BEOGRAD - Gorštak Milan iz Beograda ima 31 godinu i živi u Šatri, ali ne svadbarskoj i cirkuskoj, nego onoj topličkoj - u selu Šatra, lepom, ali zapuštenom.
Milan Vasiljević je, naime, pre tri godine odlučio da napusti Beograd i preseli se na dedovinu, uz samu administrativnu granicu s Kosmetom.
Vodu je doveo sa daljine od četiri kilometra, s mesta odakle su je njegovi pradeda i čukundeda generacijama dovlačili volovima i za imanje, i za stoku, kuvanje, kupanje i piće.
Bio je to težak život, a jedino što je pradeda ostavio u amanet bile su reči: Deco, samo vodu dovedite.
Iako je rođeni Beograđanin, gde ima, kako kaže, i roditeljsku kuću i stan, odlučio se za povratak na dedovinu jer je, kaže, život u Beogradu već video kakav je i da sebe više ne može ni da zamisli da radi od 9 do 5 u nekoj kancelariji i firmi.
Ispričao je i da je sebi jednom prilikom rekao: Tebi je sloboda najvažnija.
Oženio se, došla na jednu zimu i nije mogla - vratila se u grad
Milan kaže da se bio oženio, kako bi ostvario svoj san da na dedovini stvara svoju porodicu, ali da se ona zadržala samo jednu zimu i potom vratila u grad.
- Možda sam pogrešio što sam je doveo u zimu jer su zime ovde teške i hladne a žene drugačije reaguju na to - kaže Milan, ali i naglašava da ne odustaje: Naći će se valjda neka...
On u grad ne planira da se vraća jer je Šatra sada njegov dom.
Ovde je, kaže, shvatio da čovek može da živi od svog rada, svog imanja i svoje zemlje i zato mu je drago što se vratio i oživeo svoju dedovinu u topličkom selu Šatra, u kojem je jedini stanovnik.
Najviše od svega bi voleo da tu osnuje porodicu, da nađe devojku koja je rada da s njim stvara, gradi i živi u prelepoj Šatri, jer jedino što tom selu fali, naglašava, jeste dečja graja. Sve ostalo je prelepo.
Na pitanje šta Šatri ipak fali a što bi on želeo, kaže da je to jedan kvalitetniji put, iako ne silazi često među ljude, čisto da ne arči kola koja ima. Što se tiče vode, taj san svojih predaka je ispunio a njeno dovođenje, papreno skupo, omogućilo je i finansiralo upravo ono što rađa i raste na dedinom imanju.
Milan, koji na glavi nosi šajkaču kao naši stari, kaže i da se tu na dedovini pronašao, vratio svojim korenima i voleo bi da baš tu odgaja svoju decu jednog dana, da im se posveti celim bićem pošto je to u gradu poput Beograda u današnje vreme nemoguće.
Fizički rad na selu, u štali i na zemlji jeste težak ali mu ta vrsta umora ne smeta za razliku od gradskog koji je iskusio i shvatio da mu se ne dopada i da to nije mesto na kom bi želeo da stvara porodicu.
Milan je mlad i vredan, lepo vaspitan, obrazovan, i ima zavidno imanje, dedovinu koju je obnovio. Voćnjake i voće u čijoj mu berbi zdušno pomaže otac penzioner bez koga bi, veli, teško išlo u jeku teških sezonskih poslova.
Od životinja drži kokoške koje se slobodno kreću svud unaokolo i bukvalno se hrane same, kao i zečevi - ograda je nepotrebna jer komšiju nema nijednog pa njegove živuljke ne smetaju nikom.
Kad je reč o kozama koje drži samo njih mora da pripne jer umeju da mu nagrde voće.
Plan mu je da proširi poslove na imanju, da nabavi još koka da može da prodaje prava planinska jaja, zdrava, od živine koja se sama hrani unaokolo i šeta po ceo dan, da vide ljudi šta je pravo jaje.
U grad, veli, ne planira da se vraća, u Šatri je pronašao sebe i dobro mu je tu gde je. Podseća i da je njegov pradeda doslovno oterao svoju decu u grad misleći da će im biti lakše da se tamo zaposle i žive, ali evo posle samo dve generacije desilo se da on bude taj koji se vraća na imanje predaka i obnavlja zapušteno, što bi svakome, ko ima dedovinu, toplo preporučio.
NE PROPUSTITE
U svemu mu mnogo, kad u sezoni ima najviše posla, pomažu otac, odskora u penziji, i cela porodica.
Kurir.rs/SĐP/Youtube Povratak na selo
NE PROPUSTITE
