Turke. Očekujući narednog dana napad preko Sokobanje, u Beograd je poslao prilično dramatičan i pesimističan telegram, tražeći da Crnogorci pojačaju dejstva u Sandžaku kako bi bio oslabljen pritisak Turaka na moravskom frontu.
Posledice
Ne znajući da su odneli pobedu, Srbi nisu preduzeli gonjenje, pa je Bitka na Šumatovcu bila samo trenutna pobeda nad neprijateljem, neiskorišćen uspeh, bez velikih rezultata i posledica po tok celog rata.
Zapis Pere Todorovića
Šarena gomila
Turska vojska imala je nove topove i puške, dok je srpska oprema bila najvećim delom zastarela. Puške „prednjače” često su otkazivale nakon nekoliko ispaljenih metaka. Pera Todorović ovako je opisao srpski vojni logor: „Sva ova gomila sa nejednakom odećom, sa išaranim seljačkim torbama, belim vlaškim šubarama i gunjevima, sa svojim sporim, građanskim nevojničkim pokretima i držanjem pre je ličila na kakvo pokrenuto pleme iz seobe naroda nego na vojsku koja će do malo čas grunuti u boj.”
Potpukovnik Glišić
Počast prvom palom oficiru
Prvi srpski oficir koji je poginuo u boju kod Kumanova bio je potpukovnik iz Čačka Aleksandar Glišić. Od tada pa sve do 1941, kad je njegov puk prestao da postoji, ta jedinica je svakodnevnu prozivku obavezno počinjala čitanjem imena i prezimena Aleksandra Glišića. Dežurni oficir uvek bi na to odgovorio: „Slavno poginuo na Kumanovu!”, a tek posle toga čitano je ime trenutnog komandanta puka. Sem Glišića, takvu počast nije doživeo nijedan oficir srpske vojske.
Momčilo Petrović
NE PROPUSTITE
