Molijer bi danas nosio patike i repovao: Poznati francuski mjuzikl u Beogradu koji ne morate pogledati
Veliki spektakl, francuski mjuzikl "Molijer: priča o jednom geniju" premijerno će gostovati 30. i 31. oktobra u Sava centru, i to u tri termina, usled ogromnog interesovanja gledalaca, u organizaciji ruske produkcije "Mir šou", sa sedištem u Novom Sadu. Reditelj i scenarista Ladislas Šola stvorio je predstave koje su nominovane za najprestižniju francusku pozorišnu nagradu "Molijer" skoro 30 puta. Takođe je 2018. godine osvojio nagradu Društva dramskih pisaca i kompozitora. Za Kurir Šola govori pred svoj novi nastup u Srbiji.
Osvojili ste šest nagrada koje nose Molijerovo ime. Da li vam je režiranje ovog mjuzikla stvaralo poseban pritisak?
- Osećam veliku bliskost s njim. Nemam njegovu slavu ni talenat, ali se prepoznajem u čoveku zaljubljenom u scenu. On sumnja u sebe. Postaje vođa trupe i vodi veliko preduzeće. Zato me izazov nije plašio. Dok sam pričao njegovu priču, bio sam na sasvim poznatom terenu.
Da li ste primetili sličnosti između njegovih borbi i onoga s čim se autori suočavaju danas?
- Borbe za stvaranje su ostale potpuno iste. Negde umetnici doslovno rizikuju život da bi se bavili svojim poslom. Ipak, imao sam ogromnu sreću. Stvarao sam predstavu u zemlji bez cenzure, a producenti su mi obezbedili sva sredstva da odem do kraja svog sna.
Predstava spaja barokne kostime i patike, operu i rep. Kako ste pronašli pravu meru?
- Mjuzikl "Hamilton" nam je bio glavni uzor. Od samog početka smo znali da muzika mora doneti modernost priči o istorijskom liku. S kostimografom Žan-Danijelom Vijermozom napravili smo osnovne crne kostime s patikama, a preko njih dodali šarene krojeve epohe. Želeli smo da privučemo novu generaciju hip-hopom. Srce mi je puno kad mladi posle predstave kažu da žele da čitaju Molijera.
Molijer je stalno provocirao društvo. Da li vas je taj bunt vodio u radu?
- Naravno. S Molijerom je sve moguće. Uvek je bio korak ispred svog vremena. Želeo sam predstavu koja liči na njega: smešnu i tragičnu u isti mah.
Scenografija je grandiozna. Kako čuvate intimnu ljudsku priču iza sve te mašinerije?
- Pozorište treba da iskoristi svu mašineriju koju ima. Hteo sam veliki spektakl za publiku, ali uvek pazim da glumci ostanu iskreni. Monumentalan dekor mora biti u službi priče, to je jedino važno.
Sarađivali ste sa slavnim producentom Dovom Atijom. Kako je izgledao taj dijalog?
- Bilo je to veoma radosno stvaranje. Dov savršeno poznaje svet mjuzikla i muzike, a ja dobro poznajem pozorište. Odlično se dopunjujemo. Nikad se nismo razilazili jer obojica volimo rad u timu i poštujemo umetnike.
Koreografija spaja step sa uličnim plesnim stilovima. Zbog čega ples nije ostao samo pauza između dijaloga?
- Plesači nisu tu samo da lepo izgledaju. Oni telima naglašavaju situaciju i postaju živo srce likova. Romen Rašlin-Boržoa je uneo neverovatnu energiju i ples potpuno stavio u funkciju priče.
Šta priču o Molijeru čini bliskom publici u Beogradu?
- Pratimo čoveka koji kreće od nule i doživljava vrtoglavi uspon. Na tom putu gubi orijentire i zaboravlja ko mu je bio važan. U toj ljudskoj drami svako može da se prepozna, čak i ako ne zna mnogo o francuskom teatru.
Koji njegov motiv vam je bio najvažniji?
- Njegova potpuna vera u moć pozorišta. Čvrsto verujem da predstava može da promeni nečiji život. Molijer je tu misao živeo do samog kraja.
Šta bi rekao da sedi u publici u Sava centru?
- Nadam se da bi ga dirnuo naš omaž. Možda bi poželeo da odmah uskoči u trupu. Verujem da bi bio ponosan što je i danas tako živ.
