Smederevo nije veliko. Jedan njegov žitelj kaže da pođe od pijace, Ulicom 17. oktobra, pa preko Papazovca i Crvenog petla na Carini, onda iznad Hrama Svetog Luke i kasarne pored Novog groblja, preko Kovačića se popne do Staračkog doma i Ulicom Starca Vujadina spusti na Leštar, pa na isto mesto odakle je pošao... za tri sata.
Grad ima Železaru i još ponešto, imao je i više, ali kako došlo, tako i prošlo... a što se kulturnih spomenika tiče, ima Tvrđavu, dabome, odnosno grad Ðurđa Brankovića, i manje spomenike tu i tamo, ali Versaj ili Luvr, da se razumemo, nije. Ovo, međutim, ne znači da Smederevo treba da se stidi pred drugim gradovima u Srbiji, da stoji oborene glave i vrhom cipele crta po prašini dok se ostali šepure. Nikako! Dosta mu je što ima Jovicu Tišmu, pa da se ponosi! A gde su drugi Smederevci!
Sve za decu
Jovica je na prvom mestu, u osnovi, bićem... dečji pisac. Ostalo: pisac za odrasle, novinar, stručnjak za reklame, roker i glumac - u njegovom životu je „pod be“.
- U jednom trenutku u životu shvatio sam da mi nema druge nego da pišem za decu, da pevam za decu, da glumim za decu, da decu učim glumi, da deci činim neke radosti zbog kojih će voleti život... Ali ja nisam poznat pisac. Moji knjižuljci nisu na listama bestselera. Doduše, neke pričice koje sam napisao imale su ogromne tiraže, po pedesetak hiljada prodavano, ali ne zbog mog imena, nego zato što se deci dopada da to čitaju... - kaže.
Uostalom, kako ćeš drugačije kad ti daju dečje ime da ga nosiš kroz ceo život? Prebacio je šezdeset drugu, a još se zove kao neki klinac - Jovica!
Ime su mu dali po dedi Jovanu, planini od čoveka. Pričaju, kad je bacao kamen s ramena, mišić na nadlaktici iskoči pa poizdalje izgleda da mu je jagnje prebačeno preko ramena! E, pa, njegovom unuku su dali isto ime, ali u poslednji čas pred upis u matične knjige, učinilo im se da je premali za „Jovan“ pa su ga upisali kao „Jovica“.
Kad tako počneš, garantovano ti neće biti dosadno u životu, i ja ću ponešto - koliko stane na dve strane novina - da ispričam o tome, ali nestrpljiv sam da čitaocu prenesem ono što smatram najvažnijim. Dakle, prvo ovo:
Ova ruka putuje...
Jovica Tišma, njegov dobar drug Boda Ninković, glumac, i Bodin brat Ljuba, muzičar iz grupe S vremena na vreme, osnovali su kreativnu grupu Dečja zemlja. Njih trojica, i saradnici koje povremeno okupe, putovali su i putuju po seoskim školama sa po dva-tri đaka i organizuju priredbe. Posećuju i domove za decu bez roditeljskog staranja. Pre podne održe čas glume, po podne ih uključe u predstavu.
Jovica priča:
- O tome je kao svedočanstvo ostala knjiga „Ova ruka putuje da se s tobom rukuje“, ali i neke promene koje su pojedina deca doživela. Jedna Marinela, koja se odazivala samo ako joj se obratite kao dečaku, jer je, kako su nam rekli, doživela seksualno zlostavljanje, posle naše predstave počela je da pušta kosu i nosi suknjicu. Kada se uverila da postoje nepoznati ljudi kojima se može verovati, pristala je da ponovo bude devojčica... U Beogradu smo upoznali devetogodišnjeg dečaka kog je majka seksualno zlostavljala, te je zbog toga bio sklon samopovređivanju. Za dve godine, koliko je bio u Domu, naša predstava je bila prvi kolektivni događaj u kome je pristao da učestvuje. To su nam rekli njihovi vaspitači... Jedna trinaestogodišnja devojčica, teška narkomanka, iz Doma u Banji Koviljači, bila je inspiracija za pesmu „Balada o jednoj Ani“, koju smo snimili za CD „Ko se peva, taj se voli“. To je, koliko znam, prva domaća pesma o problemu narkomanije među decom.
Najbolji nepoznati eks-ju rok bend
Gledano unazad, sve što je Jovica radio u životu, vodilo ga je ovakvom radu s decom.
Kao student, naglavačke se bacio u glumačke vode u smederevskoj Pozorišnoj opštini Doma omladine, iz koje je izrastao Omladinski pozorišni studio - OPS.
- Kad smo, sebi za zabavu, izmislili pozorište, logično je bilo da izmislimo i rokenrol, da počnemo da ga sviramo onako kako smo mislili da rokenrol treba da zvuči.
Smederevo nije ni Liverpul, da iznedri Bitlse, ali je uloga ovog grada u istoriji jugoslovenske rok muzike mnogo važnija nego što bi moglo da se pretpostavi.
Pseudo pank cirkus grupe OPS danas, istina, malo kome osim njegovim članovima nešto znači, ali u vreme ono na Festivalu kulture mladih u Knjaževcu oduvali su se scene nišku Galiju. A na Gitarijadi u Zaječaru bili su prvi, a Leb i sol tamo neki... Lazar Džamić, svetski poznati stručnjak za marketing, a rodom isto Smederevac, napisao je da je OPS bio „najbolji nepoznati eks-ju rok bend“.
Jovica je u grupi bio zadužen za scenski nastup, glumio je i svirao u dečju trubicu i na češlju, Boda pevao, ostali su imali klasične instrumente: klavijature, gitare, bubnjeve... i ti ostali izbacili su Jovicu iz grupe.
- Hteli su da sviraju „čistu“ muziku... - kaže Jovica, a ni 36 godina, koliko je od tada prošlo, nije sasvim ublažilo gorčinu.
Snovi tek dolaze
Izvesno vreme proveo je na studijama u Beogradu, ali šta je studirao, nisam zapamtio, nije ni važno... Nije bilo važno ni Jovici, batalio je tu nauku i vratio se u Smederevo, gde se zaposlio - kao i svi ostali u to vreme - u Železari. Radio je šest meseci, a onda otišao na Radio.
Mlađim naraštajima danas je teško dočarati kakvu je ulogu radio-program imao u našim životima, pa ćemo se manuti uzaludnog posla. Reći ćemo samo, da bi mogli da prate priču, da je radio bio ozbiljna stvar, a ljudi koji su radili na njemu, pravi novinari.
- Na Radio Smederevu uveo sam emisiju klasične muzike, pa emisiju za decu...
Neosetno, ušao je u svet reklama i tu ostao sve do penzije.
Ali kod Jovice i to je bilo ozbiljno. Kao plod saradnje se gradskim pekarskim preduzećem nastala je knjiga „A hleb se od duše pravi“ - monografija o hlebu sa nekoliko stotina recepata.
Smederevo, kad smo tako počeli, nije ni Firenca, ali Jovica Tišma jeste pravi renesansni čovek: osim ovog što smo nabrojali, uređivao je i časopis za najmlađe Svici i Smederevski magazin, za odrasle, i pored četrdesetak knjižica, slikovnica i bojanki za decu, napisao je i zbirku pesama za odrasle „Sam u kaputu Miloša Crnjanskog“ i knjigu i za decu, malo stariju, i za odrasle, o svom drugu Bodi Ninkoviću „Slušaj, sine, ove velike reči“.
A gde su pozorišne predstave Dečje zemlje koje piše i režira i u kojima glumi?
I gde su svi oni snovi koje tek treba da ostvari!
Nagrada za reklamu
Pesma za pogrebno preduzeće
l Uoči raspada SFRJ, 1991. godine u Novom Sadu održan je poslednji Jugoslovenski festival tržišnih komunikacija, a Jovica Tišma dobio je prvu nagradu za reklamu pogrebnog preduzeća...
Oglas počinje instrumentalom „Svilen konac“, a zatim glas, razvučeno i sa starinskim naglaskom: „U sanduku Ðurđević Radiše, ni živ čovek ne može da diše. Sve dihtuje od majstorske ruke, možeš mirno da truliš, bez muke. Sveće su mu od pravoga voska, od miline utrne ti koska. Venci su mu da se mrtav diviš, da ti prosto dođe da oživiš. Sve je dobro, prvoklasna roba, nema mrtav da bega iz groba! U sanduku Ðurđević Radiše nema vampir da se pederiše. Ako ćete na miru da mrete, kod Radiše dobićete više. Za udobnos’ vaše večne kuće, od danaske pa za ubuduće, i za komfor jedinog vam groba, najbolja je Radišina roba.“
kurir.rs/Momčilo Petrović
NE PROPUSTITE
