Slovačka kakvu niste očekivali: nema tišine, nema dosade, već samo igra
Kada se u Srbiji pomene Slovačka, razgovor obično na trenutak zastane. Neko će reći da je „negde blizu Češke“, neko će se setiti hokeja, jer je upravo taj sport jedan od retkih simbola po kojima je Slovačka međunarodno prepoznatljiva, a neko će priznati da mu je prva asocijacija muk, odnosno da apsolutno ništa ne zna o ovoj zemlji. Ipak, Slovačka ima mnogo zanimljiviji način da se predstavi svetu, bez lekcija iz geografije i suvoparnih činjenica. Ona to radi kroz igru. Onu pravu, glasnu, brzu, fizički zahtevnu i nemoguću za ignorisanje. Upravo tu počinje priča o SLUK-u (Slovački narodni umetnički kolektiv).
Kada se prvi put susretnete sa tim imenom, sasvim je normalno da ne znate šta tačno stoji iza njega. Da li je to folklorni ansambl, kulturna institucija, plesna trupa ili nešto između? Najpošteniji odgovor bio bi: sve to, ali i mnogo više. SLUK je način na koji Slovačka već više od sedam decenija govori o sebi bez velikih reči, pokretom, ritmom i energijom.
Da bi se SLUK razumeo, potrebno je zaboraviti uobičajenu sliku folklora kao nečega ukočenog i ceremonijalnog. U stvarnom životu folklor je nastajao tamo gde su se ljudi okupljali - na svadbama, vašarima i igrankama - i bio je sve samo ne tih. Bio je bučan, razigran, ponekad haotičan i često vrlo smešan. Upravo taj duh SLUK zadržava i danas, samo ga oblikuje za savremenu scenu.
Od osnivanja 1949. godine, SLUK nije imao ambiciju da tradiciju sačuva u nepromenjenom obliku, već da razume kako je ona zaista funkcionisala u svakodnevnom životu. Zato njihov rad ne počinje na sceni, već mnogo ranije, u istraživanju, razgovorima sa etnolozima, proučavanju starih zapisa i lokalnih običaja. Na osnovu tog istraživanja nastaju predstave koje nisu puka rekonstrukcija starih plesova, već njihova savremena interpretacija. Koreografi uzimaju osnovne pokrete, ritmove i motive iz različitih krajeva Slovačke i pretvaraju ih u scenski jezik koji današnja publika razume. Muzičari istovremeno sviraju tradicionalne instrumente, ali ih uklapaju u aranžmane koji imaju dinamiku i dramaturgiju modernog koncerta. Sve se zatim povezuje u celinu koja ima jasnu strukturu, tempo i priču. Na sceni se zato ne gledaju samo plesovi u narodnim nošnjama, već male, prepoznatljive životne situacije, a publika se u tim prizorima lako prepoznaje, bez obzira na to odakle dolazi.
Zbog takvog načina rada, SLUK nije samo čuvar tradicije, već njen aktivni tumač. Oni ne pokušavaju da publiku nauče kako se nekada igralo, već da pokažu zašto je igra ljudima oduvek bila važna, kao način komunikacije, zajedništva i izražavanja emocija. Ako bi se SLUK našao u okviru specijalizovane izložbe Ekspo 2027 u Beogradu, njihovo prisustvo moglo bi da pokaže Slovačku na način koji se retko viđa. Folklor koji ne traži da ga razumete, već da mu se prepustite.
Detaljnije informacije o Ekspo 2027 Beograd mogu se pronaći na LINKU.
Promo