Najnovije vesti

ĐENKA IZ RASTIŠTA: Kako je SRBIN KREMIRAO jagnje na TARI (a nije u Kremnima)
Foto: Kurir

SPECIJALITET O KOM ĆE SE 50 GODINA PRIČATI PO SLAVAMA

ĐENKA IZ RASTIŠTA: Kako je SRBIN KREMIRAO jagnje na TARI (a nije u Kremnima)

Srbija

Trebalo bi da ova priča - kao i skoro svaka druga priča - počne sa "sve je počelo kada je Bane...", ali neće početi tako! Odmah ću da kažem: kremirao sam jagnje! Onako skroz. U stvari, skoro pa skroz, jer Radovan je uspeo da stigne i spase zalutalo jagnje u pekari i a od trideset šest kila mesa naseče jedno pet kila da imamo da jedemo.

E, sad, ko je Radovan i ko sam ja, to ću u nastavku teksta.

PREPEČEN LEŠ

Svaki će kuvar da ti kaže da (mada mislim da to znaju i manje obučeni za kulinarske veštine), dakle, da postoji pečeno meso, prženo meso, kuvano meso, reš pečeno meso i još ne znam kakvo meso, a ovo moje nije bilo ni reš pečeno, ni reš. Bilo je - leš! Kre-mi-ra-no! Kremirano, kapiraš?! Znaš šta je kremacija, nemoj da ti crtam! Kao kad je ono deda spalio Đenku, pa ostali samo dugmići, taj rad. E, samo što ovde nisu ostali ni dugmići... Jagnje nije bilo u kaputu. I pošto sam ja spalio jagnje u furuni, seljaci iz sela Rastišta na Tari, zaseok Aluga, odmah me prozvali Đenka. Više bih voleo da su me tako prozvali zbog neke kupačice u Perućačkom jezeru, da ispadnem neki... ljubavnik, tako nešto, a ne da mi se celo selo smeje, a kad ovo budu pročitali i ostali po belom svetu, da mi se smeju i oni. Al ajd sad, sad je gotovo! Jagnje je bilo spalj, to jest, kremirano.

DOŠO JE I TAJ DAN

Ajmo sad na priču! Pošto sam imao Veliki - ali baš Veliki! - razlog da počastim rodbinu, prijatelje i komšije, dogovorio sam se bio sa Dejanom (ne znate vi njega, mnogo dobar lik) da mi zakolje i proda jedno jagnje. Taj dogovor pao je početkom avgusta ove godine. Dejan je iz Aluge. U stvari, da kažem razlog: već pomenuti Radovan mi je pomogao da napravim kuću od drveta na imanju mog pok. dede i onda ajd kao, običaj je da se časte rodbina i prijatelji, a kako da ih častiš nego da ispečeš jagnje. To ti je na Tari ko dobar dan. I, doš'o je i taj dan - subota, petnaesti septembar.

Ovako doš'o ja, stao na livadu, ovako moj jedan rođak (ne znate vi njega), ovako jedna rođaka (desno od mene), ovako moja Ćerka, ovako bivša žena, svi stojimo tako na livadi i čekamo Dragana. Dragan je Dejanov ćale. I on je iz Aluge, ako je baš važno. Stojimo na livadi i, aj neću da kažem da blejimo, nego stojimo i čekamo da Dragan donese jagnje. Što kaže ona seoska priča, ne prođe mnogo, kad eto ti Dragana. Dobar dan, dobar dan, pomoz bog i ostali pozdravi, evo ja don'o jagnje, gde da ga stavim? Reko', 'ajmo ga ovde, pa ćemo ga na ražanj. Kaže Dragan, pa gde ti je ražanj? Reko', nemam, sad će nađemo neki kolac, pa na livadu. E, moj sinovče, kad bi to moglo tako... Nego, ima Radovan tamo pekaru, pa da odemo, pa probaj. Jer dok ti doneseš drva, pa dok razgoriš, pa dok napraviš žar, pa to moraš da okrećeš jedno tri sata... Jesi li ikad pek'o jagnje na ražnju, pita me Dragan. Jok! E pa, kad nisi, 'ajmo onda do pekare.

foto: Kurir

ŠLJIVOVO DRVO

E, sad moram da objasnim šta je to pekara (mada ni sam ne znam baš tačno). Pekara, to ti je ovako jedna oooogrooomna zidana peć. Ima toga i po Vojvodini, viđao sam. To ima ovako ovoliki otvor odnapred (liči na krematorijum, šta da mu radiš), gde ubaciš suva drva i potpališ ih i napraviš vatruštinu i kad ta vatra splasne, onda ostane žar i ti taj žar razgrneš lopatom sa strane i pored tog žara ubaciš jagnje ili šta već imaš (ja sam im'o jagnje!), zatvoriš vratanca i ono se peče.

Priča kaže da je baba Milica u toj pekari celom selu tako pekla šta je ko imao. Samo donesu i ona peče. To se, znači, zove pekara, pekar, pekač, peć, zidana furuna, nemam pojma!

Odemo do te pekare, Dragan mi ostavi jagnje i ode i on. Pre toga me pitao, jesam li ikad pekao jagnje u pekari. Reko', jok. Kaže, pa kako ćeš onda? Reko', ja ću da probam, pa kako ispadne. (Sad mi smešno što sam mu to rek'o). Kaže, znaš šta, najbolje će biti da ti to lepo naložiš, pa da sačekaš Radovana, brzo će on iz Bajine Bašte.

Jeste, kad bih ja umeo da budem strpljiv. A i čekaju me tamo na livadi pored te moje kuće od drveta oni rođaci i Ćerka i bivša žena i krenuli bili da nadiru i drugi neki rođaci (gladni) i ja reko', gde da ih razočaravam, sam ću ja to! Odem po drva, sve suva šljiva, ovako debelo granje, ko moja noga - to je kažu odlično drvo za loženje - daje veliku količinu ne znam čega, valjda kalorija. Natrpam u tu pekaru toliko tog šljivovog drveta ko da ću stado da pečem! I naložilo se to, ne možeš da priđeš onom zidu od peći/pekare koliko je vrelo bilo. Cigle bile crvene, sve pobelele koliko sam bio ložio! Pošto je, to sam zaboravio da kažem, ta peć napravljena od cigala.

Dok je vatra gorela, ja sam jagnje nasolio i posolio uzduž i popreko. I sa strane i oko glave i oko repa i unutra, svud! A unutra, u jagnjetu, napipam, Dragan ostavio bubrege, slezinu, džigericu, nemam pojma šta sve ne, sve delove jagnjeta. I to posolim! Onako baš, punu šaku. I ostavim u jagnjetu. Reko, tako treba. Vatra se smiri, ostane samo žar, ja jagnje ubacim u ono od gline, u onaj zemljani sud u kom se, to sam nekad negde video, kuva svadbarski kupus, samo što ovo nije lonac nego je ko tepsija, al' ogromno, i u to ogromno strpam jagnje, gurnem ga lopatom u furunu/pekar/pekaru/peć i zatvorim. I ostavim tako jedno pola sata. Za to vreme odem do livade, da vidim ove moje, da l' su nasekli leba i salate i jesu li oladili crni i žuti sok. Oni sve spremili. Postojim malo tu s njima i reko idem da vidim šta mi radi jagnje i da pozovem Radovana da ga pitam kad dolazi.

Kod njega u dvorištu - to moram da objasnim - kad kreneš gore ka kapiji, ima signal, pa samo odatle mogu da ga zovem. Dobijem signal i pozovem ga. Reko', majstore, ja sam stavio jagnje u tvoju pekaru, pa ti kad stigneš da to malo vidiš. Kaže, važi, brzo ja krećem, tu sam za dva-tri sata. Nego, kol'ko ti se to već peče? Reko', ima jedno pola sata, ne znam koliko još treba. Kaže, pa dva i po sata najmanje. Reko', super, taman da odem da namestim sto i stolice na livadi, da poradim još po nešto. Spustim se od kapije do pekare, da vidim kako napreduje specijalitet, vidim, cvrči... Peče se. Juhu! Zatvorim opet ona vratanca i odem do livade. Gosti već skoro svi stigli.

Neko doneo rakiju, neko ratluk, neko kafu; sestra Sneža po svojima poslala posteljinu, sestra Vukica iz Kragujevca dovukla sina i mamu, a mamu naterala da napravi sto kila pite sa sirom, sa jabukama, kiflice i tako te stvari, namučila ženu da sve to namesi i da dođe iz Kragujevca da me vidi.

foto: Kurir

DVA'EST LJUDI ČEKA GLADNO

Vraćam se do pekare. Iz daljine vidim dim, ono ni Indijanci ne umeju onako da naprave. Onako gusto. Sledeći put kad budu birali papu, mene da zovu da im puštam dim - ima da se vidi do Kilimadžara!

Priđem pekari, otvorim vratanca, udari me dim u lice, al' nekako ga eskiviram, zaštipa me za oči, pustim suzu-dve, onako one muške, što se kaže, uzmem onu lopatu da izvučem tepsiju u kojoj je jagnje, zakačim tepsiju, povučem, potegnem i izvučem - nešto.

Oprljim kažiprst od one vreline, al' dobro, takav je pos'o. Raziđe se dim, kad - imam šta i da vidim - nemam šta da vidim! Sve crno! Nije garavo i nije nagaravljeno nego je - crno da crnje ne može biti! Boja ko piroćanski opanak - crna. Crno ko ugalj. Jebote, pa ja sam ovo ugljenisao! Od jagnjeta sam ćumur napravio! Šta ću sad, dvaest i nešto me ljudi na livadi čeka, plus beba Anđelka od dva meseca i deset dana. To je Mirjanina i Životina ćerka, a Vukičina unuka. Obrukah se i pred detetom koje ni prvi zubić nije dobilo! Šta će ono sutra da kaže kad poraste?!

ŠTA SI TO URADIO

Ćutim, gledam u pod, što kažu tviteraši. Gledam ono jagnje. Crno. Jagnje ne gleda nikud. Nema ga.

Utom čujem auto. Radovan! Poradovah se ko niko. Stiže on, žena mu Nevenka, majka Milica, došli da budu deo mog slavlja, hvala im. One žene odoše u kuću, svojim poslom, a Radovan sa mnom do pekare. Ja za njim, hrabro. Stade Radovan ispred onoga, ćuti; gleda u ono. Pa gleda u pekaru. Ćuti. Pa gleda u ono. Pa ćuti. Pa gleda u pekaru. Ćuti. Pa gleda u mene. Pa u ono. Ćuti. Krenu da izađe iz te prostorije gde je pekara i gde je ono u tepsiji. Na vratima me samo upita: "Šta si ovo uradio?" I ode. Ja ćutim, gledam u pod... Vrati se Radovan s ovolikim nožem! I sekirom. Kaže, 'ajd da vidimo šta se može. I uze ono iz pekare i nožem sastruga ugalj, okrenu jagnje s druge strane, vidi - nema rebara. Pita, gde su rebra? Reko', nema. Kako nema? Lepo, spržila se. Ćuti Radovan, gleda u pod. Uze onu sekiru, ja na vrata! Reko', da odem da onim ženama na livadi kažem da nema ništa od jagnjeta, nego nek' spremaju onaj paradajz i ima leba i bog da nas vidi!

LIVADA, SANJIVA SE BUDI

Na livadi svi veseli. Čekaju jagnje. Stižem ja i kažem: "Narode, jagnjeta nema!" Kako nema?! Lepo, nema, pobeglo, ha-ha, pravim se ja duhovit. Viče neko, aj malo budi ozbiljan, kad će jagnje? Reko', ako Radovan nešto ne uradi, neće jagnjeta biti niđe! Nema ga! Kako ga, bre, nema?! Lepo, nema! Spržio sam ga do koske! I svi misle ja se i dalje zezam. Al' gde mi je do zezanja, dva'est i četvoro gladnih usti, što reko Balašević, čeka da jede, plus ja dvaest peti, ako ne računamo bebu Anđelku. A ne računamo je. Stojim, ćutim, gledam u pod... Dobro, u livadu, al' ovo s podom je patosnije, pa zato. Kad, ide otud Radovan! I još jedan moj rođak, ne znate vi njega. Nose nešto. Čoveče, nije nešto nego ostaci jagnjeta! Eeeeej! Ima jedno pet-šest kila mesa, biće svi da jedemo! Može i beba ako hoće da jede! Ooooo, Radovane, spasioče!

Okupimo se u tolikom broju. Ja se zahvalim svima, održim govor, teča Marko sve lepo snimio, imaćemo onaj home video, uspomena sa Tare; popijemo po jednu i navalimo na jagnje. Samo Anđelka nije navalila, ona je beba. A za stolom na livadi, glavna tema - ja. I tema: kako je Bane spalio jagnje. I a-ha-ha i hi-hi-hi! I o-ho-ho! Mislim da su mi se i Dragoljubovi volovi smejali! Dragoljub je komšija, ne znate vi njega. A ni njegove volove. Al1 evo znate mene: dobar dan, ja sam Bane Bjelica i spalio sam jagnje.

Napravio sam specijalitet, što reče moj Teča, o kom će se sledećih pedeset godina pričati na slavama po Tari. Pa kad jednog dana neki moj unuk (recimo) dođe kod Radovanovog unuka, il' Anđelkina unuka ode na slavu kod, na primer, Dejanovih unuka, pa počnu priču: je li, dete, je l' ono beše tvoj deda pre pedeset godina bio spalio celo stado ovaca?

Eto. Žao mi je samo što u čitavu ovu priču nisam uspeo da uklopim Jašara Ahmedovskog i onu njegovu pesmu Jagnje moje malo. Šta ćeš, nije mi se dalo...

"SLIKA! GDE JE SLIKA?!", pitaš se sad ti. Gde je slika jagnjeta?! Kojeg crnog jagnjeta... odgovaram ja. Nisam od blama hteo da slikam. Hvala na pažnji!

Prijavite se na newsletter.

Svakog dana besplatan pregled vesti na vaš e-mail.

* Obavezna polja

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...