"Postao sam neko s kim bih i sam voleo da provodim vreme" Ekskluzivno Stiv Martin govori o roditeljstvu u poznim godinama i priznaje da tek sad ceni ono što ima

Postoji jedna neobična ironija u životu Stiva Martina. Čovek koji je decenijama zasmejavao milione ljudi priznaje da u vreme svojih najvećih uspeha nije baš najbolje umeo da se zabavlja. Dok su publika i kritičari slavili njegovu duhovitost, on je bio zaokupljen sledećim nastupom, novim filmom i neprestanom potrebom da dokaže da zaslužuje mesto koje je osvojio. Tek mnogo kasnije, kad su nagrade, aplauzi i rasprodate dvorane prestali da budu merilo njegove sreće, otkrio je koliko zadovoljstva ima u sasvim običnim stvarima.

Čitavog života zasmejavate druge. Da li ste, međutim, oduvek umeli da nasmejete i sami sebe?

- Zanimljivo je što sam se tokom godina prilično promenio. U vreme kad sam se bavio stendapom nisam bio naročito prijatno društvo. Bio sam potpuno usredsređen na posao, na nastupe i na to kako me drugi doživljavaju. Danas sam mnogo opušteniji. Imam suprugu, dete, psa i divne, duhovite prijatelje. Naučio sam da uživam u razgovoru, u običnom danu, u stvarima kojima ranije nisam pridavao dovoljno pažnje. Tek sad sam postao neko s kim bih i sam voleo da provodim vreme.

Zvuči neverovatno da čovek koji je bio simbol komedije nije uživao u sopstvenoj duhovitosti. Šta vas je sprečavalo?

- Kad ste komičar, ljudi često očekuju da budete zabavni svakog trenutka. Nije važno da li ste na pozornici, u restoranu ili kupujete cipele. Oni vas prepoznaju i misle da bi trebalo da izvedete nešto smešno. U jednom trenutku počeo sam da se opirem tome. Nisam želeo da moj privatni život postane produžetak nastupa. Hteo sam da imam pravo da budem običan čovek. Bilo mi je potrebno vreme da shvatim da humor ne mora da bude obaveza. On može da bude zadovoljstvo, ali samo ako imate slobodu da odlučite kad ćete ga podeliti s drugima.

U seriji "Samo ubistva u zgradi" igrate čoveka koji je gotovo odustao od bliskosti, a onda sasvim slučajno pronašao prijatelje. Imali u Čarlsu nečega što prepoznajete kod sebe?

- Svi možemo da razumemo potrebu za pripadanjem. Čarls je dugo živeo sam, navikao se na određeni način života i možda poverovao da mu ništa drugo nije potrebno. A onda upozna dvoje ljudi koji mu potpuno promenili svakodnevicu. Upravo mi je taj odnos najvažniji deo serije. Naravno da je misterija bitna, ali ono što publiku zaista zadržava jesu ljudi, njihove slabosti, razgovori i način na koji počinju da brinu jedni o drugima. Čarls možda nije naročito vešt u pokazivanju osećanja, ali to ne znači da ih nema.

Da li je najveća vrednost prijateljstva u tome što pred nekim ne moramo da glumimo da smo bolji nego što jesmo?

- Jeste. Kad nekoga dobro poznajete, ne morate stalno da objašnjavate ko ste. S Martinom Šortom imam upravo takav odnos. Toliko dugo se družimo i radimo zajedno da veoma dobro razumemo jedan drugog. Možemo da se zadirkujemo, da budemo nemilosrdni u šalama, a da obojica znamo da iza svega stoji veliko prijateljstvo. Postoji posebna sloboda u takvom odnosu. Ne morate da budete oprezni sa svakom rečenicom, jer znate da vas druga osoba razume.

Martin Šort je poznat po tome što nikoga ne štedi, pa ni vas. Kako izgleda prijateljstvo u kojem je svaka rečenica povod za šalu?

- Marti je neverovatno brz. To je jedna od njegovih najvećih vrlina. Ponekad samo čekam šta će sledeće da kaže. Imamo svoj ritam, izgrađen tokom mnogo godina zajedničkih nastupa. On nešto dobaci, ja odgovorim i sve se odvija bez razmišljanja. Ali postoji još jedna važna stvar koju naučite kad dugo radite sa nekim: morate da znate kad da se povučete i prepustite mu trenutak. Nije poenta da uvek vi budete najsmešniji. Ponekad je mnogo zabavnije gledati prijatelja kako briljira.

A onda je u vaš svet ušla Selena Gomez, koja pripada drugoj generaciji. Šta je donela vašem prijateljstvu i seriji?

- Selena je od samog početka bila ravnopravan deo našeg trija. Ima drugačiju energiju od nas dvojice i zato sve tako dobro funkcioniše. Da smo svi isti, to ne bi bilo zanimljivo. Marti i ja imamo svoje navike, svoj način razmišljanja i pomalo neobične ideje, a Selena unosi nešto sasvim drugačije. Ona je veoma duhovita, čak i kad ništa ne kaže. Nekaa je dovoljan jedan njen pogled da scena postane smešna. Lepo smo se pronašli, i kao glumci i kao ljudi.

Posle toliko godina pred kamerama, može li neka uloga još emotivno da vas iznenadi?

- Naravno. U seriji postoje trenuci koji su mnogo ozbiljniji nego što biste očekivali od komedije. Čarls se suočava s gubitkom bliske osobe, i to otvara potpuno drugačiju stranu njegovog karaktera. Ali meni takva kombinacija nije nepoznata. Čak i u filmu "Nevestin otac" imate veoma dirljive trenutke, a već u sledećoj sceni neko pada u žbun. Komedija i tuga nisu toliko udaljene koliko nam se ponekad čini. Važno je samo pronaći pravu meru i ne izneveriti emociju.

Često se kaže da je najteže nasmejati publiku. Šta je za vas tajna dobre komedije?

- Volim iznenađenje. Kad ljudi misle da znaju šta će se dogoditi, a vi ih odvedete u sasvim neočekivanom pravcu, tada nastaje prostor za humor. Ali nije dovoljno samo da uradite nešto neobično. Čak i najapsurdnija šala mora da ima svoju logiku. Potreban je ritam, osećaj za trenutak i razumevanje onoga što publika očekuje. Takođe sam naučio da ne morate baš sve da objašnjavate. Ponekad je najbolje da ostavite ljudima da sami otkriju zbog čega je nešto smešno.

Vaša karijera je ispunjena velikim uspesima, ali ste očinstvo doživeli u zrelijim godinama. Da li je dolazak ćerke promenio ono što smatrate važnim?

- Veoma. Kad ste mladi, lako je da poverujete da je posao najvažnija stvar na svetu. Razmišljate o sledećem filmu, nastupu, scenariju, o tome šta još treba da postignete. Danas imam potpuno drugačiji život. Volim da radim, ali isto tako volim da budem kod kuće. Više ne osećam potrebu da svakog dana dokazujem da sam uspešan. To je veliko olakšanje. Porodica mi je donela drugačiju vrstu ispunjenosti, onu koju ne možete da uporedite sa aplauzom ili nagradama.

Znači li to da ste tek sa godinama naučili da razlikujete uspeh od sreće?

- Ranije sam bio toliko zauzet postizanjem uspeha da nisam uvek umeo da uživam u njemu. To je neobična stvar. Radite naporno da biste ostvarili nešto što želite, a kad to konačno dobijete, već razmišljate o sledećem cilju. Danas mnogo više cenim ono što imam. Mogu da provodim vreme s porodicom, da se viđam s prijateljima, da pišem, sviram i snimam seriju s ljudima koje volim. Ne osećam da mi je potrebno mnogo više od toga.

(Kurir.rs / TV Ekran / Nikola Dražović)