Gidra je umirao mesec dana: Ćerka glumca je samo jednom govorila njegovim o poslednjim danima "Bolnica je bila puna naoružane vojske, a on..."

Na današnji dan navršavaju se 33 godine od smrti Dragomira Bojanića Gidre, jednog od najvoljenijih glumaca srpske i jugoslovenske kinematografije. Generacije gledalaca pamte ga po neponovljivom humoru, britkim doskočicama i ulozi Žike Pavlovića u čuvenoj „Žikinoj dinastiji“, ali je iza njegovog osmeha stajao život obeležen velikim tragedijama, odrastanjem bez roditelja i borbom da iz siromaštva stigne do pozorišne scene.

Detinjstvo obeleženo tragedijom

Dragomir Bojanić Gidra rođen je 13. juna 1933. godine u Kragujevcu. Detinjstvo mu je prekinuo Drugi svetski rat, tokom kojeg je ostao bez majke Novke, koja je umrla od tuberkuloze, a potom i bez oca Jovana Joce Bojanića, koji je streljan.

Pogledajte u galeriji jedini momenat kad je Gidra plakao na televiziji:

O tim godinama nije često govorio, ali je njegova ćerka Jelena u razgovoru za „Nedeljnik“ otkrila detalje koji pokazuju koliko je rano morao da odraste.

- Gidra se često sećao noći u kojoj su mu odveli oca. Retko je pričao o tome, ali to je bila ključna epizoda koja će potpuno promeniti život i posle koje će ostati siroče - ispričala je Jelena.

Posebno je potresno njeno svedočenje o danima kada je Gidra pokušavao da pomogne zatočenom ocu.

- Gidra je nosio sendviče stražaru da bi ih ovaj odneo njegovom ocu. Kada se trećeg dana stražar pojavio u dedinom šinjelu, Gidra je shvatio da su mu ubili oca.

Nakon porodične tragedije našao se u izuzetno teškim životnim okolnostima. Prema Jeleninom sećanju, jedan stariji čovek okupio je njega i još nekoliko dečaka i odveo ih da rade u fabrici konzervi.

Od fabrike konzervi do Akademije

Pre nego što je zakoračio na veliku scenu, Gidra je u rodnom Kragujevcu završio srednju stručnu školu i stekao kvalifikaciju u hemijsko-tehnološkoj struci. Radio je u fabrici konzervi „Crvena zvezda“, a upravo tamo počelo je njegovo interesovanje za glumu.

- Po profesiji sam zanatlija. Imam kvalifikaciju stečenu u STŠ Kragujevac, hemijsko-tehnološki odsek. Glumom sam počeo da se bavim po potrebi službe, u kragujevačkoj fabrici konzervi Crvena zvezda - govorio je Gidra u jednom intervjuu.

Preko amaterskog pozorišta „Sveta Mladenović“ stigao je do Kragujevačkog narodnog pozorišta, gde je njegov talenat privukao pažnju kolega.

Oni su odlučili da mu pomognu da nastavi školovanje. Prikupili su novac, kupili mu odelo i kartu za Beograd, kako bi mogao da polaže prijemni ispit na Akademiji za pozorišnu umetnost.

Tamo ga je dočekao profesor Raša Plaović, koji je brzo prepoznao njegov dar.

Ipak, mladi Gidra imao je još jedan problem - nije imao gde da spava.

Kada ga je Plaović upitao ima li smeštaj u Beogradu, odgovorio je potvrdno, iako je jedino mesto na kojem je mogao da prenoći bila železnička stanica.

Profesor je, međutim, znao kakva je situacija. Prema priči koja se godinama prepričava, zamolio je čistačice Akademije da oslobode malu prostoriju u kojoj su držane metle i kante, kako bi budući glumac imao gde da prespava.

Tako je mladić koji je odrastao u siromaštvu, zahvaljujući pomoći kolega i profesora, dobio priliku da započne glumačku karijeru.

Bio je zvezda italijanskih vesterna pre nego što je postao Žika Pavlović

Mnogi Gidru vezuju isključivo za komedije, ali njegova karijera bila je znatno raznovrsnija.

Na filmu se prvi put pojavio 1955. godine, u ostvarenjima „Ešalon doktora M“ i „Šolaja“. Igrao je u Narodnom pozorištu u Beogradu, a od 1964. do 1966. bio je član Jugoslovenskog dramskog pozorišta.

Pogledajte u galeriji fotografije Dragomira Bojanića Gidre kao Entoni Gidre u italijanskim vestern filmovima:

Tokom šezdesetih godina snimao je i u Italiji, gde je pod umetničkim imenom Entoni Gidra, odnosno Anthony Ghidra, ostvario uloge u desetak vesterna i akcionih filmova.

Za ulogu u filmu „Balada o revolverašu“ iz 1967. godine dobio je priznanje, dok mu je film „Svadba“ Radomira Šaranovića doneo Zlatnu arenu na festivalu u Puli 1974. godine.

Igrao je i u ostvarenjima „Marš na Drinu“, „Valter brani Sarajevo“, „Biće skoro propast sveta“, „Doručak sa đavolom“, „Timočka buna“ i brojnim drugim filmovima.

„Gidru niko ne može da zameni“

Ipak, najveću popularnost stekao je kao Živorad Žika Pavlović u filmskom serijalu koji je počeo ostvarenjem „Lude godine“ 1977. godine, a nastavio se filmovima poznatim pod zajedničkim nazivom „Žikina dinastija“.

Pogledajte u galeriji kultne kadrove iz "Žikine dinastije":

Od 1977. do 1992. godine igrao je lik koji je postao jedan od najprepoznatljivijih junaka domaće komedije. Njegove rasprave sa Milanom Todorovićem, kojeg je tumačio Marko Todorović, i danas zasmejavaju publiku.

Reditelj Zoran Čalić svojevremeno je govorio da bi serijal mogao da dobije još mnogo nastavaka, ali da bez Gidre ne bi bio isti.

- Snimio bih do danas 20 Žikinih dinastija. Međutim, Gidru ne može niko da zameni - rekao je Čalić ranije za Kurir.

Upravo zahvaljujući Žiki, Gidra je postao deo svakodnevice generacija koje su odrastale uz njegove filmove. Međutim, iza tog komičarskog dara stajao je glumac sposoban da iznese i izuzetno zahtevne dramske uloge.

Pogledajte u galeriji njegove kadrove sa Darom Čalenić:

O njegovom temperamentu i neposrednosti govorio je i scenarista Jovan Marković, koji se prisetio kako je Gidra tokom jednog snimanja proveo tri dana sa drvosečama na planini, radeći sa njima i provodeći večeri u razgovoru i pesmi.

Dva razvoda i tri venčanja

Veliku ulogu u njegovom životu imala je glumica Ljiljana Kontić, koju je upoznao tokom studija. Bila je dve godine starija od njega, a ljubav se brzo razvila.

Venčali su se 1966. godine, a četiri godine kasnije dobili su ćerku Jelenu.

Njihov zajednički život nije uvek bio jednostavan. Prema biografskim zapisima, dva puta su se razvodili i tri puta venčavali, ali su se uprkos nesuglasicama vraćali jedno drugom.

Gidra je svojevremeno priznao da ni sam nije očekivao koliko će mu porodica postati važna.

- Nisam verovao da mogu biti tako upecan. Kada sam bio mladić, nisam mogao ni da pretpostavim da ću jednog dana biti toliko vezan za porodicu - govorio je glumac.

Ćerka Jelena otkrila kako su izgledali njegovi poslednji dani

Početkom devedesetih Gidri je dijagnostikovan rak jetre. Poslednjih mesec dana života proveo je na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu, u vreme kada je rat na prostoru bivše Jugoslavije odnosio brojne mlade živote.

Njegova ćerka Jelena, koja je tada živela u inostranstvu, vratila se da ga vidi.

- U jednom povratku u Srbiju, 1993, otišla sam direktno kod njega u bolnicu. Sletela sam u Budimpeštu. Grozno vreme. Iz Budimpešte sam direktno otišla na VMA. Onkologija, četvrti sprat - ispričala je Jelena za „Nedeljnik“.

Prizor koji ju je tamo dočekao duboko joj se urezao u sećanje. Bolnica je bila puna ranjenika, među kojima su bili mladići tek izašli iz tinejdžerskih godina.

- Ceo VMA je bio pun vojske pod oružjem. Nije izgledao kao bolnica, već kao objekat pod opsadom - prisetila se.

Međutim, uprkos sopstvenoj bolesti i teškom stanju, Gidra je uspevao da pronađe način da drugima olakša patnju.

- Medicinske sestre dovoze te mlade ranjenike u kolicima do tatine bolničke sobe i Gidra im priča viceve u četiri ujutru. Znali smo da mu je kraj, sestre mu švercuju cigarete. A u njegovoj sobi dežurni lekari i ranjenici se smeju njegovim fazonima.

Prema njenim rečima, ranjenici i lekari ostajali su sa njim duboko u noć, slušajući njegove priče.

- Tako je mesec dana umirao i svako veče u tih mesec dana zabavljao ranjenike - rekla je Jelena.

Otišao je 11. novembra, ali Žika nikada nije napustio publiku

Dragomir Bojanić Gidra preminuo je 11. novembra 1993. godine u Beogradu. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju, a dvanaest godina kasnije pored njega je sahranjena i supruga Ljiljana.

Njegov kolega Nikola Kojo, govoreći o Gidrinoj glumačkoj veličini, istakao je da je sve svoje uloge igrao do kraja, bez obzira na životne okolnosti.

- Bez obzira šta mu se dešavalo u životu, on je sve radio punom snagom - rekao je Kojo.

 Video: Tajne sa snimanja "Žikine dinastije"