"Nadežda Petrović je neverovatna žena, a ne samo lice s novčanice od 200 dinara" Mlada zvezda Margarita Čeromuhina nakon velike premijere

Balet Narodnog pozorišta u Beogradu otvorio je u subotu novu, 158. sezonu premijerom baleta "Vaskrsle seni" akademika i eminentnog srpskog kompozitora Svetislava Božića. Koreografiju za ovo monumentalno delo, koje donosi ličnu životnu priču Nadežde i Rastka Petrovića duboko isprepletanu sa stradanjem srpskog naroda u Velikom ratu, uradio je Jovica Begojev, umetnički direktor i prvak Baleta. Predstava kroz baletsku igru, horsku i solističku muzičku interpretaciju stihova znamenitih srpskih pesnika Milutina Bojića, Momčila Nastasijevića i Tanasija Mladenovića donosi snažan scenski i umetnički izraz. Lik Nadežde dočarala je nova prvakinja baleta Margarita Čeromuhina, koja ekskluzivno govori za Kurir.

- Utisci su još uvek veoma sveži i mislim da je potrebno malo vremena da se sve slegne, posebno nakon tumačenja jedne istorijske ličnosti kao što je Nadežda Petrović. Najlepše je kada posle predstave osetite da je publika zajedno s vama prošla kroz priču koju ste mesecima stvarali. Velika je odgovornost bila ispričati Nadeždin život kroz balet, ali mi je drago što smo uspeli da napravimo predstavu koja, nadam se, podstiče publiku da o njoj poželi da sazna još više.

Kako ste se pripremali za ulogu Nadežde Petrović i šta je bio najveći izazov u prenošenju njenog duha na scenu?

- Svaku ulogu pripremam iskreno i temeljno. Ponekad mi je potrebno da najpre što više istražujem lik koji igram dok paralelno učim koreografiju, a nekada mi je lakše da prvo savladam koreografiju, pa da onda u njoj tražim nijanse lika. Ovog puta sam dosta istraživala Nadeždu Petrović. To je jedna neverovatna žena, s veoma bogatom istorijom, zanimljivim odnosima i pričom koja iznova može da se istražuje i tumači. Čak sam ljude u svom okruženju pitala šta znaju o Nadeždi Petrović i većinom se njihovo poznavanje svodilo na to da je prepoznaju s novčanice od 200 dinara. To me je dodatno inspirisalo da još dublje istražujem njen život i da se što više posvetim ovom liku. Zanimljivo je i da sam neposredno pre početka proba bila u Minhenu, gde sam provela sedam dana, a Nadežda je jedan deo svog života provela upravo tamo. To se nekako spontano dogodilo i bilo mi je veoma simbolično. Mislim da svaka uloga nosi neku svoju simboliku i da nam život ponekad sam donese neke zanimljive detalje koje možemo da unesemo u lik. Najveći izazov u prenošenju njenog duha na scenu bio je upravo njen bogat život, koji prolazi kroz različite etape, od ranog detinjstva pa sve do njene smrti. Bila je velika odgovornost ispričati jednu takvu priču i kroz pokret dočarati osobu koja je ostavila tako dubok trag.

Pogledajte fotografije iz predstave

Koliko je fizički i psihološki bilo zahtevno dočarati stradanje, ali i nadu naroda u Velikom ratu, isključivo kroz pokret?

- Balet je umetnost koja govori kroz pokret. Naše telo je naš instrument, telo su naše reči. Kada se pokretu doda emocija, on dobija veću širinu, veću dubinu i neku posebnu magiju koju publika može da oseti. Zato je bilo važno da ono što igram ne ostane samo na fizičkom nivou već da iza svakog pokreta postoji određena emocija i razlog. Bilo je veliko opterećenje i velika odgovornost igrati jedan tako važan istorijski lik, ali sam kroz čitanje i istraživanje o Nadeždi pronalazila emocije koje su mi pomagale da njen život prevedem u pokret. Mislim da je upravo to i lepota baleta - možemo da govorimo o veoma teškim temama, o stradanju, gubitku, ali i o nadi, a da pritom ne izgovorimo nijednu reč. Telo tada postaje jezik kojim pričamo priču.

Kako je na vašu igru uticao specifičan spoj baleta, horske muzike i stihova velikih srpskih pesnika?

- Mislim da umetnost ponekad treba da se spaja. Horska muzika zaista daje posebnu snagu i publika drugačije doživljava predstavu kada čuje hor uživo. Nama na sceni je to takođe mnogo značilo, jer nam je taj zvuk davao dodatnu energiju i emociju. Zahvalna sam svim kolegama iz Narodnog pozorišta i iz svih sektora s kojima smo sarađivali. Bilo je lepo raditi na ovoj predstavi jer smo kao tim u svakom sektoru funkcionisali odlično, a mislim da smo najjači kada smo svi zajedno spojeni. Koliko god da smo iz različitih sektora, svi zajedno radimo za publiku i to je najbitnije. Mislim da publika lepo reaguje kada se naši sektori spoje. To nije prvi put da se u Narodnom pozorištu susreću različiti sektori i mislim da publika voli takve predstave, jer tada dobija kompletnu scensku sliku.

Kako ste gradili scenski odnos s likom Rastka Petrovića, ali i sa apstraktnim likovima poput Smrti i Anđela?

- Neki odnosi idu lakše, neki su dublji i složeniji, ali sve zavisi od priče koju pratimo. Ne smemo mnogo da vam otkrivamo predstavu, ali mislim da je dobro da je pogledate, jer ljudi mogu biti iznenađeni kako predstava počinje, kako se završava i gde je tu zapravo početak, a gde kraj. Zato bih rekla - budite naša publika, pa će vam biti mnogo lakše. S koleginicama koje tumače Smrt i Anđela lako sam gradila odnos, jer su ti likovi veoma precizni i jasni u samoj priči. Smrt je možda i najteža za igranje, upravo zato što predstavlja neku vrstu kraja lika koji se igra. Ipak, koreografski i dramaturški, ova predstava pripada žanru neoklasike i nismo previše odlazili u nešto apstraktno i moderno. Držali smo se jednog žanra koji se kroz tradiciju pokazao kao veoma blizak publici Narodnog pozorišta, ali smo ipak ostavili dovoljno prostora da se dočaraju večite teme prolaznosti, pogubnosti i stradanja kroz koje su ljudi prolazili u tim vremenima. Posebno je zanimljiva Nadežda, koju tumačim, jer je ona na neki način uspela da pobedi prolaznost i da bude upisana u istoriju svojim čojstvom, hrabrošću i junaštvom. Što se tiče Rastka Petrovića, odnos Nadežde s njenim mnogo mlađim bratom bio je veoma važan i on negde i dominira predstavom, ali se kroz njega pojavljuju i drugi odnosi koji obeležavaju život svake osobe. Ako bih sada previše pričala o tom odnosu, onda bih otkrila neke detalje iz predstave koje ne bih volela da otkrivam. Volela bih da publika sama pogleda predstavu i bude inspirisana našim odnosom na sceni. Bilo mi je lako da sa svim kolegama gradim odnose, zato što su to kolege sa kojima radim gotovo svakodnevno i s kojima sam već igrala u različitim predstavama. Naš ansambl se takođe podmlađuje i imamo mnogo mladih igrača, među kojima su i kolege iz inostranstva, pa je bilo lepo zajedno graditi ovu priču i pronaći mesto svakom liku u celini.

Koju poruku o Nadeždinoj žrtvi biste voleli da publika ponese sa sobom nakon predstave?

- Volela bih da publika, pre svega, ponese želju da upozna Nadeždu Petrović malo bolje, da iza tog imena vidi jednu neverovatnu ženu, umetnicu i humanitarku, ženu koja je imala ogromnu hrabrost. Volela bih i da shvati koliko su porodica i bliski ljudi važni i koliko mogu da budu velika podrška. To je nešto što je i meni ova uloga donela - da uvek iznova shvatim koliko je, pored svih kolega na sceni i celog umetničkog okruženja, važno imati dobru podršku. Mislim da umetnička scena najbolje funkcioniše kada postoji takva podrška, kao što ja imam podršku svog supruga. Kada imate nekoga ko veruje u vas i ko vam je oslonac, onda ste i sami spremniji da pružite pomoć i podršku drugim ljudima. I zato Nadeždina žrtva za mene nije samo priča o stradanju. To je priča o tome koliko čovek može da da drugima i koliko umetnost može da ostane iza jednog čoveka. Pozivan publiku da dođe i večeras na prvu reprizu s početkom u 19 časova.

 Bonus video: Kaličanin o baletu