Znam da jedna hrče dok čukam po tastaturi posle ponoći, znam da sam jednu (vrlo mladu) terao na spavanje jer mora ujutru u školu, jedna čita ovaj tekst pre štampe i zna da s ovakvim početkom sigurno ide u kontroverznom smeru. Pa da, "Šta je žena" kontroverzni je dokumentarac američke desničarske produkcije "Dejli vajer", gde autor Met Volš postavlja ovo pitanje raznim ljudima i odgovor nije baš uvek jednostavan kao što se na prvi pogled čini. U duhu aktuelnih rasprava o transrodnim osobama, ovo se kod nekih sagovornika tretira kao jeretičko pitanje, čak i transfobno.
Film deo snage svoje poruke crpi iz začaranog kruga definicija, gde posle odgovora da je "žena osoba koja sebe identifikuje kao takvu" ide pitanje - ali dobro, šta je žena zapravo, šta je to kako se osoba identifikuje. Zamešeteljstvo počinje od upotrebe pojmova, jer pol i rod nisu isto, te je ovo drugo više od jezičkog pitanja, već je suštinsko - kako osoba doživljava sebe. Met Volš i režiser Džastin Folk pažljivo biraju sagovornike i da, ovaj dokumentarni film lako se može otpisati kao propagandni, s tim da sam na ovom mestu već iznosio tezu da mnogi i jesu takvi, ali je "Šta je žena" bar iskren i ne krije svoje stanovište.
Volšov pristup ne razlikuje se mnogo od onoga što radi Majkl Mur, samo sa druge strane ideološkog spektra i uz veliki kapital činjenice da je kao pojava manje iritantan. Ako bi se ton isključio, gledaocu je po izgledu jasno koju stranu zastupaju sagovornici. Prema neistomišljenicima Volš nije agresivan, mada ovi u ogromnoj većini u nekom trenutku počnu da se žale da jeste, čak i prekidaju intervjue. To mu u ovom filmu ide u korist jer izgledaju kao razmažene osobe sa slabim argumentima, ali je valjda svestan da mu je taj pristup sada prošao jer nije prepoznatljiv poput Mura i da će u sledećem projektu mnogi znati šta ih čeka.
Ovakav kakav je, film nije namenjen samo gledaocima sa jasnim stavom o ovom pipavom i ličnom pitanju, već insistiranjem na hladnom rasuđivanju, logici i nauci, na svoju stranu može privući i neodlučne. Razlog za to su vrlo neprijatne teme i činjenice koje iznosi, poput hormonalnih terapija za decu, blokatora puberteta i promene pola umesto psihoterapija, kao i pitanje transrodnih osoba u ženskom sportu koje, s obzirom na to da su biološki muškarci, postižu bolje rezultate. I nije reč samo o nepravdama (prevashodno prema ženama) već i o jezivom otkriću da se preparat koji se mladima daje u hormonskoj terapiji koristio za hemijsku kastraciju pedofila.
Pripadam generaciji gde su u vicevima i karikaturama mentalno nestabilni ljudi bili predstavljani kao osobe koje zamišljaju da su Napoleon. Sličnim se šalama koristi i Volš, argumentujući da, ako neko misli da je nešto, ne mora nužno značiti da to i jeste. Paradoksi lične percepcije poput pitanja da li za nas svet prestaje da postoji kada zatvorimo oči, kada je tema roda u pitanju, ima široku lepezu stvarnih posledica, od problema u naučnoj zajednici do pitanja upotrebe toaleta i zakona protiv "pogrešne" upotrebe zamenica.
Volš postavlja nezgodna pitanja, mnogi će reći prava, ali ipak u razgovoru sa jednim profesorom mora pribeći filmskoj manipulaciji tako što njegov dugačak i komplikovan odgovor secka pretapanjima, naturajući gledaocu zaključak da se radi o dosadnim besmislicama. Da se razumemo, manipulacija je i poseta plemenu Masai, ljudima koji očigledno žive blisko prirodi i nemaju mnogo nedoumica o tome šta je žena, a šta muškarac. Na osnovu tih snimaka nije teško zaključiti da društvo gde su dosadne muve stalna smetnja naprosto nema vremena ni potrebe da dubinski promišlja pitanja koja muče zapadnjake u sterilnim radnim prostorima i protestima gde je u nesaglasju razumevanje njihove svrhe i agresivnost prema nekome ko misli drugačije. A možda je i do godina, jer kao što reče jedan stariji gospodin iz filma, "suviše sam mator da brinem o tuđim osećanjima".
Kuriri.rs/: TV Ekran: Nikola Popević
NE PROPUSTITE
Bonus video:
