Najnovije vesti

CELA SRBIJA PRIČA O PETRU! SPUSTIO PUŠKU I PREKRSTIO SE NA CETINJSKA ZVONA: Ovo je njegova priča! Na Košare došao na Đurđevdan
Foto: NSUživo Instagram printscreen

Crnogorski specijalac Petar Knežević junak je dana

CELA SRBIJA PRIČA O PETRU! SPUSTIO PUŠKU I PREKRSTIO SE NA CETINJSKA ZVONA: Ovo je njegova priča! Na Košare došao na Đurđevdan

Društvo

BEOGRAD/CETINJE - Crnogorski specijalac Petar Knežević junak je dana u Srbiji pošto se na društvenim mrežama pojavio snimak na kojem se vidi kako je kao pripadnik crnogorske protivterorističke jedinice, u trenutku kad su se oglasila zvona Cetinjskog manastira - koja su označila kraj ustoličenja, najpre premestio automatsku pušku iz desne u levu ruku, a zatim se i prekrstio.

Taj trenutak kamera je zabeležila, a scena se ubrzo pojavila na društvenim mrežama. Sve potom postalo je istorija!

Crna Gora, Cetinje, policajac, krsti se
foto: Printscreen

"Petar Кnežević iz Crne Gore, specijalac koji se prekrstio ispred ulaza u hram, inače bio na Кošarama kad se branio srpski rod", piše u opisu fotografije nasmejanih - mitropolita Joanikija i specijalca Petra.

A komentari...

- Petar je bio tamo gde se branilo srpstvo i naše sveto bratstvo kao najmlađi učesnik bitke na Košarama! Petar je inače i redovan u Nišu na utakmicama pa ga tamo možete i videti i upoznati! Neka Bog čuva i pogleda i našeg mitropolita i Petra, glasi jedan.

- Dostojni svog poziva! Živi bili na mnogaja ljeta... "Bravo, časni čoveče, Bog sreću dao tebi i tvojoj familiji...

Godine 1999, u vreme agresije na našu zemlju, vojnik Petar Knežević trag je ostavio na karauli Košare, na kojoj se u najtežim bitkama branila teritorija Srbije od upada terorista OVK koji su ratovali uz podršku sa Zapada.

Petar kog ste juče videli kako se krsti ispred Cetinjskog manastira, sveodočio je o borbama na karauli u knjizi Radenka Mutavdžića "Bitka na Košarama, sećanja učesnika 1999."

Ovo je odlomak iz knjige sa Petrovim rečima

Značaj te bitke sada posle dvadeset godina možda je veći nego tada. Tom bitkom ispisali smo jednu stranicu istorije odbrane otadžbine. Ali, da bi krenuli u budućnost, moramo se i te kako vratiti u prošlost. Nas prošlost obavezuje, te bitke su jedna velika snaga, uzor za mlađe generacije.

Dan pred Đurđevdan, pričestili smo se u manastiru Visoki Dečani. Sutradan smo otišli na Košare. Dolazak na Košare ostavio je nezaboravne slike i trag za ceo život. Otišli smo sa dva zadatka, da pomognemo našim vojnicima gore i da pružimo otpor neprijatelju. Videli smo da je šiptarskih terorista mnogo više nego što je rečeno, ali to ništa nije promenilo, jer 63. padobranska nikada nije pitala na koji zadatak ide i zašto ide. Ona je znala da mora da izvrši zadatak do kraja, do poslednjeg vojnika.

Petar Knežević, Cetinje, mitropolit Joanikije, ustoličenje mitropolita Joanikija
foto: NSUživo Instagram printscreen

Po dolasku na Košare videli smo da je svaki list na grani, svako drvo izranjavano. Tog jutra direktno smo ušli u vatru, borba je trajala neprestano. Mi smo bili prva linija na koti 601.

Naišli smo na izuzetan jak otpor terorista, preko puta nas su bili ponekad na samo 15 metara. Njihovi minobacači nisu stali tokom dana i noći. Onog momenta kada čujemo zvižduk minobacačke mine, slavimo, znači, živi smo. A onog momenta kada se ne čuje, pada između nas. Vojnik Ivan Mrašić je pokušao da upali vatru, da se ugreje na par minuta, a dobio je granatu direktno usred vatre i izgubio je prste na ruci.

Granate padaju, snajperisti gađaju, a kasetne bombe napravile su nam najveće gubitke. Ali, mi smo imali previše srca, previše hrabrosti, ne bismo odustali da je pred nama bio i drugi Kosovski boj, do zadnje kapi krvi. Pogotovu mi, koji smo bili iz Crne Gore, za nas ne bi bilo veće sramote da smo odustali od te bitke. Ali, ne bi bilo ni veće časti, da smo izgubili život, ili bili ranjeni, jer mi tako gledamo na poziv za odbranu otadžbine.

Naša jedinica bila je izuzetno osposobljena. Teroristi su bili mnogo lošije obučeni od nas, tako da su u borbi prsa u prsa bili kao glineni golubovi. Ali, oni su imali podršku iz vazduha, to je bila njihova prednost. Bez obzira na to, nisu prešli ni metar na našu stranu.

Kada smo na Đurđevdan došli na Košare, dobili smo informaciju da postoji jedno mitraljesko gnezdo, koje je vrlo opasno po nas. Nije ga bilo lako otkriti, ni eliminisati, jer je dejstvovalo sa malo veće daljine i bilo je dobro skriveno. Dobili smo taj specijalni zadatak da ga eliminišemo.

Bili smo na toj poziciji na koti 601. koja je osmatrala deo odakle dejstvuje mitraljez. Posle dva dana uspeli smo da izvršimo zadatak. Ispostavilo se da je iz tog gnezda dejstvovala ženska osoba. Iz njene dokumentacije, videli smo da je italijanka. Bila je iznad našeg položaja, izuzetno dobro maskirana i menjala je vrlo često svoj položaj.

Naši klasići, desetar Bojan Radojković i Rade Antonić, poginuli su 13. maja na nekih stotinak metara desno od nas. Istog dana stupili smo u stroj 63. padobranske, ali nažalost nismo istog dana izašli iz stroja. Da napomenem, devetog aprila napunio sam 19 godina.

Ostali smo na Košarama do povlačenja naše jedinice, do zadnjeg dana. Nije tu bilo nekih velikih pomeranja linije, tek par metara napre-nazad. Borba je bila žestoka, takoreći bez prekida. Nekada je i sto metara bila večnost, jer ih je bilo vrlo teško osvojiti. Značaj te bitke sada posle dvadeset godina možda je veći nego tada. Tom bitkom ispisali smo jednu stranicu istorije odbrane otadžbine. Ali, da bi krenuli u budućnost, moramo se itekako vratiti u prošlost. Nas prošlost obavezuje, te bitke su jedna velika snaga, uzor za mlađe generacije.

Naša pobeda na Košarama, bila je čista kao suza. Mi smo tu odbranili veru i otadžbinu, osvetlili svoju profesiju. Bilo je na Košarama raznih uzbuđenja, loših i dobrih, mada sve dobrih. To je bez konkurencije, jedan od najvećih uspeha u mom životu i moj ponos. Odlikovan sam od tadašnjeg predsednika Jugoslavije Slobodana Miloševića medaljom za vrline u odbrani bezbednosti države.

Kada sam kasnije u nekim ekcentričnim godinama to izjavljivao, gledali su me sa bojaznošću kao da to možda i ne treba da govorim. Ali, ja sam ostao ponosan na ono što se desilo i biću ponosan do kraja života.

Kasnije su mi to neki od najboljih specijalaca sveta, američki marinci, priznali kao prednost. Sa njima sam, kroz obuku u Americi, u njihovim najboljim kampovima, stvorio velika prijateljstva. Pričali smo o iskustvima o bitci na Košarama, da smo bili jako tvrdi i jako sposobni vojnici.

Kurir.rs/Instagram/Odlomci iz knjige "Bitka na Košarama, sećanje učesnika 1999."

Prijavite se na newsletter.

Svakog dana besplatan pregled vesti na vaš e-mail.

* Obavezna polja