Jedan od srpskih filmova premijerno prikazanih na 50. Festu bio je "Mrak" Dušana Milića i može se tumačiti kao prvi žanrovski film koji se bavi životom Srba na Kosovu i Metohiji posle pogroma 2004.
Može se gledati kao film koji se oslanja na odličnu "Enklavu" Gorana Radovanovića, mogu se tu povući i izvesne paralele, poput usamljeničkog života u selu, tvrdoglavosti i istrajnosti, deteta u fokusu radnje...
Međutim, "Mrak" je drugačija zverka jer je po svom izrazu žanrovski i - što je naročito važno - od svog izraza ne beži, te ga producenti i autori najavljuju kao psihološki triler, mada se može argumentovati da ima jakih elemenata horora. Ova reč možda najbolje ilustruje život Srba u kosovskim selima tog doba, ali to je već neka druga tema.
Jednostavnost priče čini da ovakav pristup više dođe do izražaja - nekoliko srpskih porodica istrajava u izdvojenom kosovskom selu. Majka i ćerka, čija je kuća spaljena, sklonile su se kod dede. Devojčicin otac i ujak vode se kao nestali. Iako je svima jasna njihova stvarna sudbina, nada da će se vratiti još uvek postoji, kao i nada da će nekako opstati na svojoj zemlji. Teskobni život iza žičane ograde sastoji se od uznemiravanja noću, vožnje oklopnim transporterom do škole i natezanjem sa pripadnicima Kfora oko ugrožavanja, štete na imovini i krađe stoke. Ljudi polako odustaju od takvog života i sele se, pritisak je srpskih vlasti da ostanu, a iskonski strahovi od mraka i nevidljive pretnje počinju da ih obuzimaju. Verovatno nekada lepa priroda sada je skrovište neuhvatljivog neprijatelja, dok se u krnju porodicu polako i sigurno sve više uvlači najstrašnije osećanje - beznađe.
U novijoj srpskoj kinematografiji postoji još primera gde se strahote posmatraju prvenstveno očima deteta, o tome je bilo reči u tekstu o "Dari iz Jasenovca", ali ono gde Dušan Milić odlazi dalje jeste odluka da u filmu ne postoji muzika. Neprestani osećaj potištenosti, teskobe i pretnje dočaran je zvukovima - u odsustvu filmske muzike, čak i svakodnevni zvuci deluju neprijatno, pogotovo oni kojima izvor nije poznat. Da li se to autori filma poigravaju s našim čulima ili iz šume zaista preti... nešto? Detinje skrivanje ispod pokrivača ili ispod stola, jasno, nikakva zaštita nije.
Osim zvukom, "Mrak" gustu atmosferu pojačava čestim scenama nekog oblika suprotnosti. Svetlost naspram mraka. Vesela muzika u transporteru naspram turobnih kuća spolja. Saosećajni italijanski pripadnici Kfora naspram nezainteresovanih američkih. Sa smrću pomireni deda naspram unuke željne života. Ove suprotnosti odslikavaju unutrašnje stanje junakinja priče, koje žive svoj život uprkos svim teškoćama, možda zbog srpskog inata, ali tu negde lebdi i misao da bi dizanje ruku od svega zapravo možda, ali samo možda, donelo bolji život. Ali kako, kad same kažu da nemaju kud.
Vrhunska glumačka igra mlade Mione Ilov, Danice Ćurčić i Slavka Štimca je takva da njihovi likovi "nose" film, gledalac se saživljava sa dilemama i strahovima, pa i odlukama, poput poslednje, gde u odsudnom času silazak u najdublji mrak donosi spasenje. "Mrak" je srpskom gledaocu jasan što se istorijskog trenutka tiče. Radnja se odvija u nekoliko dana i u jednom trenutku je čak precizirano o kom se datumu radi. Telopi na kraju filma služe kao podsećanje stranim gledaocima o stradanjima koja su, u duhu modernih medija, gurnuta pod tepih i jasno je da prema njima nemaju bogzna kakav stav. Štaviše, nije teško zamisliti da postoje oni za koje će sve ovo biti iznenađenje. Uzbudljiv i napet, film u sebi skriva još jednu suprotnost - srpski i strani gledalac mogu ga tumačiti različito. Nama je jasno o čemu se radi, ali da tih poslednjih telopa nema, stranac u nepoznavanju šireg konteksta, pošto pretnja ni u jednom trenutku nije direktno prikazana, može sva dešavanja tumačiti kao ludilo Štimčevog lika...
Kurir.rs/ TV ekran
NE PROPUSTITE
Bonus video:
