"Da li je atomska energija rešenje?" Nikola Popević o dokumentarnom filmu Olivera Stouna "Nuklearke odmah" i njegovoj poztazi za istinom
Postoji izreka da su vatra i voda dobre sluge, ali zli gospodari. U tom tonu je dokumentarni film Olivera Stouna "Nuklearke odmah". Stoun ne zazire od kontroverznih tema, nagrađivan je Oskarima i važi za jednog od najpoznatijih i najuticajnijih američkih režisera.
Njegova potraga za istinom u vezi sa ubistvom Džona Kenedija dovela je do novih istraga, otvaranja arhiva i nakon svega njegov trud je doveo do toga da je dokazano da je bilo nekih manipulacija sa dokaznim materijalom. Samim tim zvanična priča pada u vodu i na narednim istraživačima i borcima za istinu je da utvrde šta se tačno dogodilo u vezi sa ubistvom omiljenog američkog predsednika.
Dokumentarci koje je producirao i za koje je radio intervjue "Ukrajina u plamenu" i "Otkrivanje Ukrajine", o korenima trenutnog rata, kao i intervjui s Putinom i drugim liderima "odmetnutim" od zapadnog sveta, ujedno su formirali Olivera Stouna kao jedinstvenog autora koji se bavi tabu temama i ne plaši se da iskaže stav koji prečesto nije na liniji tamošnjih zvaničnih medija. Osim rata u kome su ulozi neprestano sve veći i opasniji, nad svetom se nadvija još jedna opasnost oko čijih se uzroka lome koplja, ali je naprosto svima toliko pred očima da je teško poricati, a to su klimatske promene.
Klimatske promene tesno su vezane s potrebama civilizacije za energijom. Sve i da su u pravu oni koji tvrde da nemaju velike veze s ljudskim delovanjem i deo su mnogo globalnijih promena kakvih je bilo i u pradavnoj prošlosti, situacija može biti samo gora. Jer sve i da čovek nije krivac, to znači da smanjenje emisije ugljen-dioksida, ionako težak poduhvat, neće biti rešenje i potrebe za energijom biće sve veće.
Dakle, šta je alternativa? Atomska energija, uveren je Stoun i u svom maniru, filmom "Nuklearke odmah", otvoreno zastupa taj stav i ne gubi vreme u debati. Stoun je glavna figura filma jer je narator, ali i reporter koji posećuje bitne lokacije i razgovara s različitim ljudima širom sveta.
Sagovornici nisu samo naučnici i zastupnici atomske energije kao čiste i ne tako opasne kao što se misli, već i infuenseri, istraživači koji se bave nekim - u nedostatku boljeg izraza - "bočnim" tehnologijama, poput mogućnosti upotrebe vodene pare koja nastaje hlađenjem reaktora i obogaćivanjem atomskog goriva kojim bi ono moglo biti reciklirano. U tom idealnom slučaju energija bi se dobijala i upotrebom goriva i njegovom reciklažom.
Prvo se hvata ukoštac s glavnim razlogom zbog koga kao civilizacija zaziremo od atomske energije, a to je strah. Oliver Stoun ne bi bio to što jeste da ne istakne da uvek iza svih neprijatnih tema stoji krupni kapital i nečiji interes. Tako upire prstom u gigantske naftne i ugljene kompanije, istražujući to kako su rane antinuklearne aktiviste finansirali upravo oni.
Međutim, mnogo značajnije je istraživanje modernih bezbednosnih tehnologija i opravdanih razloga za strah, a to su nesreće i otpad. Na stranu to što je atomska energija najpre bila korišćena za proizvodnju bombi; naredna vojna upotreba, koja je počela pre čak osam decenija, zapravo se može koristiti i u civilne svrhe, a to je tehnologija korišćena za atomske podmornice.
Ključno u razvejavanju strahova jeste to da su najveći incidenti vezani za nuklearne elektrane mogli biti sprečeni, ali i da se na njima učilo. Takođe su statistike neumoljive, jer je broj žrtava usled upotrebe tehnologija u slučaju atomske energije znatno manji od ostalih.
I sama logika kaže da se vetar i sunce ne mogu koristiti uvek, a atomske centrale rade čisto, neverovatno efikasno i uz pre svega (straho)poštovanje prema prirodnoj sili koju čovek koristi, ona može biti dobar sluga. Uostalom, tu je i poređenje sa avio-prevozom. Čovek se prirodno plaši visine, ali je statistički gledano automobil - opasniji.
