Bitka na Košarama vođena je od 9. aprila do 10. juna 1999, a cilj OVK bio je kopnena invazija na Kosovo.
Karaulu su branili, mahom, vojnici na redovnom vojnom roku i skoro 25 godina kasnije ponovo bi se odazvali. Događaji na granici sa Albanijom, kažu heroji sa Košara, pratiće ih ceo život. Između saboraca se stvorila posebna veza, svakodnevno se čuju i često potpomažu, piše RTS.
Bitka na Košarama, na granici Jugoslavije i Albanije, vođena je od 9. aprila do 10. juna 1999. godine. Cilj napada OVK bila je kopnena invazija na Kosovo i Metohiju i presecanje komunikacije između jedinica Vojske Jugoslavije u Đakovici i Prizrenu.
Uz artiljerijsku podršku Vojske Albanije i NATO avijacije uspeli su da zauzmu samu karaulu, ali je Vojska Jugoslavije uspela da spreči dalji prodor neprijatelja.
Karaulu su branili, pre svega, vojnici na redovnom služenju vojnog roka.
"Mi Srbi smo gedže, ali imamo gen, nešto što malo naroda ima na svetu, da branimo rodnu grudu… Svako od nas ko je bio tu nije mislio – pusti to. Nego, ostajemo do kraja", kaže Ivan Ranković, koji je učestvovao u borbama na Košarama 1999.
Uspomenu na poginule u tim borbama čuva spomen soba koja je otvorena u kasarni 125. motorizovane brigade u Kruševcu, ali i saborci. Jedan od njih, vojnik Mile Rosić, kaže da je najveći pečat Košara -pogibija prijatelja.
"Cerna Tibor bio je moj vojnik"
"Počevši od Morina, gde je stradao Ivan Bogosavljević, zatim potporučnik Leovac, Cerna Tibor koji je bio moj vojnik, Bogojević Bojan, Jovanović… Mnogi su to heroji, njih 108, a većinu sam poznavao", kaže Rosić.
Od 67 dana bitke, pripadnici 63. padobranske brigade na karauli su proveli 61 dan.
Vidoje Kovačević, koji je tokom tih borbi komandovao jednom padobranskom grupom, teško je povređen.
"Nikad neću zaboraviti kako je odjeknulo među narodom i uticalo na druge vojnike kad je padobranska grupa došla u rejon Dečana i taj naš dolazak je učvrstio liniju fronta i nije dozvolio šiptarskim snagama da se probiju. Sećam se enornmnog kuršuma metaka, velikog broja granata", navodi Kovačević.
One koji su preživeli borbe, danas veže posebna veza. Mile Rosić objašnjava da se trude da ostanu pribrani. "Imali smo problem, jer kada smo 1999. završili vojni rok, pušteni smo da se sami brinemo o sebi, nije imao ko da nas prihvati", kaže Rosić.
Ističe da zajedno, uz pomoć države, pokušavaju da pomažu jedni drugima. "Ne možemo svima, ali kad god se neko nađe u teškoj situaciji, nebitno da li je učesnik bitka na Košarama ili neke druge bitke, mi gledamo da pomognemo. Ali, imate i problem što ti koji su u teškoj situaciji jednostavno ne žele da pričaju o tome, niti žele da traže pomoć", rekao je Rosić.
Vidoje Kovačević takođe ističe posebnu povezanost.
"Sam skok padobranom iz aviona je oblik susreta sa smrću. Tu čovek savladava strah, a vi imate samo svog saborca i prijatelja i sa njim delite dobro i zlo. Kad ste na borbenom zadatku, shvatate koliko je važno to prijateljstvo i drugarstvo", ukazuje Vidović.
Ivan Ranković ističe da su oni kao najrođeniji rod. "Mi smo povezani krvlju i mukom. To normalan čovek ne može da shvati – krv i muka su nas povezali da živimo jedan za drugog", priča Ranković.
Gotovo 25 godina kasnije, nema onih koji bi nešto drugačije odradili.
U to je uveren i Vidoje Kovačević: "Sa ove distance, u mom postupanju isto bih i dan danas uradio, nema veće svetinje i dužnosti od toga da branite svoju državu i svoj narod."
NE PROPUSTITE
Saglasan je i Ivan Ranković. "Svako od nas ko je preživeo je dole i umro. Ovaj naš zadatak od života je da gledamo da živimo najnormalnije", kaže Ranković, a na istom tragu je i Mile Rosić. "Mislim da bismo uradili isto, ako ne i više. Mi drugu državu nemamo."
U rejonu Košara poginulo je 108 pripadnika Vojske Jugoslavije – od toga 18 oficira i podoficira, 50 redovnih vojnika, 13 rezervista, 24 dobrovoljca. OVK je potvrdila da je izgubila oko 200 ljudi, ali smatra se da ih je bilo mnogo više.
Kurir.rs/RTS
NE PROPUSTITE
Bonus video:
